VICE u "večernjoj školi" sa malim Romima

Kad se kaže „večernja škola", većina pomisli na Paju Vujisića i Čkalju u „Kamiondžijama", na tragikomičnu situaciju kad Jare muca pred ispitnom komisijom i tuli oponašajući gusle dok odgovara istoriju. Termin i jeste verbalni relikt tog vremena, dok se institucija održala pod imenom "škola za osnovno obrazovanje odraslih" i jedna od njih funkcioniše kao ŠOOO „Braća Stamenković".

Polaznici ove i par ustanova sličnog tipa nisu sredovečne analfabete kao oni iz serije, pa i ako su zašli u pedesete, kao što postoje realni slučajevi - nastava se odvija „evropski" (čitaj: bolonjski), po metodu konsultacija. U klupama današnjih „večernjih škola" su iz raznih razloga zakasneli osnovci i oni koji su ponavljali razrede ili izgubili redovan ritam. Princip je dve godine za jednu, a praksa, pored dolaska u centralni objekat, podrazumeva i da nastavnici idu đacima na noge.

Zgodno, rekli biste, dok ne vidite limeni kontejner u istoobraznom romskom naselju u Krnjači. Tu su smešteni bivši stanovnici slama ispod Gazele, u okviru ad-hok projekta Dragana Đilasa. Kada su se žitelji krajeva ciljanih za preseljenje bunili što će im komšije biti Romi, uz predrasude umesto argumentacije, a sami Romi što ih odvode tako daleko od izvora sekundarnih sirovina. Pa, ipak, mnogi su se od ovih drugih polakomili. Prilika je bila jedinstvena, da mesto divlje građene straćare dobiju pristojne kućice na jednoj od nekoliko lokacija. Hoćeš, šipak!

Nagurani su u te limenke koje su u međuvremenu postale prebukirane takozvanim prirodnim rastom populacije. Slika je klasična iz nehigijenskih naselja, iako je ovo u Krnjači plansko: otpadne vode su se raspojasale i napravile jendeke, a od uskih prolaza među kontejnerima večno blatište. Septička jama se izliva, pa zapravo ne znaš po čemu gaziš. Leti ne može da se diše od vlage i komaraca. Dva kupatila su očas posla pokvarena, a kako i ne bi, kad su bila daleko manjeg kapaciteta od potražnje. Tako Romi na svoj drevni način pirkaju stvari na zajedničkoj česmi, uključene u proces nastajanja kaljuge.

Na okolnom ravničarskom pejzažu štrče brdašca svakojakog đubreta. Da li iz revolta prema tretmanu koji doživljavaju kao lažnu brigu ili čak prevaru, ili iz drugih razloga, žitelji su do skoro bojkotovali školu i „ulagali" vrlo konkretne proteste. Kamenovali prozore, vršili veliku nuždu ispred ulaza, nastavnicima u lice poručivali da su nepoželjni, pa čak im i pretili.

To što đaci često na časove dolaze neuredni, direktor ŠOOO „Braća Stamenković", Milovan Milović, ne pripisuje istom uzroku, već tome što im je objekat u komšiluku. „Da je u pitanju standardna škola, imali bi veću distancu i veće uvažavanje", siguran je Milović.

Četvrtak je dan za nastavu engleskog jezika za treći i četvrti razred, pa se sa profesorkom Milanom Milović vozimo put Krnjače. Ona deluje ozbiljno, nekako previše poslovno, ali se ispostavlja da je vrlo nežna prema učenicima. Đaci joj uzvraćaju poštovanjem koje se povećava urednim dolascima u školu, što je s početka delovalo kao nemoguća misija. „Kad se vidimo posle raspusta, prosto ne mogu da ih prepoznam. Kao da izgube sve socijalne navike, a onda se do kraja prvog polugodišta svi ponovo pripitome", profesorka dočarava ovdašnje navike. Stoga u toj raznovrsnoj grupi, kako školskim i faktičkim uzrastom, tako i poreklom, ima i vrlo prilježnih, i u njih čak spadaju oni koji su u startu pokazivali otpor.

Takva je Nerdživana, krupnooka devojčica, navučenih „japanki" preko čarapa, zaštitnički nastrojena prema mlađem bratu Egzonu, koga je „na mala vrata" uvukla u školski sistem, koji bi ga inače zaobišao. S druge strane, dva istovetno „stilizovana" brata u prvoj klupi, Abim i Rifat, u ganc-novim svetlucavim trenerkama, u „normalnim" prilikama drugari bi nazivali štreberima. Jer, oni imaju sve što treba, i torbe, i sveske, i knjige, olovke, gumice, pernice, pa ostali od njih pozajmljuju pribor.

Oni uvek stižu prvi, odgovaraju u duetu, sinhronizovano dižu „dva prsta" i odmahuju glavama kad ne znaju to što ih „tičerka" pita. Koliko je moj um ukalupljen, pokazuje mi čuđenje što ti mali Romi stvarno govore na engleskom. Dobro, ne baš govore, ali sasvim solidno natucaju, iako ponekad uleti i nešto na nemačkom s kojim su se srodili u očekivanju azila. Kako ide, ja ih pitam, a oni uglas kažu „bolje nego srpski".

Taman kad je Milovićka zabeležila ko je „present", a ko „apsent" (što ubedljivo preteže), sukcesivno stižu i drugi. Bez iole krivice, potpuno slobodni u poimanju vremena i obaveza. U kontejner upada i gluvonemi Ilir, koji bi u svemu da učestvuje, ali mu svuda postavljaju granice. Roditelji tvrde da on „nema pojma", da ne razlikuje dobro i loše, da ne smeju ni na trenutak da ga puste samog da se ne uvali u nevolju.

