Levni Jilmaz za VICE Srbija: Svi smo mi infantilni

Levni Jilmaz je nazavisni umetnik iz San Franciska. Pre nekoliko godina, opsednuto sam gledala svaku epizodu njegovog** Youtube** *serijala Tales of mere existence,fascinirana istinitošću svega što taj crtani lik izgovara. Onda sam shvatila da nisam jedina u Srbiji i da se mnogi ovde identifikuju sa tim melanholičnim, pesimističnim mladićem koga muče svi problemi ovog sveta.*

Serijal Tales of mere existence je započeo 2002. godine kao animirani strip koji je prikazivan na filmskim festivalima. Ekspanzija društvenih mreža donela je novi život Levu i omogućila nam da ga upoznamo. Pitala sam Levnija da li zna koliko ga vole u Srbiji, zašto više ne poziva ljude preko Fejsbuka na pijane telefonske razgovore i uopšte, ko je Lev i šta ga danas muči.

VICE: Da li znaš da te vole u Srbiji?

Levni Yilmaz: Čuo sam to već više puta, ali zbog udaljenosti i jezičke barijere nikad nisam uspeo da shvatim tačno koliko. Kad god razmenim poruke sa nekim odatle, svakako to zapamtim. Više puta sam se pitao zbog čega je to tako.

Pre oko godinu dana, upoznao sam devojku iz Srbije i pitao je: "Zašto baš Srbija?" Njena teorija bila je da je to zato što se u mojim radovima lik konstantno bori sa sopstvenim identitetom. Ona je smatrala da se u tome ogleda nesigurnost oko kulturnog identiteta zbog svega kroz šta je njena zemlja prošla u istoriji. Nemam pojma je li to istina, ali sam pomislio da je to zanimljiva teorija.

U epizodi "Kako možete da se zaljubite u devojku na Fejsbuku", poželeo si da to bude neko iz San Franciska, ali si naleteo na devojku iz Beograda. Je li to istina?

To je istinita priča i veoma šašava, kad malo bolje razmislim. Ona je bila iz Beograda i mislim da smo se dopisivali skoro godinu dana. Nekoliko puta smo pokušali, ali se nikad nismo sreli uživo. I dalje smo povremeno u kontaktu, mada veoma retko. Niko od nas se ne ljuti na onog drugog, mislim.

Ko su devojke u tvojim crtanim filmovima?

Većina njih je mešavina nekoliko različitih osoba koje sam poznavao. Ponekad su to ljudi koje čujem kako razgovaraju u busu. Razlikuje se od slučaja do slučaja.

Da li ima razlike u temama koje biraš za svoj animirani strip danas i, na primer, 2010. godine?

Verovatno ih ima, ali nisam siguran da bih to sam primetio. Mislim da je moj pogled na svet u velikoj meri isti, možda samo više primećujem stvari oko sebe, verovatno bolje razumem šta reči i dela ljudi govore o njihovoj motivaciji. Ljudi ti stalno govore da nešto rade iz jednog razloga, ali često sumnjam da je STVARNI razlog mnogo drugačiji, ako razumeš šta hoću da kažem. Mislim da su teme ostale prilično iste. Samo se pristup stalno razvija.

Čini se da je, bar ako govorimo o Fejsbuku, 2010. godina davno prošlo vreme, ali ti si nekako uspeo da unapred ZNAŠ šta će se sve dešavati u svetu danas. Upoznavanje na Fejsbuku je danas svakodnevna, normalna stvar, a u ono vreme ljudi su se ipak malo snebivali.

Ja nemam to iskustvo. Meni se čak čini da se ljudi više snebivaju danas. Jedna moja prijateljica je upravo ugasila svoj profil. Rekla mi je: "Mogu da upoznam totalnog kretena bilo gde. Nemam više potrebu da to radim elektronski."

Šta se desilo sa pijanim telefonskim pozivima kojima si nekad bio sklon?

To je bilo zabavno. Imao sam neke zanimljive razgovore, sa ljudima sa svih strana. Sa ljudima sa kojima inače nikad ne bih pričao. Sećam se jednog lika koji mi je ispričao da je kao dete bio žgoljav i da su ga svi maltretirali u školi, tako da je počeo da diže tegove i na kraju završio u fudbalskom timu. Postao je popularan. Poenta je u tome da nije verovao svojim novim prijateljima. Osećao se kao uljez. Tu sam priču iz nekog razloga baš zapamtio.

Mislim da sam tokom tih razgovora više slušao druge nego što sam sam pričao. Posle nekog vremena, međutim, ton tih razgovora počeo je da se menja, uplašio sam se da bi nešto ružno moglo da se desi ako nastavim, tako da sam prestao.

Zašto si izabrao sebe za glavnog lika u svom crtanom filmu?

Nisam birao, desilo se samo od sebe. Snimio sam prvih nekoliko epizoda pre nego što s am znao šta ću s njima. Na kraju sam shvatio da je to samo način izražavanja, ventil za ismevanje sopstvenih misli i osećanja. Lev u mojim filmovima se ne ponaša kao što se ja ponašam, on se ponaša samo kako ja razmišljam, ako me razumeš.

Znamo da te je inspirisao film o Pikasu. Da li je on tvoj omiljeni umetnik? Ako nije, ko je?

Volim mnoge Pikasove radove, ali nemam jednog omiljenog umetnika, baš kao što nema m omiljenog muzičara ili bend. Međutim, neki umetnici koji su izvršili veliki uticaj na mene su Egon Šile, Aršil Gorki, Đakometi (njegovi crteži više nego njegove skulpture), Maks Bekman. Neko vreme sam bio opsednut švajcarskom pantomimičarskom i lutkarskom grupom po imenu Mummenschanz. Oni su se u međuvremenu na neki način profilisali isključivo kao zabava za decu, zbog čega mi je žao, jer su radili još toliko toga zanimljivog.

A kad su stripovi u pitanju?

Ubedljivo najveći uticaj na ono što radim bez svake sumnje izvršio je strip "Život u paklu", koji je Mat Grening objavljivao pre nego što je počeo da radi Simpsonove. Opsesivno sam čitao njegove stripove pre nego što mi je uopšte palo na pamet da ih radim sam. Jako sam voleo i Rubena Bolinga, koji radi strip po imenu "Tom, buba koja pleše". Izdao je do sada tri ili četiri knjige koje su fantastične. Volim i neke druge ljude, kao što su Danijel Klouvs i Edrijan Tomajn, za koje se ni ne usuđujem da pomislim da su uticali na mene. Oni crtaju prosto MNOGO dobro.

Da li su druge umetnosti uticale na tvoj rad? Muzika, filmovi…

Svašta me inspiriše, ali ne verujem da biste to prepoznali u mom radu. Fana tični sam ljubitelj dizajna, mogu da gledam radove Sola Basa satima. On je kriv za moju opsesiju fontovima. Veliki sam ljubitelj i originalne Zone sumraka, ali ne verujem ni da biste to uočili.

Album koji je izvršio velik i direktan uticaj na moj serijal je trostruki album Magnetic Fields po imenu "69 Love Songs". Mislim da mnogima taj album može da izgleda neujednačen, ali na njemu imaš mnogo, mnogo pesama koje sadrže fantastičnu mešavinu čežnje i melanholije, dok su tekstovi istovremeno apsolutno urnebesni.

Muzika mi mnogo znači, ali na način koji bi mogao da zvuči pomalo bizarno – kad radiš sam, ponekad počneš da gubiš fokus i skrećeš s puta koji si sebi zacrtao. Prva dva albuma Stooges me spuštaju na zemlju: toliko su sirovi, primitivni i direktni, da vam izbace svaku pretencioznu misao iz glave.

Da li razmišljaš da promeniš formu izražavanja?

Počeo sam da eksperimentišem sa epizodama koje se više oslanjaju na dijaloge. Uradio sam pet ili šest takvih. Voleo bih da uradim celu polusatnu epizodu, to je jedan od ciljeva mog projekta za prikupljanje sredstava na Patreonu.

Kada nešto men jam, to obično radim zato što sam znatiželjan šta bi se dogodilo ako to probam. U svakom slučaju, to nije nikakva marketinška odluka ili nešto slično.

Koji papir i markere obično koristiš?

To su uglavnom flomasteri za crtanje "faber-kastel". Nisu skupi, a dobri su. Svesno sam doneo odluku još u školi da uvek koristim jeftine materijale. Želeo sam da budem siguran da ću uvek moći da radim, čak i ako ostanem bez prebijene pare. Moja uzrečica je bila: "Ako sam toliko glup da idem u školu crtanja, neka makar budem toliko pametan da radim jeftino."

Da li imaš mnogo verzija priče ili crteža koje baciš pre onih koje vidimo?

Zavisi. Nekad postanem opsednut pričom, pa napišem četiri ruke scenarija pre nego što snimim epizodu. Obično uprskam tri do pet crteža po videu koje onda moram da radim ponovo. Čudno je da što više radim na epizodi ona je sve manje zanimljiva. Mislim da je to zato što kad preterate u radu na nečemu, to se vidi. Ne diše više na isti način.

Tvoja knjiga Sunny Side Downpočinje posvetom: "Za usamljenike, mizantrope i večno otuđene". Da li si razmišljao da uradiš knjigu Sunny Side Up? Možete li da zamislite o čemu bi se u njoj radilo?

Sunny Side Up bi počela sa posvetom: "Direktorima korporacija, čirlidersicama i bankarima". Bila bi o tome kako gledati na stvari sa vedrije strane, pa ćete jednog dana imati sopstveni rijaliti šou.

Bila bi o tome kako promeniti sopstvenu ličnost i stavove da vas više ljudi voli. Kako god ispala, ne verujem da bi bila suviše zanimljiva za čitanje.

Da li gledaš svoje stare radove? Imaš li osećaj da se menjaš kako vreme prolazi i da li ti se sviđa ta promena?

Mislim da se sve stalno menja. Sklon sam fazama, u nekoliko epizoda sam ozbiljan, a onda opet neko vreme idem u dubinu, pa mi se sve smuči i rešim da se glupiram u sledećim epizodama. Jedino što mi je zaista važno da tačno opišem misao, osećanje i, najvažnije, unutrašnje sukobe koji se odvijaju.

Jedino što se ne menja je to što želim da lik Leva ostane detinjast, kao da je juče rođen. Nema to nikakve veze sa povezivanjem sa mlađim gledaocima, već sa tim što, koliko god da je većina odraslih prefinjena, obrazovana ili dostojanstvena, ponekad možemo da pogledamo kroz fasadu na licima i shvatimo da su njihovi motivi u stvari veoma infantilni. Moji jesu, svakako.

Hvala Lev!

www.ingredientx.com

https://www.facebook.com/pages/Lev-Yilmaz