Музика

Gde bismo bili bez Dejvida Bouvija?

Dejvid Bouvi je umro i nekoliko minuta - na internetu jednakih večnosti - niko nije mogao da poveruje u to.
12.1.16

Iz knjige 'The Rise of David Bowie: 1972–1973.' Sve fotografije: Mick Rock/ljubaznošću Taschen Gallery

Bez njega ne bi bilo panka, glama, post-panka, her metala, gota, brit-popa, nju vejva, frik folka, nju romantika, belačkog soula (kakvog ga znamo), art-popa (kakvog ga znamo). Većina originalnih žanrova koje volimo i većina rivajvla žanrova koje volimo takođe ne bi postojala. Ne bi bilo šljokica, ne bi bilo uskih pantalona, ne bi bilo predivnih, veličanstvenih frizura (te ni Nika Kejva ni Roberta Smita). Ne bi bilo štikli za muškarce, jebiga, verovatno ni toliko štikli na ženskim nogama. Ne bi bilo Kejt Buš i Maksvela. Bez Heroes, ne bi bilo U2, Coldplay, Arcade Fire, ne bi bilo blagoslovene i apsurdne veličanstvenosti koja bi nas nekako pronela kroz ovaj prozaični život. Ne bi bilo Pulpa — ko bi naučio Džarvisa kako da se kreće? Ni Talk Talk. Ni Blue Nile ili Japan. Ne bi bilo filmova Laviritn, Glad za krvlju ili Lingvini incidenta. Dok govorimo o viziji, humoru i, oprostite mi, žudnji za životom, ni Zulendera. Ni Bauhaus ili Smiths; bez izdužene đavolske ruke oko Mika Ronsona dok peva Starmana u emisiji Top of the Pops, ne bi bilo Morisija, Marka Almonda, Boj Džordža ili Džordža Majkla. Ni Outkast ni Kanje Vest, kladim se, ne bi bili sa nama, i spreman sam da se kladim da bi se i oni složili. Igi Pop bi umro ili bi shvatio da je puzanje po razbijenom staklu dovoljno za povratak pod svetla reflektora. Najl Rodžers bi možda (verovatno) bio samo fusnota u sopstvenom kokainskom snu. Brajan Ino bi nestao u atmosferičnoj i bespotrebnoj umetnosti.

Možda i ne. Može ne sve ovo. Možda bi Skot Voker ili Brajan Feri ili neko za koga nikad nisam čuo ili bi Mark Bolan koji je još uvek živ u nekoj alternativnoj stvarnosti uskočio u odsustvu i sve bi bilo isto kao što jeste. A ispalo je dobro, zar ne? Mislim, muzika. Svet je i dalje poptuno sjeban, ali zar nije bilo kul imati Dejvida Bouvija u njemu? I zar nije Blackstar predivna za uživanje? Čak i ako niste fan - ja sam svakako zakasnio na ovu žurku - vaš bend, vaša frizura, vaš život bi verovatno bio mnogo gori bez njega. Naravno, nema načina da to znamo. Hvala bogu.

Dejvid Bouvi je umro i nekoliko minuta - na internetu jednakih večnosti - niko nije mogao da poveruje u to. Mešavina zasluženog skepticizma i dečije želje da nije istia potpirivale su verovanje da vest nije tačna, sve dok njegov sin Dankan Džons nije potvrdio Bouvijevu smrt na Tviteru. I, uz rizik da zvučim bljutavo sujeverno, zar taj kratki trenutak zajedničkog nastupa, nada da je ovo samo još jedno od lažnih povlačenja, bio savršeno odgovarajući? Odmah posle njegovog 69. rođendana? Odmah posle objavljivanja njegovog najboljeg albuma poslednjih godina? Svako ko ga je odbacivao kao ostarelog rokera počeo je da jede sopstvene reči i da se pretvara da je u stvari sve vreme na pravoj strani. Bilo je to kao da je Bouvi objavio poslednji komad slagalice da bi nas podsetio kako to treba raditi i onda je, dok svi dajemo sve od sebe da uhvatimo korak sa njim još jednom, samo otišao.

Dejvid Bouvi je bio jedinstven autor, prefinjeni umetnik koji je naučio čudake da se osećaju kosmopolitski, esteta koji je retko bio zadovoljan pukim ukusom, heroj iz sveta naučne fantastike i sam fantastičar, san i sam uvek sanjar. Od prvih dana uspeha, posle godina muke, sa Space Oddity 1969, kroz glam i berlinske godine 1970-ih, sve do, kao u neverovatnom predviđanju, zapanjujućem remek delu kakav je Blackstar, Bouvi je nekakvom milošću - božanskom, duhovnom, sekularnom - mogao da menja, ako ne ovaj svet, onda sasvim dovoljno svetova u njemu. Ja sam cinik - često i surov, zaista - i redovno se mrštim na ispade žalosti nepoznatih ljudi. Ali grešim kada to radim. Posebno u slučajevima poput ovog, jer je toliko muzike ovog čoveka napravljeno baš da ponudi olakšanje i utehu. I pored sve njegove ljubavi prema Ničeu, Bouvi nije stvarao umetnost očekujući snagu od slušaoca. Možda je gajio nadu da će se izroditi smelost, možda je bio spreman da malo pogura slušaoca, možda je pomalo lukavo predstavljao sve (niko nije ni trepnuo na pomisao na njega kao na aristokratu), ali je njegova muzika bila bez imalo prezira.

Bio je svestan efekta koji je imao na muziku, uživao je u njoj i nikada nije prestao da osluškuje i oseća sve ono što se dešavalo oko njega, bez obzira da li je to zvuk Litl Ričarda, Skota Vokera, drum-and-bassa ili Kendrika Lamara. On nije bio kameleon; on je samo slušao, i od materijala koji mu je bio dostupan, stvarao sopstveni. Njegova umetnost nije bila sentimentalna niti preosetljiva, te ću ovaj oproštaj poštedeti takvih elemenata (iako može da bude takva ako to želite i nemojte dozvoliti nikom na društvenim medijima da vas zbog toga postidi ili kritikuje). Muzika Dejvida Bouvija, pored toga što je bila izvanredno duhovita i mračna istovremeno, i da, prefinjena, bila je beskrajno lepa. I baš je njegova muzika, njegove ličnosti, njegova umetnost i njegova umetničarenja to o čemu ovde pričamo. Nisam ga nikada sreo, niti upoznao. I kakvi su ljudi inače, možda bih, da jesam, mislio drugčije. Ali obožavam njegov uticaj. Volim sve što je ostavio za sobom. To je dar: želeo je da ga uzmemo. Dakle, osnujte bend, slušajte Dejvida Bouvija iz bilo kog doba koje vam se dopada, i ukradite koliko god želite.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu