Žene iz celog sveta žrtve trgovine ljudima u Grčkoj

U doba strogih mera štednje, vrednost ljudskog života izgleda opada. Ljudi se iznenada nađu u situaciji da izbegavaju gumene metke, uzimaju razorne droge i samopovređuju se, dok njihove vlade nemo gledaju, pitajući se kako da spasu stvar. Grčka je odličan primer da nedostatak novca donosi nove probleme, a najnoviji problem ove zemlje je trgovina ženama. Iako je prostitucija u Grčkoj legalna, poslednjih nekoliko godina broj zvanično registrovanih seksualnih radnica drastično opada u odnosu na ogroman broj neregistrovanih strankinja za koje se priča da nude svoje usluge čak i za tričavih pet evra. Navodno je većina njih dovedena iz inostranstva, i uprkos naporima vlasti da ovladaju situacijom, ta rana se i dalje gnoji.

„Svaka situacija je drugačija, i svaka devojka ima svoju priču", kaže fotografkinja Mirto Papadopulos, čiji transmedijalni projekat Posluga teži da dokumentuje život radnika u industriji seksa, a nudi im i praktičnu pomoć. Aspekti projekta protežu se od osnivanja sigurnih kuća u saradnji sa grčkom Armijom spasa, do organizovanja fotografskih radionica za prostitutke i žene koje su žrtve trgovine ljudima. Projekat je osmišljen 2009. godine kada je Mirto primetila „eksploziju porno filmova u Atini, u kojima igraju minorne poznate ličnosti. Želela sam da otkrijem kako je toliko kopija porno filmova prodato dok je Grčka bila u haosu". Tokom razgovora sa sve više i više ljudi, žiža se brzo prebacila sa pornografije na prostituciju i trgovinu ženama.

Mirto snima fotografije tek kada izgradi odnos sa ženama koje upoznaje na ulicama Atine. Lična veza koju uspostavi sa njima joj dozvoljava da čuje priče devojaka kojima makroi unakazuju lica i zaključavaju ih u automobile. Čula je priču o devojci zaključanoj u stanu koju su njeni tamničari iznova i iznova silovali. Kada je pobegla pošto su ostavili otključana vrata stana, trčeći kroz zgradu naga i tražeći pomoć, niko joj nije pomogao.

Teodora Giani, socijalna radnica koja radi u grčkom Nacionalnom centru za društvenu solidarnost, radi sa ovim ženama kada napuste prostituciju, što se obično dešava kada ih uhapsi policija ili ih njihovi mučitelji odbace jer su previše bolesne ili trudne. Centar obezbeđuje sklonište i psihološku podršku za žrtve koje to žele.

„Neke žene zaključaju i zabarikadiraju vrata, neke spavaju pod uključenim svetlom, neke ne žele da se probude", kaže Giani. „U trenutku kada dođu kod nas, obično shvate da su izgubile sve. Shvataju da su očekivanja da će zaraditi novac za porodice koje su ostavile samo pusta nada."

„Puno njih ne može normalno da spava, obično imaju noćne more i sećaju se onog što su preživele, veoma su anksiozne, jer ne znaju kako svojima da ispričaju šta im se dogodilo", dodaje socijalna radnica Margarita Barmakeli.

Giani kaže da je većina žena namamljena u zemlju lažnim oglasima za posao, a onda njima ili emotivno manipulišu, ili ih fizičkim pretnjama navode na prostituciju. Postoji i tehnika „ljubavnika", kada trgovac ženama zapodene vezu sa devojkom pre nego što je prokrijumčari u zemlju, ponekad se čak i oženi i dobije decu s njom, kako bi mu bila potčinjena i tako dominirao nad njom. Kada su devojke iz Afrike u pitanju, koje su najnoviji dodatak prostituciji u Grčkoj, trgovac ili makro preti njima i njihovim porodicama duhovnim „džu džu" kletvama.

Giani i Barmakeli su radile sa ženom koja je stigla u zemlju preko ponude za zakonit posao. Kada je ilegalno prešla granicu, krijumčari su joj oduzeli pasoš i dali joj lažni, zajedno sa falsifikovanom dozvolom za boravak. Potom su iskoristili drugu devojku, koja je sa prostitucije prešla na regrutovanje, da je ubedi da se bavi prostitucijom, obećavajući joj veliku zaradu koju će joj čuvati krijumčari. Ova žena je četiri godine radila po ceo dan širom Grčke, verujući da je stekla veliku ušteđevinu.

Krijumčari su joj rekli da je soba ozvučena i da će znati ako odbije bilo koji seksualni zahtev klijenta. „U jednom trenutku je zatražila da joj vrate njen pravi pasoš. Toliko su je zlostavljali, da nedelju dana nije mogla da radi", kaže Barmakeli. „Kada joj se otac teško razboleo te je morala da se vrati u domovinu, zatražila je svoj novac, ali joj je krijumčar dao samo manji deo sume, zadržavši ostatak. Jedino što je mogla bilo je da se vrati u Grčku (ilegalno), jer nije želela da izgubi ostatak svog novca." Kada je policija dovela u centar, brinulo ju je samo hoće li izgubiti sav taj novac. „Bila je ubeđena da je makro dobro postupao sa njom, ali posle nekog vremena, kada se prisetila svih iskustava, promenila je mišljenje."

Sledeći slučaj tiče se mlade Afrikanke koja je želela da dođe u Evropu da studira. Obećali su joj pasoš, ali na kraju je završila zaključana u mračnim rupama u različitim zemljama, prinuđena na seks sa brojnim klijentima, nesvesna koje je doba dana. „Oslobodili su je tek kada joj je postalo toliko loše da je makrou postala beskorisna", kaže Giani.

Žrtve trgovine ljudima doživljavaju zlostavljanje i psihičke traume slične onima koje proživljavaju ratni zarobljenici, dodaje Giani. Ona veruje da je ekonomska kriza, ne samo u Grčkoj već širom sveta, glavni razlog što ljudi dovode sebe u ovakav položaj. „Te žene dolaze ovamo da rade, ali je ovde samo još teže. Teže je naći posao i uklopiti se."

Jedna od žena sa kojom Mirto Papadopulos radi je Mari. Ona nije žrtva trgovine ljudima, već grčka prostitutka stare škole i visoke klase, koja veruje da pruža usluge društvu - redak slučaj u Atini danas. Iako joj prostitucija isprva nije bila glavno zanimanje, u ovom poslu je više od 30 godina. Sedeći nedaleko od mesta gde noću traži mušterije, Mari mi je rekla da više ne viđa druge Grkinje na ulici koje se bave istim poslom. Kaže da je industrija seksa u Grčkoj postala zakrčena veoma mladim devojkama koje su prokrijumčarene iz drugih zemalja i koje će uraditi bilo šta za sitniš.

„Te mlade devojke ne umeju da paze na sebe po pitanju higijene i prevencije bolesti," kaže ona. „Činjenica da radim sve ove godine i da sam i dalje tu nešto govori." Trgovci ženama su preuzeli tržište, i Mari je prinuđena da radi duže u potrazi za mušterijama, zbog čega je većina grčkih prostitutki napustila zemlju tragajući za tržištima gde konkurencija nije toliko jaka.

„Stariji muškarci traže te mlade devojke da bi istresli svoju boleštinu na njima", kaže Mari. „Mnoge od njih se kriju od policije u ilegalnim javnim kućama, studijima (modernizovanim bordelima) i na internetu." Mari takođe objašnjava da je njena profesija izgubila na jednostavnosti. „Ne radi se više o pregovorima oko cene za običan seks. Grčki muškarci su izgubili razum i postali deset puta perverzniji," kaže ona, optužujući ih za pedofiliju i lenjost i opisujući ih kao seksualne nakaze sprženog mozga. „Ja se ne suočavam samo saekonomskom krizom, već i sa svim tim ludacima - sa krizom u umovima Grka."

Mirto smatra da su većina klijenata sa kojima je razgovarala i sami žrtve na svoj način - nesrećni, usamljeni i nesigurni. „Želim da upoznam ovu stranu muškaraca i da shvatim zašto. Je li u pitanju samo libido? Šta ih tera tamo, šta je razlog?" Delom to ima veze sa grčkom kulturom, kaže ona, i napominje kako, na primer, još uvek ima očeva koji sinove vode u javne kuće da izgube nevnost. „Nekad se plaše da će im sin postati homoseksualac," kaže. Takođe, kada u Grčkoj ugovaraju seks, muškarci će često platiti više za odnos bez kondoma. Izgleda da se korišćenje kondoma ne smatra dovoljno muževnim.

Mari tvrdi da klijenti znaju da li je žena žrtva trgovine ljudima. „Mogli bi da prijave slučaj bez ikakvog rizika po sebe". Herkules Moskof, nacionalni koordinator Odeljenja za trgovinu ljudima grčkog Ministarstva inostranih poslova, ima malo drugačije mišljenje: „Muškarce ne dotiču kampanje podizanja svesti, ali te uobičajene kampanje ionako nisu dovoljne. Potrebno nam je još kreativnih ljudi poput Mirto, kao što su nam potrebni i drugačiji birokratski sektori i veća saradnja između zemalja."

„Trgovci ljudima su veoma organizovani i međunarodno povezani. I mi moramo da uspostavimo jaču međunarodnu saradnju i u razmišljanju i delovanju", dodaje.

Međutim, grčki sudovi su toliko pretrpani slučajevima da do presude u nekom procesu može da protekne od pet do deset godina, što otežava krivično gonjenje optuženog trgovca ljudima. Moskof kaže da je sudski postupak još teže sprovesti jer žrtve obično nisu u mogućnosti ili ne žele da ostanu u zemlji dovoljno dugo da prisustvuju sudskom procesu.

Iako se u nekim izveštajima procenjuje da je oko 2​0 hiljada ljudi uključeno u seksualnu industriju u Grčkoj, brojevi su daleko od pouzdanih. „Nema tačne statistike koja bi nam dala tačne kvalitativne i kvantitativne rezultate. Razlog tome je masovnost ovog fenomena i činjenice da je trgovina ljudima 'tihi' zločin, ali i odsustvo koordinacije policijskih snaga, administrativne i regulativne vlasti zemlje i EU," kaže predstavnik​ NVO Love 146 - grupe čiji je cilj utvrđivanje pravog broja da bi se odredila rasprostranjenost problema. „Kada je trgovina ljudima u pitanju, brojke se zasnivaju samo na nagađanjima i pretpostavkama, širom sveta."

Da bi završila u umereno optimističnom tonu, Giani kaže da uprkos najnovijim uzbuđenjima usled jačanja neonacističkog pokreta „Zlatna zora", volontere centra nije briga odakle devojke potiču. „Samo žele da im pomognu", kaže ona. Ipak, Mirto shvata da Posluga ne može da reši ogroman problem trgovine ljudima, ali veruje da će vredeti truda ako život makar jedne osobe bude promenjen. Ona i Moskof treba da predsedavaju panel diskusijom u sedištu Evropske unije u novembru.