Zašto su najčešće mladi belci masovne ubice?

Kada je Dilan Storm Ruf uraganom metaka okončao misu u crkvi u Južnoj Karolini, obezbedio je mesto u tamnoj istoriji mladih belih američkih muškaraca koji su unesrećili potpune neznance. Naravno, već neko vreme nam je poznato da najnasilnije zločine uglavnom čine mladi ljudi, kao i da su muškarci više skloni nasilju nego žene. Ali u nedavnim slučajevima poput Rufovog, Adama Lance i Džejmsa Holmsa, Betmen ubice iz bioskopa Aurora, čini se da je ova nova generacija psihopata mnogo opasnija nego njeni prethodnici.

Kada pričamo o oružanom nasilju, uvek je primamljivo usmeriti pažnju na siromašna naselja u kojima je visoka stopa broja osuđenika koji se šalju u zatvor, niskim stepenom obrazovanja i slično. Ali istraživanja nam pokazuju da su masovna ubistva uglavnom uvek počinili beli muškarci - najprivilegovanija rasa u društvu. Zašto su baš oni ti koji odlepe? I da li je to što kažemo za njih da su "mentalno bolesni", samo izgovor da se ne priča o rasi?

"Ako pogledate slučaj Džejmsa Holmsa, prosto je neverovatno kako su se drugi slučajevi nadovezali", rekao je pisac Stiven Singural za VICE, koji je sa suprugom objavio knjigu Spiralna sveska: ubica iz bioskopa Aurora i epidemija masovnog nasilja koje su počinili mladi Amerikanci.

"Mnogi od ovih mladih belaca-ubica imaju toliko privilegija, naročito u Holmsovom slučaju. On je imao problem sa sopstvenom unutrašnjom slikom stvarnosti, sa kojom nije znao kako da se izbori", dodaje on.

Prema izveštaju magazina Mother Jones, "od 1982. godine, zabeleženo je oko 70 masovnih ubistava oružjem širom SAD. Ubica je bio belac u 44 slučajeva. Samo jednom je to bila žena". Znači, belci su odgovorni za 63 odsto masovnih ubistava, iako su u manjini u odnosu na ukupan broj stanovnika. Iako motivi variraju od počinioca do počinioca, od pucnjave u školi Kolombajn 1999. godine, postoji određena konstanta u profilu - godine, pol i rasa onih koji pribegnu ubijanju.

Prema podacima FBI-ja, najviše počinilaca ima između 16 i 24 godine. "To je period važne tranzicije u životu pojedinca, kada uglavnom nemaju uspostavljene jake odnose u društvu zbog kojih bi odustali od nasilja", kaže Pit Simi, asistent na odeljenju za kriminologiju na Univerzitetu u Nebraski. "Oni koji ne pribegavaju kriminalu na dnevnoj bazi, uglavnom su takvi zato što imaju određene kočnice, odnosno imaju šta da izgube."

Kada su pokušali da dokažu da je Holms lud posle pucnjave u bioskopu u Aurori, Kolorado, odbrana je istakla da je pojava šizofrenije tipična u njegovim godinama, na kraju tinejdžerskog perioda i početkom dvadesetih.

Singular u knjizi ističe da je Holms znao da je bolestan pre pucnjave, primao je određenu terapiju, priznao da su ga mučile opsesivne misli i da je osećao želju za ubijanjem, ada je dobijao samo lekove. "Ako pogledate listu ubica, uglavnom ćete primetiti da su svi bili na određenim antidepresivima", kaže Stiven Singular.

Singular je ukazao na brojne činjenice koje mogu da razotkriju uzroke rastućeg broja mladih belaca masovnih ubica. Naročito naglašava moguću krizu muževnosti među mladićima u 21. veku. "Holms nije želeo da ispriča roditeljima šta se dešava da ne bi ispao slabić", kaže.

"Problem je kako se društvo odnosi prema muževnosti, ili maskulinizmu, i stavu da biti muževan zapravo znači biti agresivan", dodaje kriminolog Simi.

Studija sprovedena na Univerzitetu u Vašingtonu 2013. godine ukazala je na vezu između verovanja među tim mladićima da su privilegovani i da stoga imaju pravo na osvetu protiv određene grupe ljudi.

"Među mnogim masovnim ubicama, trostruka privilegija - biti heteroseksualni muževni belac - dovodi do iznenađenja zbog neočekivanih gubitaka u životu koji se njima čine sramotnim i bolnim. Na kraju zbog toga posežu za konačnim i surovim nasilnim činom, da bi odbacili potčinjenu muževnost, po njihovom mišljenju", zaključak je studije.

Ovo se u potpunosti poklapa sa slučajem Eliota Rodžera, ekonomski privilegovanog, seksom opsednutog 22-godišnjaka koji je ubio šestoro ljudi 2014, tvrdeći da se radi o osveti devojkama koje su ga odbile.

Čak su i 20-godišnji Lanca i 23-godišnji ubica iz Tusona, Džered Lohner, navodili mizogini bes prema svojim žrtvama.

Naravno, postoji i misterija oko Rufovih motiva. Njegov strah da su crnci došli da "siluju naše žene" i "preuzimaju državu", tradicionalno je izražavanje rasizma u Americi i služi kao primer iz knjige za rasistički inspirisana ubistva.

"Postoji osećaj privilegije među belcima, koje crnci jednostavno nemaju", kaže Alan Foks, profesor univerziteta i koautor knjige Extreme Killing. "Često se žale da im poslove otimaju crnci, Meksikanci i Jevreji. Oni smatraju da pravo na dobro plaćen posao dobijaju po rođenju. To je udarac na njihovu psihu kada to izgube."

Rof je, prema izveštajima, bio nezaposlen u vreme pucnjave, a prethodno je radio kao baštovan.

Od tragičnog događaja prošle srede, razvila se burna diskusija da li Rufa treba deklarisati kao rasistu, teroristu ili mentalnog bolesnika - što na neki način govori da je svaka od ovih etiketa ekskluzivna za sebe. Ali Rufovo verovanje da će ubijanje nedužnih ljudi započeti rasni rat bi mnogi smatrali deluzijom. Ono je prilično slično planu ubica koje je organizovao Čarls Menson – mladi, beli kriminalci čije se ludilo uopšte nije dovodilo u pitanje.

"Dovoljno je da uzmete porodicu Menson kao inspiraciju za rasno motivisanu terorističku grupu", kaže profesor Simi.

Iako zvanično potvrđeno, Mensonu ludilo nije dalo imunitet tokom suđenja, pošto postoji razlika između "ludila" i "biti mentalno bolestan". Simi veruje da Ruf verovatno nije dobio dijagnozu mentalnog bolesnika. Ipak, to ne znači da ovaj 21-godišnjak nije zakonski odgovoran za svoje zločine. Verovatno je Rufov ekstremno rasistički zločin jednostavno zaživeo kroz njegov bolestan mozak.

"Siguran sam da je osetio bes do srži i siguran sam da ga je to duže vreme uznemiravalo", smatra Simi, ističući vezu između stresa i nervnih slomova. "Da smo neko vreme pratili njegovo psihičko stanje, sigurno bismo videli promene. Takvo razmišljanje vas skroz promeni. Dovoljno je da vas u saobraćaju iseče Afroamerikanac i to vam je dokaz da preuzimaju državu i doživećete izuzetan stres."

Skretanjem pažnje na mentalne bolesti izbegava se odgovornost privilegovanih belih muškaraca izvršioca zločina i stigmatizuje svakog ko je patio od određenih moždanih poremećaja. "Svi mi imamo probleme sa mentalnim zdravljem, u određenoj granici", kaže Simi.

Ali to ne znači da smo svi potencijalne ubice ili da bilo kog ubicu sa mentalnim problemima treba jednostavno da etiketiramo kao "ludaka". Rasizam, mizoginija i pravo na nešto što oni smatraju ispravnim, inspiriše mnoge mlade bele muškarce na nasilje, što se na kraju izražava kroz njihovu bolest.

Na kraju, šta je uopšte luđe od najobičnijeg rasizma?

Pratite VICE na Twitter, Facebook, Instagram