U školu ne može jer bi neartikulisanim glasovima ometao i onako nategnutu nastavu. Ilir kriči iza zatvorenih vrata, to je užasno potresna scena, ali krajnje razumljiva. Njemu su potrebni specijalniji uslovi od ovih, prilagođavanje njegovim posebnim potrebama, ili personalni asistent, planiran programom inkluzije.

Prava je grehota što mu se to ne pruža, jer je mališan očigledno inteligentan i uporan, daleko sposobniji no što mu se priznaje. Takođe je šteta što nema mogućnosti za različit tretman prinudnih povratnika iz Nemačke, kao što su Abib i Rifat, koji bi im omogućio da brže napreduju. Ovako, nastava uglavnom služi da se steknu kakve-takve radne navike, a još više da se deca druže i zabavljaju. Globalno gledano - malo li je?

Čas se prekida opet, priliku prisustva medija koristi jedan od odraslih stanovnika, on ima čitav popis stvari na koje bi da se požali. „Tičerka" je i ovde neumoljiva, iako ljubazna, pa čas može da se nastavi. Kad su se svi redom predstavili uobičajenim postupkom uzajamnog pitanja i odgovaranja, uz sporadične greške, poput ponavljanja imena prethodnog đaka (što je uobičajeno za sve početnike), prelazi se na nazive odevnih predmeta.

Dok je predavanje na nivou izgovora, sve je u redu, deca horski zapevaju „trosers" (trousers), „tišc" (T-shirts), „šuuuuz" (shoes) i dodiruju delove garderobe. Kad krene sa pisanjem, eto nove zamke, i te Engleze ne opravdava ni što „tičerka" objašnajava da „nemaju sreće da pišu tako jednostavno kao mi". Ipak, na tablu prozvani Abib zna razliku između abecede i azbuke. Koliko drugi razumeju sa školskih postera, nisam stigla da zaključim. Ali, vrlo lepo crtaju, pokazuju izloženi radovi.

Što čas više odmiče, sve su uključeniji, a sad ih ima već desetak. Ponavljaju, pokazuju, sriču, čak i Elvira kojoj poraneli pubertet do sad pravio pundravce. Ona je solidarna sa mlađim Elvisom, krišom ga potpisuje u okviru svima datog zadatka, što je takođe trik kojim se služe i redovni osnovci. Mališani su zaneti, Egzon ne primećuje da je zaslinavio. Musavo lišće je zagnjureno u papire sa, sasvim je sigurno, njemu nerazumljivim štivom. „Tičerka" moli da mu neko da papirnatu maramicu, najbrža je fotoreporterka Tamara, on uzima pakovanje i pristojno kaže „hvala". I - ne otvara ga.

Sledi lekcija iz korišćenja tog higijenskog sredstva, što je dovoljno ako ju je mališan savladao. Ili je sasvim beskorisno, budući da to ne spada u neophodne potrepštine roditelja, ciljane na goli opstanak. Deci to nije bitno, što isto nije ekskluzivitet ove populacije, nije im važno ni godište, ni „dress-code", a po tom pitanju su, reklo bi se, rasterećeniji od ostalih. To ih čini i slobodnijim, premda, ili upravo zato što niko od njih nikad nije izašao izvan ovog geta.

Radoznali su, otpočetka, ko su njihove nenadane gošće, pa se detaljnije predstavljamo. Neki su zadovoljni što će da „izađu na internetu", jer ga poseduju i njime barataju njihovi roditelji, ma kakvi drugi uslovi egzistencije bili. Neki bi rađe da se vide „u novine". Nakratko su još svi usredsređeni na današnju temu, a onda pažnja naglo splasne. Svi bi da se igraju. Srećom, i to je deo časa, plešu uz englesku pesmicu koja plastično dočarava značenje tavanice, poda, prozora i vrata. Nakon toga ih je nemoguće vratiti u radnu disciplinu.

Cerekaju se, jurcaju, čikaju, nevino podbadaju. Sad Tamara i ja učimo kako se raduje životu, i to u vrlo skučenim prilikama. Posle nas vode po naselju, što kvari stečenu sliku. Roditelji su sasvim svesni da postoji drugačije i bolje, pa se bez prestanka žale. „Sad kad bi mi dali kuću u Prištini, odma' bi se tamo vratio", kaže Nerdživanin otac, možda iskreno, a možda samo kao ilustraciju nezadovoljstva. Deci je, naravno, zabavno što svih petoro spavaju u jednom nazovi sobičku, ne smeta im blato, ni okolno smetlište. Nerdživana ipak ima veće snove, ona bi rado išla u „pravu školu", ali to propisi ne dopuštaju jer kasni za svojom generacijom.

Osećaj sa kojim odlazim je daleko od tuge. Kao da su me ti mališani napunili energijom. Isto oseća i Tamara, ali i „tičerka", iako joj je dolazak u Krnjaču dugogodišnja praksa. I to je razumljivo iz našeg novog iskustva. Gde bi je drugde do pola puta do podalje parkiranog automobila (za svaki slučaj, što je predrostrožnost u skladu sa pretnjama i izmetom pred ulazom) ispratilo gluvo-nemo dete na biciklu, radosno kričeći? Sigurno u sebe, uprkos nametnutim barijerama. Lični utisak je stvar subjektiviteta, dok je naselje u Krnjači objektivno bruka velegrada, kojom se niko ne bavi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu