​Upoznajte luksuz u utopijskoj budućnosti

"Sibaritski" — reč koja označava prekomerni luksuz — korene vuče od drevnog grčkog grada Sibarisa, poznatog po razuzdanim ribljim gozbama njegovih stanovnika.

Ali kao i u slučaju reči, značenja se pomeraju poput plike i oseke, menjaju se u skladu sa promenama vremena. Dok je definicija luksuza u Merijam-Vebsterovom rečniku "nešto što je skupo i nije neophodno", predmete kao što su laptopovi i pametni telefoni smatram luksuzom ali i neophodnim za svoj posao. Još jedna stvar neophodna za moj posao je čaj, koji se danas smatra svakodnevnom osnovnom namirnicom u Britaniji, ali je nekada davno bio obeležje raskoši.

Dakle, ako je naša ideja luksuza pre nekoliko hiljada godina bila obilna riblja večera, a pre nekoliko stotina godina lonac finog crnog čaja, šta će ona biti nekoliko stotina ili hiljada godina u budućnosti?

Pametno mesto za početak traženja odgovora na ova pitanja jeste naučna fantastika, a posebno utopijska naučna fantastika. I dok je verovatno lako zamisliti šta bi se smatralo luksuzom u distopijskoj budućnosti — pomislite samo na kućne ljubimce u Da li androidi sanjaju električne ovce Filipa Dika ili na privatnost u Orvelovoj 1984 — teže je zamisliti šta bi predstavljalo luksuz u savršenom društvu.

"Budimo optimistični i pretpostavimo da će se u nekom trenutku u budućnosti okončati masovno siromaštvo, glad i tako dalje. Nakon toga, šta će činiti luksuz?", glasno se zapitao Alister Rejnolds, autor serije romana iz Svemira otkrovenja i nove knjige Osvetnik, kad mu je VICE postavio to pitanje. "Individualni pristup svemirskom putovanju? Lična svemirska stanica, baza na mesecu? Leteći automobil? Tretman produžetka života?"

U utopijskim budućnostima, luksuz postaje istovremeno opipljiviji i mnogo teži za definisanje. Građani u savršenom svetu će, naravno, imati neograničeni pristup životnim pogodnostima, ali kako će onda moći da uživaju u osećaju da su deo nekakvog ekskluzivnog kluba ? Nije li to ono što ljudi žele kada traže luksuz? U istinski utopijskom svetu, luksuz će izgubiti svoje značenje.

Kako to Rejnolds kaže: "Problem sa luksuznim artiklima […] jeste taj da imaju ružnu naviku da se demokratizuju i postanu dostupni masama."

Kao produktivan pisac naučne fantastike, pokojni Ijan M. Benks osmislio je impresivan nivo detalja u svojoj utopiji nazvanoj "Kultura"; društvu post-oskudice u dalekoj budućnosti u koje je smešten njegov serijal knjiga o "Kulturi".

Za Benksa, ideja o ekonomiji — i sa njom koncepti ponude i potražnje — prosto će prestati da postoje u budućnosti u kojoj samo-obnavljajuća veštačka inteligencija može da stvori bilo šta uz neiscrpni izvor resursa koji nastane kad putovanje kroz hipersvemir postane kao vožnja autobusom.

Stanovnici Kulture odjednom raspolažu ogromnom količinom slobodnog vremena (zahvaljujući životnom veku od preko 300 godina), bez hobija ili ikakve druge razonode. Benks je, opisujući Kulturu na svom blogu, objasnio kako je "u Kulturi ljudski rad sveden na nešto što ne može više da se razlikuje od igre ili hobija."

Ipak, čak i u tom savršenom svetu, pomisao na luksuz može proisteći iz ekskluzivnosti. Rejnolds je za VICE rekao: "Čak i u post-društvu kao što je Kultura, postojaće ograničenja pojedinčevog delovanja. Na primer (mislim da se o tome govorilo u Look to Windward [jednom od romana iz serijala o Kulturi] ), postojaće ograničenje koliko ljudi može da ode na nekakvu javnu priredbu, tako da će dobijanje 'karte' da se vidi slavan muzičar, glumac ili slično činiti neku vrstu luksuza, budući da neće biti dostupno velikoj većini. Imamo već nešto slično danas — mogu sebi da 'priuštim' da kupim kartu za koncert Kejt Buš, ali nemam nikakve šanse da zapravo dođem do nje."

Da li je, dakle, ideja luksuza neodvojivo povezana sa posedovanjem nečeg što drugi nemaju? Kako opipljivi predmeti budu postajali sve dostupniji, možda će luksuz postajati iskustvo, a ne nekakav artikal.

Istoričarka i spisateljica Ada Palmer slaže se sa tim. Palmerova je prošle godine napisala Too Like the Lightning, naučnofantastičan roman smešten u 25. vek koji govori o društvu zasnovanom na idealima Prosvetiteljstva. Ono je definitivno utopijsko. Međunarodna putovanja ostvaruju se za svega nekoliko minuta, a stari ideali granica i zemalja su odbačeni. Ipak, prema zamisli Palmerove, fizički prostor i ekskluzivne prilike ostaju luksuz.

"Budući da je saobraćaj takav da bez po muke možete da skakućete po čitavom svetu, većina najređih i traženih stvari su rezervacije ili karte da se nešto uradi ili vidi i svi ih žele", objasnila je ona. "Popularan kuvar i dalje može odjednom da skuva samo ograničen broj jela, u fizičku sobu može da stane samo ograničen broj ljudi, muzej, plaža, pozorište, spomenik, svi su oni ograničeni po tome koliko ljudi u nekom datom trenutku može da uživa u njima."

Čak i danas, međutim, tehnologija postoji da bi se u mnogim od tih iskustava uživalo sa daljine , zahvaljujući virtuelnoj realnosti, proširenoj stvarnosti i sposobnosti da preko interneta podelite nekada solo iskustva sa ostatkom sveta. Ono što, međutim, tehnologija ne može da dočara jeste osećaj realnosti, rekla je Palmerova.

"Čak i ako tehnologija može da stvori bilo kakav predmet ili hranu koje želite, ona ne može da stvori geografski prostor, a ne može da stvori ni uzbuđenje koje izaziva autentičnost osećaja kad stojite tamo gde je Cezar nekad stajao ili gledate platno koje je Rafaelo nekad dodirivao", rekla je ona.

Bez obzira na to koliko naši životi postali nesputani zahvaljujući ekonomiji ili tehnologiji, Zemlja će uvek imati fizička ograničenja. Možda ćemo uskoro u sve to moći da uključimo naš Mesec. Možda jednog dana čak i Mars . Ali postoji dobar razlog zašto plaćate višu cenu za kuću sa prostranijim dvorištem.

"Simulacije prelepih mesta će, naravno, postojati, kao što postoje već danas, a svako ko želi posedovaće kopije velikih remek-dela u svojim kućama, ali kopije Ajfelovog tornja ili Partenona koje postoje danas, iako ljudima pružaju radost, ne sprečavaju ih da požele da vide originale", rekla je Palmerova.

Ne ograničava nas samo fizički prostor, već i vreme. Smanjenje vremena koje je potrebno da bi se putovalo do nekog odredišta nekada je bilo luksuz onih koji su mogli sebi da priušte avio-saobraćaj umesto putovanje brodom, a potom konkord umesto džambo džeta. Danas većina bonusa koje kupujemo kad putujemo ili odlazimo na neke događaje nekako podrazumevaju uštedu vremena, kao što je plaćanje više cene za kraće redove u tematskim parkovima ili sedenje bliže nosu aviona da biste brže izašli iz njega (i uživali u većem prostoru za noge, naravno).

"U svetu iz knjige Too Like the Lightning ima mnogo jednakosti, tako da svi imaju istu šansu da posete željena mesta i vide željene stvari (ukoliko ne odluče da prodaju svoju šansu nekoj bogatoj osobi za mnogo novca), ali Udaljenost i Vreme su i dalje barijere", rekla je Palmerova.

Vreme, kao i prostor, na kraju se vezuju za luksuz u smislu da svi težimo tome da ih imamo što više.

Čak i tada, međutim, u mnogim proznim delima o utopijskoj budućnosti vreme nije neograničen luksuz i bez obzira na to koliko za njega plaćali, ono će vas uvek sustići. Dok život može da se produži medicinskim putem, odloži putovanjem kroz vreme ili zaustavi kriogeničkim zamrzavanjem, smrt je fizička zakonitost koja ne može da se izbegne ili prevari.

Kao što je to Benks definisao za svoje građane Kulture: "Smrt se smatra sastavnim delom života i ništa, uključujući i univerzum, ne traje večno. Smatra se nepristojnim ponašati se kao da smrt nije nešto prirodno."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu