Kad se turizam pretvori u egomaniju

Pre više godina sam u Patagoniji naleteo na bračni par iz Kanade koji je sreća pratila na svakom koraku. Tako su, recimo, u Nacionalni park Los Glasijares stigli istog dana kada se sa glečera Perito Moreno odlomio most od leda – što se dešava jednom u deset godina. Na poluostrvu Valdes, videli su povorku kitova ubica nedaleko od obale kako se spremaju za lov na mladunce morskih lavova. Stajali su na onom istom rtu na kojem sam i sam dve nedelje ranije čekao šest sati dok su me šibali vetrovi a da nisam ugledao ni peraje. I kakav je bio njihov komentar na ovakvo izobilje taličnosti?

„Bilo je baš dobro", on je otegnuto prokomentarisao sležući ramenima.

I to bi bilo to. Njihov jedini odgovor na čuda prirode koja su im se ukazala bio je sažet u jednoj ovako sumornoj izjavi.

Nedavno sam zatekao sebe kako ponovo razmišljam o to dvoje hedonista. Oni su mi postali simbol za sve učestaliji fenomen: bezvoljnog turistu iscrpljenog dosadom.

Svako ko je odrobijao svoje po zajedničkim spavaonicama belosvetskih hostela tačno će znati na šta mislim. On uvek sedi na onom donjem od kreveta na sprat – preplanuli, mršavi udovi štrče iz majice bez rukava i para vrećastih pantalona sa islikanim zmajevima – i počinje da se hvali time gde je sve bio.

Ima već dva meseca kako se nalazi na izdržavanju turističke kazne čiji je veći deo proveo đuskajući po plažama, sluđen od dijetalnih pilula i lokalnih alkoholnih bućkuriša. Ovo lumpovanje je možda tu i tamo prekidao sa po nedelju dana mamurnog dobrovoljnog rada na izgradnji nekog potpornog zida kojem je suđeno da se sruši te iste godine. Čari destinacija koje je pohodio sročene su u jednom takvom epitetu bez mozga kakav je „izvrsno". Lokalci su, pa opet, bili „veoma srdačni". Ali ovo falsifikovano, konfekcijsko iskustvo ipak mu je podarilo nesvakidašnji uvid u kulturu Jugoistočne Azije – i konačno u samu srž i smisao ljudskog postojanja. Jer on je odjednom kao Marko Polo koji se vraća sa dvora Kublaj Kana. Ne može da odoli a da ne napiše blog i kači nebrojene slike po društvenim mrežama. Svi moraju da imaju koristi od njegove neviđene novostečene mudrosti.

Stoga možda i nije neobično da u ovo doba kada svi putuju nađete i tračak besmisla. Turizam je zahvatila galopirajuća demokratizacija. Pre samo pola veka, kad su se baka i deka čvarili u nekoj banji, igrali tablić i mezetili u debeloj hladovini na terasi, prekaljeni svetski putnik važio je za pravu legendu, za tragaoca obdarenog nepatvorenim i sasvim neobičnim iskustvima. Ali uporedo sa stasavanjem novih generacija, odmor u inostranstvu postao je sasvim normalna stvar. Početkom devedesetih, obilazak nešto egzotičnijih lokacija – u pauzi između mature i fakulteta – postao je neka vrsta doškolovanja, ispita zrelosti za srednju klasu.

Mudri ljudi kažu da nas putovanja čine interesantnijima i da su neophodan sastojak svakog smislom ispunjenog života. Ali negde duboko u zamršenom klupku koje čine sve veća globalna radoznalost, nesputana egomanija i sve podmuklije nove tehnologije vreba utisak kojem je teško odupreti se, a to je da putovanja gube svoju moć da nas navode na razmišljanje.

Jedan od glavnih podstrekača ovog fenomena je i ona velika gomila uprošćenih besmislica u stilu živisesamojednom.com koju zovemo internetom. U današnje vreme je dovoljno samo da promolite nos u hostelski bar pa da shvatite kako se barem polovina gostiju baškari u svojim digitalnim svetovima. Vidite ih kako sede, bezizražajnih lica okupanih parališućim odbljescima LCD ekrana svojih tableta, priključeni na svet iz kojeg su želeli da se sklone i sposobni da unapred istraže svaki let, hotel ili restoran samo na osnovu bezbrojnih komentara drugih njima sličnih putnika. Veb tiranija je smanjila svet u kojem živimo i tako ugušila našu sposobnost da sami otkrivamo život.

Sa pojavom Gugl naočara, samoljubivi bestidnici širom sveta će uskoro moći da pristupe turističkim informacijama razgovarajući sa parom đozluka: „Važi cvikeru", reći ćemo, „'Ajde onda počisti i ovo malo razloga da se oslonim na ljubaznost stranaca i serviraj mi sve na ekranu kojim je ceo jebeni svet zaklonjen od mog mrzovoljnog pogleda."

U homogenizovanom svetu sa ovako brzim tempom života, naša želja da sve otkrijemo unapred potpuno je demistifikovala svako mesto koje još nismo posetili. Umesto da natenane razmišlja i upija utiske, većina bi izgleda radije da što brže negde otputuje i udari recku za svaku od atrakcija koje se „ne smeju propustiti". Tako možemo tek minimalno da se uživimo i, shodno tome, steknemo sasvim površnu predstavu o svemu što smo videli. Međutim, još uvek istrajava načelo da svako „putovanje" (što je obrnuto od „turizma") menja i obogaćuje čoveka.

Osim što nije baš tako. Ili barem nije uvek. To što ste se u nekom terencu otisnuli na turu po Tanzaniji sa grupom sunarodnika toliko sličnim vama, po uvek istom i unapred zacrtanom programu, što stajete samo da biste upirali prstom u životinje i pijančite po hostelima uređenim u zapadnjačkom stilu, ne čini vas stručnjakom za sve što muči modernu Afriku.

Nije isključeno da su priče mojih kanadskih prijatelja o putešestvijima po Argentini zapalile publiku u Ontariju, pa domaćin večere na kojoj su se zatekli ne samo što je po prvi put primetio njihovo prisustvo, već je možda i pomislio da mu za stolom sede Ernest Hemingvej i Marta Gelhorn. Pre će biti da su prijatelje i rodbinu ugnjavili do ivice nasilja prepričavajući im anegdote sa gringo ture koji smo svi čuli već nebrojeno puta – kako je meso izvrsno, kokain za džabe, a prolivi urnebesno surovi.

Naša odbojnost prema ljudima koji ne prestaju da trube o svojim putovanjima jednim delom potiče i od zavisti. Jer, budimo iskreni – ko želi da sluša o slatkim dogodovštinama drugih kad mu je poslednjih šest meseci isparilo u jednoličnosti jedva vrednoj pomena, ispunjenoj rintanjem i opijanjem? Ali tu je i solipsistička iluzija koja počiva u ubeđenju da je priča svakog putnika podjednako vredna – automatska pretpostavka da iskustva koja ste doživeli poseduju tu istu vrednost i u očima drugih.

Kao i tip na safariju koji se ne odvaja od kamere, i mnogi od nas su počeli da putuju da bi zgrtali priče, fotke i iskustva, umesto da dozvolimo da nas nepoznato preplavi i uživamo u iznenađenjima i neočekivanim događajima. Pretvorili smo se u putujuće potrošače, ubeđene da fotografija Maču Pikčua u svitanje obavijeno izmaglicom bolje izgleda kad su naše izbečene njuške u prvom planu.

Kao da smo smetnuli s uma činjenicu da naša iskustva sama po sebi nisu toliko važna kao način na koji ih posmatramo. Zato je baš apokrifni kosmički avanturista – koji je sručio malo ajahuaske da bi proveo ceo izmaštani život unutar pomorandže – onaj kog želim da vidim za mojim stolom, a ne tamo neki magarac koji je nedelju dana „jeo, molio se i voleo" u nekom odmaralištu u Rišikešu, što ga nije sprečilo da unapred, pre nego što se i iskrcao iz Šatabdi ekspresa, odluči na koje će mu sve to mirijade načina dato putovanje izmeniti život.

Ovakav stav je delom i ispovest. Ja pišem putopise, što u prevodu znači da sam diletant koji ne voli da radi i precenjuje sopstvena iskustva. Sve je počelo kao pokušaj da se neutoljivoj želji za potucanjem po svetu udahne smisao, da bi se onda sve pretvorilo u neku vrstu masaže ega, ali i u teret: svaka krivina bila je unapred preispitana, a kamera uvek nadohvat ruke.

Život opisan u mojim pričama nema mnogo veze sa mojom svakodnevicom. Jer za svaki sat koji provedem žvrljajući beleške u nekom zabačenom mestu nalik na Šangri-La ide dodatnih 20 koje utrošim pogrbljen nad tastaturom u polučučnju od kojeg mi puca kičma, kucajući članke koji samo dolivaju ulje na ceo problem i u kojima ljudima savetujem da posećuju mesta koja bi opušteno mogla i bez njih. A u nastupima iskrenosti sebi priznam da možda više nikad neću na isti način doživeti magiju najranijih samostalnih putovanja u inostranstvo, kada sam bio večito pogubljen naivni klinac u Aziji, bez turističkog vodiča, bez mobilnog telefona i bez mape da mu se nađu.

Ne kažem da su neke vrste putovanja lišene vrednosti. Treba uvek negde otići, malo se sunčati, zapisati ponešto u dnevnik, kleknuti pred oltarom tehnologije koja nas zatupljuje i zabeležiti svaku etapu puta na društvenim mrežama ako se bez toga ne može.

Ali imajte na umu i ovo: ako vam se putovanje pretvorilo u udaranje recki, ako sebi pridajete makar i trunku više značaja samo na osnovu broja zemalja koje ste posetili, ako razmišljate po modelu besmislenih top deset listi koje se sviđaju samo najgorem šljamu, onda vam kažem, kao jedan prekaljen putnik drugom, da od putovanja ne postajete interesantniji. Naprotiv, ona samo potvrđuju vaš status pripadnika gomile.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu