​Bio sam na orgiji londonskog visokog društva

„Ovo ne radi", kaže čovek koji u ustima ima am i nosi pantalone od PVC-a, pokazujući na svoju kitu.

Saosećajno klimam glavom. Na kraju krajeva, sigurno je teško imati seks pred publikom.

„Nije to u pitanju. Uzeo sam tri pilule i gomilicu koksa", kaže on. „Četiri vijagre, a vršnjak i dalje neće da se igra."

Jedanaest je uveče, i nalazim se u raskošnoj džordžijanskoj kući u zapadnom Londonu. Malo je verovatno da ostali stanari ove luksuzne enklave nadomak Oksford strita znaju da je u toku „Mučenje mačića", inaguralna kombinacija „Ubijanja mačića" (čuvene svingerske žurke za „seksualnu elitu") i „Vrta za mučenje" (glavne fetiš žurke u Londonu). Nalazimo se u tihoj, osvetljenoj ulici, i u komšiluku su nam strane ambasade i Kraljevski institut britanskih arhitekata. Savršene kulise iz filma Širom zatvorenih očiju za ovakav događaj.

Zahvaljujući nedavnim podvizima Dominika Stros-Kana, koji trenutno boravi u bajboku u Lilu zbog optužnice da je podvodač, orgije u visokom društvu su svuda po vestima. Kakva god da je istina u slučaju Dominika Stros-Kana, ne čudi to što nas sve to zanima. Ima nečeg neverovatno zavodljivog u takvim okupljanjima; prelepi ljudi iz visokog društva koji nose venecijanske maske i sastaju se u preskupim hotelskim apartmanima ili privatnim kućama da bi se obeznanili od kokaina, poskidali i razvalili od seksa. O tome mnogi ljudi fantaziraju.

„Ubijanje mačića" je preuzelo tržište orgija u otmenom društvu Velike Britanije kada je Ema Sejl, poznata kao prijateljica Kejt Midlton, 2005. godine počela da organizuje te večeri. Da bi se postarali da žene imaju svoje bezbedno, seksi mesto, umesto raja za perverznjake, sledeća pravila se strogo primenjuju: „Muškarci ne smeju da prilaze ženama. Muškarci ne smeju da se obrate ženama (osim ako nisu pozvani da to učine). Ne znači ne. Samo mačkice smeju da krše pravila."

I da, svi moraju da nose maske.

„Ovo je vanila igraonica", kaže Kortni iz „Ubijanja mačića" meni i Džejku, fotografu, dok nas vodi u obilazak prostora pre nego što počne akcija. Radi za tu firmu od 2014, i zadužena je za zabave „Mučenja mačića". Kao i ostalo osoblje, ona je otmena, ima bezobrazan smeh, i veoma je dobro organizovana. Izgleda da se vrhunski festivali jebanja ipak ne organizuju sami od sebe.

Nalazimo se u velikom salonu, koji je sav u drvenariji. Sveće bacaju meku svetlost, i oseća se sladak miris tamjana. U središtu se nalazi ogroman krevet postavljen crnim satenom. Blaga rok muzika tiho svira. Teško je poverovati da će za nekoliko sati ljudi koji se pojavljuju u „Ko je ko" izdanjima jedni drugima ulaziti u telesne otvore baš na ovom mestu.

Dole u prizemlju, drugom igraonicom predsedava dominatriks iz Londona, Gospodarica Morigan Hel, koja drži tamnicu u istočnom Londonu pod imenom Murder Mile. Ovo je sve, samo ne vanila. Komadi metala i plastike čudnog oblika vuku se po podu. Tu su stolovi za šibanje i ram za bičevanje. Morigan pokazuje svoje sprave za mučenje, koje će koristiti kasnije. Veoma prozaično, drži ih u kesi iz supermarketa.

„Morala sam da idem u kupovinu pre nego što sam došla ovde", objašnjava.

Ovo je domen „Vrta za mučenje". Dejvid Ti Dži, promoter, sada obučen u gumu, ispravlja masku ogledajući se u ogledalu, i odlazi da proveri da li je sve u redu. „Vrt za mučenje" je deo londonske klupske scene već neverovatnih 25 godina, ali ako neko ima utisak da je postao zauzdan, trebalo je da poseti nedavni bal za Dan zaljubljenih, gde je njihova kombinacija žestoke elektronske muzike i žestokog karanja u sobi za parove bila potentna kao i uvek. Njihovo udruživanje sa „Ubijanjem mačića" je epohalan događaj za ljubitelje gume, komplikovanog donjeg rublja, i penetracije u javnosti.

Crveno stepenište vodi do dela gde se do još jednog malog kluba dolazi kroz čkiljavo osvetljeni hodnik, na čijem kraju se nalazi ogromno ogledalo na kome piše „Motrimo na vas". Šank koji služi žestinu, šampanjac i bezalkoholna pića obmotan je treperavim, plavim sijalicama. Di džej vrti tehno, dok se gosti podmazuju koktelima.

„Negde oko ponoći, kreće 'Ubijanje mačića'. Svetla se gase, a odeća skida", kaže mi Rob, jedan od redovnih gostiju. Svakako je lako ukapirati promenu atmosfere tokom večeri. Onima koji nisu prošli inicijaciju seks žurki, oči bivaju otvorene verovatno kada vide kako se nešto što isprva izgleda kao normalan noćni klub postepeno pretvara u rog izobilja, sa napaljenim tipovima dlakavih dupeta koji krešu ribe u vešu koji je toliko skup i delikatan, da rublje Agent Provocateur u poređenju s njim izgleda kao nešto što biste našli poslednjeg dana na rasprodaji u robnoj kući koja se zatvara.

Dve devojke tiho su ušetale u prostoriju, noseći maske mačke i đavola. Zastale su pored jednog muško-ženskog para, par trenutaka zavodljivo grebale muškarca, pa su otišle dalje. Kao što i pravila nalažu, devojke definitivno vladaju ovim leglom. Ali „Mučenje mačića" nije ništa, ako nije ol inkluziv. Dole, za šankom, neki krupni tip u haljini je srkao šampanjac, dok je jednog tipa u sakou, crvenim, kožnim gaćicama i najlon čarapama sa halterima njegova devojka vodala unaokolo na povocu. U džakuziju je neki posvuda istetovirani tip u žaketu u stilu Sardžent Pepera manevrisao između dve devojke, dok mu se penis u erekciji vijorio kao jarbol sa zastavom.

Pomislili biste da ovde postoji jasno razgraničenje između ljubitelja „Ubijanja mačića" i „Vrta za mučenje", a sa svim tim uvrnutim kostimima, lako je pasti u iskušenje i pokušavati da pogodiš nečiju sklonost. Ali to je zapravo mnogo teže nego što izgleda.

„Mislili smo da će ovde biti samo ljubitelji 'Ubijanja mačića'", kaže Rob, kao da procenjuje navijače na stadionu. „Ali ovde ima mnogo onih iz 'Vrta za mučenje'. Mi smo 'Ubijanje mačića'."

„Ne pitaj ljude da li su 'VZM' ili 'UM'", kaže mi neki užasno napeti tip sa psećom ogrlicom oko vrata, dok mu oči kolutaju po prostoriji, kao bilijarske kugle posle početnog udarca. „Pitanje bi trebalo da glasi, 'Gde je muzika bolja? Ovde je di džej prilično dobar."

Izgleda da je on veliki poznavalac noćnog života. Sudeći po jednom drugom tipu u zasenjujućem, preskupom, providnom sakou i firmiranim farmerkama, koji je bio okružen sa dve dame u svetlucajućem donjem rublju, blistavih frizura i odsutnih pogleda, tu nije bilo oskudice prebogatog, internacionalnog polusveta, koji je čekao da uhvati voz javnog karanja.

Rob i njegova devojka Kresida, vitka i u crvenom donjem rublju, prijateljski su nastrojeni, i tip su para koji bi očekivao da zatekneš na ovakvom događaju. Prelepi, otmeni, u ranim dvadesetim godinama. Rob ima mišiće kao da je član nekog bojz benda, a Kresida ima plavu kosu i preskupu frizuru koja priliči stažistkinji u „Vogu" koja dobar deo svog slobodnog vremena provodi sa konjima.

Jesu li bili u „Vrtu za mučenje"?

„Ne još. Trebalo je da idemo tamo na bal povodom Dana zaljubljenih, ali Kresi je htela da ostanemo kod kuće i gledamo The Notebook, kaže Rob. Sleže ramenima. „Izgleda da orgija nije bila dovoljno romantična."

Ali stvari ovde postaju romantične prilično brzo, i posle ponoći nema oskudice golih ljudi voljnih da se međusobno upoznaju. Na spratu se šest parova tuca na velikom crnom krevetu, dok oko njih stoji gomila i gleda ih, kao da je u pitanju neki sportski događaj. Dole se dve azijske devojke u istovetnim ljubičastim gaćicama smenjuju u oralnom zadovoljavanju tipa u firmiranim boksericama, sa frizurom kao Dankan Džejms. U jazbini Morigan Hel, jedan debeljko u kožnim tangama je posađen na nešto što liči na gimnastičkog konja, i šibaju ga kožnom lopaticom. Dva gej tipa se 'vataju u ćošku, dok neki tip leži na podu i liže „Lobutenove" čizme neke devojke.

Ono što je iznenađujuće je koliko lako se čovek navikne na običaje na ovakvim događajima. Karanje na sve strane možda isprva može da uznemiri nekog novajliju, ali ubrzo se navikneš na to, i više počne da te zanima kroj nečijih PVC pantalona. Ali činjenica da ovakva žurka uopšte postoji u Londonu je dah svežine za prestonicu, gde su puritanska konzervativnost i, kao u slučaju Sohoa, korist trgovaca nekretninama postepeno dovele do asanacije, stavljajući je mnogo iza evropskih središta dekadencije, kao što su Berlin ili Amsterdam.

Malo kasnije, mimoišao sam se sa Kortni na jednom mračnom ćošku u klubu. Pokazala mi je svoju jahaću šibu. Kožna tračica na vrhu je otpala. „Polomila sam bič šibajući nekoga. Ovih dana ovakve igračke jednostavno ne mogu da se nađu."

Rizik na poslu, valjda. Ali sudeći po tome koliko je veče bilo uspešno, „Mučenje mačića" je zaživelo, i udara žestoko.