FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Protraćio sam tinejdžerske godine kao alkoholičar

Sada imam 34 godine, i mogu da kažem da imam gotovo dvadesetogodišnji alkoholičarski staž, što mi je potpuno upropastilo tinejdžerske i dvadesete godine.
4.5.16

Jakob Engberg Petersen tokom jedne pijanke u ranim dvehiljaditim. Sve fotografije su vlasništvo Jakoba Engberga Petersena, osim ako nije drugačije naznačeno.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Denmark

Kada sam imao 25 godina, tipičan ponedeljak ujutru mi je počinjao tako što sam ležao na podu u dnevnoj sobi svog malog, bednog stana u Nordvestu, na periferiji Kopenhagena. Ruke su mi se tresle, srce bi mi lupalo kao ludo, i znojio sam se kao svinja. Osećao sam se neverovatno prazno i bilo me je sramota, ali jedini način da se osećam bolje je bio da u sebe sručim šest limenki Harbo Ber piva i bocu najjeftinijeg vina. Sada imam 34 godine, i mogu da kažem da imam gotovo dvadesetogodišnji alkoholičarski staž, što mi je potpuno upropastilo tinejdžerske i dvadesete godine.

Reklame

Alkohol sam probao sa 12 ili 13 godina, i smesta sam znao da je to prava stvar za mene. Ukus mi je bio u redu, ali efekat koji je imao na moj mozak je bilo nešto što mi je zaista prijalo. Ispostavilo se da i moji drugari misle isto. Tada smo već i duvali, vozili skejt, crtali grafite i gutali pečurke. Bili smo bagra u malom gradu, i mogli smo da radimo ili to, ili da igramo fudbal i petljamo nešto oko mopeda.

Od svoje devete godine sam živeo samo sa ćaletom, sve do svoje 17. Naš odnos je uvek bio takav da smo više bili ortaci koji su se zajedno provodili, nego što smo bili otac i sin. I tako sam, umesto da u životu imam odgovarajuću očinsku figuru, imao drugara koji mi je dozvoljavao da pijem i da radim ono što hoću, a u isti mah me je upoznao i sa čudesnim svetom kanabisa. Kada sam imao 15 godina i promenio školu, spakovao mi je užinu za put, i ostavio mi u torbi par cvetova kao iznenađenje.

Jakob (levo) i ortaci

Tek par godina kasnije mi je neko prvi put rekao da imam problem sa pićem. Verovatno sam imao 18 ili 19 godina, kada mi je tadašnja devojka obazrivo nagovestila da bih možda mogao da potražim pomoć. Ja u to doba nisam verovao da je to neophodno, iako sam stekao savršeno redovnu naviku da dan započnem sa četiri najjača Tuborga za doručak, i da sam više puta zaredom bio izbačen iz nekoliko škola. Jedan po jedan, moji drugari su počeli da se fokusiraju na učenje i stažiranje. Nestali su iz mog života, pa sam se okružio istomišljenicima, koji su kao i ja mislili da sabiti flašu jeftine votke u utorak uveče nije ništa strašno. Ali to sam rado činio i bez društva.

Sa 17 godina sam se preselio u Kopenhagen da počnem sve ispočetka, ali naravno, dogodilo se upravo suprotno. Prebacivao sam se sa smera na smer, ali time nisam postigao ništa, osim što mi je studentski zajam bio sve veći, a pritom sam ga spiskao na cirku i drogu. I mama mi je novčano pomagala, ali sam je lagao oko toga na šta trošim pare. Ona je tačno znala šta se dešava, ali ju je osećaj krivice zbog toga što me je ostavila sa ocem kada sam bio mali toliko opterećivao, da mi je bez pitanja davala novac, kao neki vid kompenzacije.

Reklame

Moj tata više nije među živima, ali godinama sam bio strašno ljut na njega. Što sam bivao stariji, više sam mogao da uvidim koliko je grozno uticao na moj život. Moj osećaj samosažaljenja je uvek izuzetno dobro išao uz piće.

„Pio sam zato što sam se osećao kao govno."

U svojim ranim dvadesetim bih popio 50 do 60 pića za jedan dan vikenda – tokom nedelje bih to smanjio na pola, da bih iole funkcionisao. U tom trenutku mi je postalo sasvim jasno da sam alkoholičar, i počeo sam sa prilično surovom terapijom lekom Antabuse – koji te natera da se kloniš pića, zato što izaziva neke dosta gadne neželjene efekte prilikom konzumiranja alkohola. Kao vid nadoknade, svom silinom sam se bacio na hašiš i pilule. Ali ako to zaista želiš, možeš da piješ dok uzimaš Antabuse – a ja sam zaista želeo. Glava ti se naduje, srce počne da ti lupa, muka ti je, imaš problema s disanjem, koža počinje da te svrbi i izlaze ti crveni pečati po njoj. Ali na kraju, alkohol ti umrtvi nervni sistem do te mere da više ne osećaš alergijsku reakciju.

Uvek sam mislio da samo treba da par meseci uzimam lekove, i da ću biti u stanju da pijem odgovorno. Ali svaki put kada bih završio lečenje, postajalo je sve gore. Najteži korak mi je bio da zaista shvatim i priznam sebi da se moj alkoholizam oteo kontroli. Imao sam lažnu nadu da ću jednog dana naučiti da doziram unos alkohola, ali gajio sam je samo zbog toga što nisam imao dovoljno hrabrosti da se zaista pozabavim tim problemom: Pio sam zato što sam se osećao kao govno. Ako jednom zauvek prestaneš, moraš da se suočiš sa demonima koji su srž tvog problema – i moraš sa njima da se suočiš trezan.

Nisam bio u stanju da se otreznim, iako sam plaćao veliku cenu za to, na raznim frontovima. Imao sam tri duge veze, i sve sam ih sjebao zbog alkohola. Kada sam bio sa svojom drugom devojkom, uzimao sam antidepresive u kombinaciji sa alkoholom, što je kod mene izazvalo čudnu sklonost ka samopovređivanju, pa sam razbijao flaše o glavu i sam sebe udarao pesnicama pred njom. A bilo je situacija kada bi ona došla kući i zatekla me kako ležim na podu u dnevnoj sobi, u lokvi sopstvene mokraće, povraćke i votke.

Dvaput u životu umalo nisam umro. Prvi put se to dogodilo na jednom tehno festivalu, kada sam kolabirao i probudio se u bolnici. Drugi put sam bio na setu Džefa Milsa u jednom klubu u Kopenhagenu, i overio sam od GHB-a i nezamislive količine alkohola. Srce mi je stalo i oživljavali su me po kiši, među ljudima koji su u redu čekali da uđu u klub. Sutradan sam se probudio u univerzitetskoj bolnici u Kopenhagenu, sa elektrodama po celom telu. Sećam se da sam ugledao svoje pantalone u plastičnoj kesi – u koje sam se izgleda nesvesno upišao dok su me bolničari te noći oživljavali na pločniku. Lekar me je upozorio, ali uzalud: iste večeri sam se ponovo razbio od alkohola. Tokom mirnijih večeri, samo bih sedeo kod kuće, sa spuštenim zavesama, i pio sam, ubalavljen i uplakan.

Reklame

Kada sam imao 31 godinu, upisao sam kurs za firmopisce. Šest ili sedam godina sam povremeno na svoju ruku uzimao terapiju Antabuse-om, ali kad me je tadašnja devojka ostavila, ponovo sam poklekao. To je loše uticalo na moju obuku, jer je apstinentska kriza bila toliko jaka da nisam bio u stanju da pravim precizne poteze četkicom. Voleo sam taj posao i zaista sam želeo da završim kurs, zbog čega sam polako počeo da shvatam da zapravo imam volju za životom. Duboko u sebi sam znao da moram da napravim oštar rez i potpuno batalim alkohol. Prve godine tokom terapije sam mu se stalno vraćao, a duvao sam svaki dan, ali u avgustu 2013. sam potražio pomoć u raznim grupama za podršku i potpuno sam ostavio i alkohol, i pušenje, i droge. Danas je kofein najjača droga koju uzimam.

Jakob danas. Fotografija: Sara Butman

Bilo bi omalovažavajuće reći da je to bila prekretnica. Većina ljudi je mislila da sam teški raspad koga stalno nalaze kako leži na pločniku u komi izazvanoj drogama i cirkom, i definitivno osećam da ljudi koji znaju kakav sam bio poštuju to što sam uspeo ponovo da stanem na noge. Naravno, to su oni koji više ne razgovaraju sa mnom, ali od tada sam stekao nove prijatelje koji mnogo umerenije piju i drogiraju se. Sasvim komotno izlazim s njima, i ne osećam iskušenje da pijem. I najiskrenije: jednako mi je zabavno kada sada izađem, i često sam najsrećnija i najživahnija osoba u društvu. Ali trebalo mi je dugo vremena da dođem do toga. Jedan moj blizak prijatelj je takođe sada trezan, i mnogo mi je pomogao da ponovo počnem da izlazim u grad.

Ne nedostaje mi opijanje. Bolje se osećam – duhovno, fizički i drušveno. Danas mi je bistra glava najveća nagrada. Ne mogu da obećam da neće doći dan – kada odgojim neku decu i pustim neuglednu bradu – kada ću u potaji poduvati džoint u svojoj šupi. Ali imam jak osećaj da više nikada neću piti.

Jakob Engberg Petersen je nedavno otvorio svoju firmopisačku firmu, pod nazivom Copenhagen Signs.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram