FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

​Reciklaža je majka reformi, posebno u srpskom obrazovanju

Prvo mi je trebalo vremena da razlučim šta je to dualno obrazovanje.
4.3.15

Nisam bila dovoljno pažljiva u praćenju vesti iz Ministarstva privrede u septembru i izveštaja iz Privredne komore Srbije u januaru, pa sam propustila najave o najnovijoj reformi prosvetnog sistema do juče, dok ga premijer nije najavio.

Onda mi je kliknulo, ključne reči su bile praksa i teorija: živelo reciklirano usmereno obrazovanje! Nije baš isto, ali je dovoljno slično.

Davno zaboravljeno reformatorsko čedo nekadašnjeg "stručnjaka kog volimo da preziremo" Stipeta Šuvara, živelo je par generacija tokom 1980-ih. Cilj uvođenja takvog sistema bio je, navodno, približavanje potreba privrede obrazovanju. Zvuči poznato, zar ne?

Reklame

Ukratko, posle osnovne škole, bez prijemnog već uz bodove, upisuješ se u školu koja ti je geografski najbliža, u koju dolaze i đaci iz drugih osmoljetki iz istog kraja. Prvi razred je bio kao opšti, svi su isto učili, ali ne isto u svim školama – status elitne gimnazije, naročito u Beogradu i naročito među nekima, neće moći da iskoreni ni najstroži diktator, ni najslobodoumniji levičar. Onda u drugom biraš na koji ćeš od četiri smera, jezički, matematički, društveni ili prirodni – neviđeno poverenje u racionalnost petnaestogodišnjaka ili prepuštanje njihove sudbine u roditeljske ruke. Ne moram da naglašavam da je najveća najezda bila na taj jezički smer jer je, bar na papiru, zvučao najlakše.

Ove dve prve godine obeležilo je i seme iz kog se danas rodilo dualno obrazovanje: u svakom polugodištu smo išli na obaveznu dvonedeljnu praksu, najčešće u fabriku ili, kako se to zvalo u udžbeniku marksizma, proizvodno preduzeće. Ideja Šuvara i ostalih je bila, valjda, širenje ideje o jednakosti radnika, bilo da su za strugom ili školskom tablom. (Možda nisam u pravu, ovako sam ja to sebi objašnjavala tih dana.) Meni su zapale, između ostalih, fabrika za proizvodnju čarapa Partizanka i Javor, preduzeće za proizvodnju drvenih roletni.

Foto: Zastita portal / Flickr

Partizanka u kojoj sam naučila kako da zakrpim najlonke (nikako providnim lakom za nokte, samo bojenim) i da sparujem čarape onako da se ne opušta lastiš, pre par godina postala je prvi luksuzni stambeni kompleks sa čuvarima i, recimo, bazenom, na Zvezdari. U njemu teško da stanuje neko ko bi se, čak i u najširem značenju, mogao nazvati radničkom klasom.

U Javoru sam naučila da namotavam gurtnu za roletnu i proučavam raskošnost golih teta na kalendarima u menzi, lepak za drvo divno miriše, i to bi bilo to. Ne znam šta je danas sa fabrikom, ali moje znanje nije iščililo. Bedak je bio što se mnogo rano ustajalo, i nikakvo opravdanje nije moglo da eskivira praksu, za koju smo morali i neke dnevnike da pišemo.

Reklame

E onda, kad si u godinama kada je poslovna budućnost nešto o čemu razmišljaš eventualno jedne milisekunde u tri meseca, biraš svoje zanimanje koje će ti hleba doneti. Zanimanja su se nazivala uglavnom besmislenim sklopom reči, pa i danas tvrdim da je ono koje sam odabrala apsolutni hit: organizator programa kulturnih aktivnosti. Zvuči dovoljno otmeno da puca i na intelektualnu kartu, a opet, organizacija je ključ svakog radnog zadatka, učio nas je već pomenuti udžbenik.

Naravno da nikada u životu nisam organizovala nijednu kulturnu aktivnost, mada je nekoliko mojih školskih drugova otišlo na tu stranu. Ali mogu da se kladim da u poslu koriste eventualno par izraza iz udžbenika za pet takozvanih stručnih predmeta, od kojih se jedan zvao Kulturni život u udruženom radu, opštini i mesnoj zajednici.

Da zbrzam malo: poenta ovog mog romantičnog prisećanja je da je tadašnji pokušaj usklađivanja potreba privrede i obrazovanja neslavno propao. U mnogo toga: koliko će vas puta zvati iz biroa za zapošljavanje da vam kažu da imaju posao za organizatora programa kulturnih aktivnosti? Iz ličnog iskustva: nijedanput.

Drugo, mnogo tragičnije po mene, ali i po društvo – pošto sam išla na te društvenjačke smerove, sa matematikom, fizikom i hemijom sam završila posle prvog razreda srednje škole. Divno, rekao bi neko, ali ma koliko da to neverovatno zvuči, fali mi što ne znam šta je algoritam. Množenje mi ide od ruke, ali se uvek zamislim na 9 x 7. O hemiji da ne govorim.

Foto: Miran Rijavec / Flickr

Moji drugari koji su upisivali takozvana "zanatska" zanimanja ili, u to vreme najpopularniju "kaubojsku" školu, nisu takođe ni prišli poslu za koji su se školovali. Išli su tamo jer bi ili imali bolji uspeh pošto su profesori bili manje zahtevni, ili su imali loše ocene u osnovnoj, pa nisu mogli bolje. Svakako nisu razmišljali o tome da će upisati Srednju geodetsku školu jer će Srbiji biti potrebno puno ljudi tog profila koji će zarađivati veliku kintu.

Jeste, ovaj novi dualni sistem obrazovanja, bar iz ovih par rečenica kojima je objašnjavan, ima i neke druge karakteristike. Ali malo bode oči reklama da se "uspešno primenjuje" u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Otkud onda toliko gasterbajtera imigranata koji dolaze u ove zemlje zbog nestašice zainteresovanih među domaćim stanovništvom za poslove "neophodne privredi"?

Naravno da nemam čak ni predlog za nekakvu idealnu reformu obrazovanja iz kog bi izlazili ljudi koji bi bez ikakvih pritisaka mogli da biraju da li će nastaviti školovanje ili početi da rade. Mislim, ni ja ne radim posao za koji sam se školovala. I većinu onog što znam u ovom poslu naučila sam radeći ga, pa tako skačem sebi u usta ako bih se bunila protiv iskustva kao važnog elementa učenja.

Ali za početak mislim da bi bilo sasvim u redu posvetiti se unapređivanju ove reforme koja već postoji i bar je teoretski razrađena u nečemu što se zove Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine. Po njoj nije razmatran dualni model, kaže jedan od stručnjaka uključenih u rad.

Da se ipak prvo pokuša da đaci ne izlaze nepismeni iz klupa, da su računari na kojima uče osnove programiranja makar iz 2010. godine, da se knjige koje koriste ne menjaju svakih par godina, da uče neke stvari koje su savremenije i korisnije od većine onog što uče. Možda bi to bilo jednostavnije i jeftinije.

Ali naravno, moguće je da nisam u pravu. Ipak sam matematiku učila samo devet godina.