Bio sam na takmičenju za najduži poljubac u Vrnjačkoj Banji - i svidelo mi se

Priča ide ovako: Relja i Nada iz Vrnjačke Banje su se voleli i zakleli na večnu ljubav. Onda je došao rat, poveo Relju sa sobom i odveo ga pravo u naručje neke lepe Grkinje. Tako je umrla ljubav, a Nada je, kao što se zna umrla poslednja, s tim da se posle njene smrti rodila jedna vera. Iz te vere nastala je legenda da se večna ljubav osigurava zaključavanjem katanca na ogradi mosta koji je bio omiljeno sastajalište dvoje nesrećnih ljubavnika.

Šta znam, meni to baš ne zvuči logično, ali ko sam ja da o tome sudim kad je i Desanka Maksimović mislila da je to simpatično. Da da, ista ona pesnikinja koja je mislila da je ljubav lepa samo iz daleka, dok se čeka, što se kaže – ništa pre braka. U to ime, ona je napisala jednu ljubavnu pesmu inspirisana tom pričom, tim mostom i tom rekom.

E sad, Vrnjačka reka nije baš reka. Više je onako rečica. Potočić. U njoj pošten svet ne može ni da pliva za krst, a pošten mitropolit da se provoza u kanuu. A i most je nekako kratak, opterećen katancima, gotovo da više nema mesta za ljubav. A opet, legenda je tako dobra da je prosto greota ne iskoristiti to dodatno u komercijalne svrhe. "Znamo! Ni reči više! Napravićemo takmičenje u najdužem poljupcu koje će se zvati Poljubi Me i tako ćemo privući gomilu zaljubljenih turista!" – tako su nekako rekli organizatori pre osam godina i rešili da krunišu vekovnu tradiciju zaključavanja ljubavi na Vrnjačkom mostu. Doduše, ja se te tradicije ne sećam sve do ranih dvehiljaditih, ali pripišimo to traumatičnom odrastanju za vreme 1990-tih.

Ideja o ovom događaju je, iako je meni zvučala tupavo, pobedila na više frontova. Dan zaljubljenih čiji je zaštitnik katolički Sveti Valentin, slavi se istog dana kada i pravoslavni Sveti Trifun, zaštitnik vinogradara. To zvuči idealno, jer ko zna koliko se poljubaca, jednokratnih ili ozbiljnih veza, dece i brakova ne bi desilo da nije bilo vina. Stoga i ne čudi što je jedna velika fabrika vina sponzor događaja. Ali ima još sponzora i njihovi marketinški stručnjaci su zaključili da su proizvodi koji oni nude namenjeni ljudima koji se takmiče na Poljubi Me. Dakle, postoji ciljna grupa i mene je zanimalo ko tu grupu čini i koga ovakve manifestacije privlače.

Od parova koji su došli zbog besplatnog odmora u Pragu, paketa vina i sladoleda, preko "šta nam glupo" egzibicionističkih parova, do onih čiji je dolazak rezultat čistog kompromisa. Jer kao što se kaže – u ljubavi jedan pati, a drugi se dosađuje – uvek postoji jedan inicijator, koji smišlja iznenađenja, vuče za rukav i izgovara rečenice poput "hej, hajde da se takmičimo u ljubljenju, možda osvojimo neku nagradu, a i usput da mi potvrdiš svoje pripadanje", a jedan je u fazonu "Hmmm, jel mora? Pa 'ajde."

Da li im poljubac predstavlja najintimniji mogući čin između dve osobe, ili su od onih koji se krljaju sa bilo kim kad im je dosadno. Lica učesnika su toliko različita i ne otkrivaju mnogo, tako da me ne bi čudilo da je neko od njih par minuta pre takmičenja pomislio nešto kao "čim ovo prođe, ostavljam kretena" ili "rešio sam, zaprosiću je večeras". I napokon, koji su to ljudi koji organizovano izađu i ljube se satima, a pritom celu situaciju ne pretvore makar u spot za All The Lovers od Kylie Minogue?

Kakvi god da su, nije ih bilo baš mnogo. Petnaestak parova obučenih u crvene i bele majice je nešto pre podneva čekalo na mostu. Uglavnom su svi bili u dvadesetim i tridesetim godinama. Ograda koja ih je delila od ostatka ljudi je verovatno pokušaj organizatora da im naprave bar neko ostrvo privatnosti ukrašeno balonima raznih oblika i šarenim trakama.

Učesnicima je društvo pravio stručni žiri koji je ocenjivao "tehniku, atraktvinost i regularnost" ljubljenja, kao i sponzori i predstavnici medija. Delovalo je da učesnicima ovi intruderi nimalo ne smetaju. Sa druge strane ograde, osim publike, nalazila se gomila štandova sa suvenirima, promo materijalom, besplatnim vinom i slatkišima, a budući da se sve to dešava u parku drveće i žbunje dodatno pojačavaju tu voajersku atmosferu. Na jednom od štandova održala se i "akcija simulacije orezivanja loze" – nisam gledao, ali možda je baš to bilo jedino mesto sa pravom akcijom.

Kako god, cela ta gungula je stvarala neku bizarnu, ali obećavajuću atmosferu. Kad pogledaš bolje, spremao se sukob dva sveta: zaljubljeni parovi naspram strogog žirija; podivljali feromoni naspram gigantskog postera Desanke Maksimović koja blaženo/mudrim/izboranim osmehom zrači tu "nemoj mi prići" energiju; prostačka ležernost pojedinih gledalaca ohrabrena besplatnim alkoholom naspram uzdržanih kamermana. Kao da se u jednom trenutku pripremala neka domaća varijanta sukoba Dionisa i Apolona i jedino je falilo da preko razglasa puste Vagnera i tragedija je mogla da se rodi.

Ali ne, krenula je Beautiful Maria Of My Soul i takmičenje je moglo da počne. Zatim se nižu pesme iz foldera ex-Yu Hitovi koji su za kratko prekinuti živim nastupom lokalnog harmonikaša, da bi se odmah zatim sve nastavilo numerom Private Dancer. Ali to je samo prijatniji deo saundtreka. Ostatak vremena, umesto muzičke podloge sa razglasa se orilo predstavljanje sponzora, i iščitavanje mahom suvoparnih informacija.

Ako je cilj bio uništavanje i ono malo romantične atmosfere – uspeli su. Pored konstantnog piljenja i dobacivanja prolaznika i unošenja kamera u lice, slušanje malo EPPa učesnicima ipak nije palo teško. Nešto konkretnije prepreke dolaze pri isteku prvog sata takmičenja. Tada se uvodi disciplina ljubljenja na jednoj nozi, pa osim dobre tehnike disanja i rada određenih mišića lica do izražaja dolaze i ravnoteža i uzajamna uigranost, pa žiri valjda lepo može da vidi ko je zastao na prvoj bazi, a ko postiže houm ran.

Posle kratkog vremena ono što se dešava na mostu postaje izuzetno dosadno i naravno, pogled sam skreće ka publici. E tu tek ima svakavih faca, uglavnom bogougodnih i heteronormativnih - porodični ljudi sa decom i penzioneri sa svojim kućnim ljubimcima su preovladavali. I sam sam poveo svog jednogodišnjeg sestrića kako bih se manje osećao čudakom, a čim prođe vikend, otvaram mu štedni račun u banci, pa nek ga kasnije koristi za školovanje. Ili psihoterapiju.

Neki od gledalaca su tu došli mnogo ranije kako bi zauzeli mesto tik uz ogradu, neki su sve vreme cirkulisali kako bi iz više uglova sagledali situaciju, neki su non-stop komentarisali, neki su otvorenih usta sa bog zna kakvim oduševljenjem gledali. Tada mi je sinulo – sve ovo se dešava zbog nas i za nas koji smo bili u publici. Grupa ljudi na koju su marketinški stručnjaci ciljali smo bili mi – voajeri, dobrodušni znatiželjnici, zlonamerne tetke, entuzijasti koji su došli da se pripreme za prijavu na sledeće takmičenje, oni koji su tu poslom, oni koji su došli da sa visine opljunu na ceo događaj, oni kojima je dosadno i oni koji inače ne prate te programe ali su se eto_sad_slučajno_tu_zatekli… Sve u svemu, prosečna slika konzumenata i komentatora svakodnevnog treš televizijskog i internet sadržaja. Jer dok neko nešto zapravo i radi, mi smo tu da ih podržimo/kritikujemo, ali pre svega da odgledamo reklame.

14. februar je možda praznik bogaćenja proizvođača pića, čokolada i cvećara koji zarađuju na račun "zaljubljenih", ali mi "nezaljubljeni" i "osvešćeni" smo ti koji im hajpujemo proizvode. Tu uključujem i sebe koji pišem ovaj tekst. Tu uključujem i sve vas koji ste na isti kliknuli kad ste videli naslov. Gotovo sad, klik je uračunat, možete brisati browser history koliko hoćete. Neki su se ljubili i učestvovali. Neki su se ljubili i pobedili, a mi ostali možemo samo da ih poljubimo tamo gde sunce ne sija.

Pozdrav!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu