Svaštara

Bili smo na mestu gde tužne životinjske priče dobijaju srećan kraj

Prava životinjska planeta, u kojoj u najvećem redu i harmoniji bivstvuju domaće i divlje životinje.
26.8.16
Sve fotografije: Zlatko Nečevski

Nadomak Niša, tačnije, u selu Kamenica, nalazi se udruženje za zaštitu, odgoj i proučavanje životinja "Zoo planet". Mesto zaista opravdava svoj naziv, jer to je prava pravcata životinjska planeta, u kojoj u najvećem redu i harmoniji bivstvuju domaće i divlje životinje. O njima se revnosno brine grupa entuzijasta, sa mnogo ljubavi i mara. Do sada su spasili i zbrinuli ilivratili u prirodno stanište više od 2,500 životinja. Te životinje su sada srećne, ali svaka od njih vuče tragičnu priču o tome kako je dospela tu. Valjda, to i one međusobno osećaju, pa zato i žive u takvom skladu.

Reklame

Na adresi Čegarska bb, u uličici tako uskoj da se automobili jedva mimoilaze, na imanju za koje biste – ako samo letimično bacite pogled – pomislili da je tek još jedno seosko domaćinstvo, nalazi se prava pravcata životinjska oaza

Na ulazu u dvorište srdačno me dočekuje Dušan Stojanović. On je glavni pokretač ove inicijative, koja je od pomoći životinjama, izrasla u pravi pravcati azil za domaće i divlje životinje. Na moje pitanje da li mu je ovo životni poziv, on odgovara kako mu je to život.

I zaista je tako: Dušan se sa svojom devojkom Marijom preselio u kuću, u sklopu imanja, veličine jednog hektara, po kojem veselo trčkaraju psi, zečevi, mangulice, srndaći, koze,… U kavezima su činčile, afrički tvorovi, ali i vrana Gavra, koju su otharnili ljudi, te zbog privrženosti nije vraćena u prirodu.

Podno dvorišta, ispod, ne tako strme, padine, nalazi se pašnjak, na kojem zatičem kobilu kako pase. Pronašli su je u centru Niša, gde je danima besnela, napadajući prolaznike.

Ljudi iz "Zoo planeta" su je zbrinuli, a Marija, je radila sa njom, kako bi je pripitomila. Na kobili su vidni tragovi zlostavljanja: puna je ožiljaka, a kada joj Marija rukom prelazi preko kičme, ona se batrga; bivši vlasnici su joj povredili i kičmeni stub.

Tu si i deca. Ne, ne zbrinjavaju oni i decu, već im deca, kroz igru, pomažu oko sređivanja dvorišta, kaveza i ishrane životinja. Imaju pet stalnih volontera, a tu su i volonteri sudenti biologije i zaštite životne sredine, kao i već spomenuta deca iz komšiluka, koja radije provode vreme sa životinjama, nego pred ekranom računara.

Reklame

Ispred ulaza u jednospratnu kuću, nepsretno trčkara jare Strahinja. I njegova priča je neverovatna. Strahinju su nedavno pronašli kako pored puta leži sa svojim bratom, odbačeni od majke. Kada su ih pronašli, tek su bili došli na svet, a sa njihovih tela su visile pupčane vrpce. Kada su ih bolje pregledali, shvatili su i zašto su odbačeni: naime, bili su hermafroditi ili narodski rečeno smetenjaci! Da, toga i te kako ima u životinjskom svetu. Strahinjin brat nije preživeo, ali se Strahinja oporavio i sada srećno živi sa maltezerom Bubijem i ostalim životinjama. Ima i svoju gajbicu, u kući, u kojoj najviše voli da spava.

U posebnoj prostoriji nalaze se udomljene dve činčile, tri afrička tvora, od kojih su dva, iako pitomog i milog izgleda, veoma agresivna, te stoga stoji upozorenje "životinje ujedaju".

Pošto smo popili kafu, u ovom prelepom okruženju, Dušan i ja smo porazgovarali o delovanju "Zoo planeta" i o tome kako su ljudi daleko veće zveri od životinja.

Pre svega, otkud ideja za ovako nešto kao što je "Zoo-planet"?

Moja dečačka želja je bila da stvorim prostor u kojem ću moći da pomažem životinjima, na sve moguće načine. I evo, posle sedam godina, došlo je do delimične realizacije tog cilja. U saradnji sa svojim prijateljima, stvorio sam kutak, 'zoo-kutak', prostor za edukaciju i druženje dece sa životinjima i ujedno, rehabilitacioni centar za povređene divlje životinje, gde smo životinjama stvorili adekvatne uslove, u zavisnosti od vrste; kutak gde životinje mogu da provedu ili deo svog života, dok se ne oporave, do vraćanja u prirodno stanište ili čitav svoj život, jer su ih napustili vlasnici. Uglavnom se tu radi o nekim atraktivnijim kućnim ljubimcima, poput čileanskih veverica, zečeva, činčila, afričkih tvorova,… Imamo i domaće životinje poput patuljastih koza, koza, magarica i konja. Moj prijatelj čika Pera, koji je veliki ljubitelj konja i koji ih čuva više od 40 godina, u nama je prepoznao naslednike i poklonio svoje ponije. Oni nam danas služe za edukaciju i školicu jahanja.Svaka od životinja u 'zoo-kutku' ima neku svoju priču. To su uglavnom tužne priče sa srećnim krajem.

Da li možeš da nam ispričaš neku od tih priča?

Evo, recimo, srndać Gera je došao kod nas sa nekih 4-5 dana starosti. Saznali smo da su ljudi ubili njegovu majku, te da su njega uzeli za sebe. Mi smo u saradnji sa lovačkim udruženjem iz Niša i lovnom inspekcijom, Geru prebacili na naš prostor, gde već tri i po godine živi. Očuvali smo ga uz pomoć koza, koje smo morali da kupimo, da bismo mogli da ga prehranimo njihovim mlekom.

Reklame

Prošle godine, došao nam je još jedan srndać. Njega su našli ljudi u podnožju Rtnja, gde ga je napao čopor pasa. Pošto su videli da se majka ne pojavljuje, pokupili su ga i odvezli kući u Paraćin. Preko interneta su saznali za nas i u tri sata ujutru lane je stiglo u ZOO kutak. Tadašnje lane, a danas srdnać Hermes, je spavao sa nama u krevetu, othranili smo ga pomoću flašice i sada je velika atrakcija za naše posetioce. On će, takođe, ostati ovde do kraja svoga života, jer, pošto je naviknuta na čoveka, takva životinja ne može da se vrati u prirodno stanište.

Zanimljiva priča je i sa Maricom magaricom, koju je čovek kupio da bi od nje napravio kobasice. Ali zahvaljujući našem prijatelju, koji je primetio da je magarica spulna, što znači da je u drugom stanju, obavestio nas je i otkupio je, te sada čekamo da se ona opuli, pa da čuvamo magarence.

Uglavnom imamo patuljastih zečeva, koji su kod nas, jer su ljudima u početku slatki, zanimljivi, ali kada shvate kolika je obaveza, onda ih se odriču. Pa smo tako zečeve pronalazili u parkovima ili ispred ulaza u naš "zoo-kutak". Zato i edukujemo ljude da ne kupuju životinje, ako ne mogu da ih čuvaju do kraja njihovog života. Sada imamo mnogo zečeva i pokušavamo da im obezbedimo adekvatne uslove, kako bi mogli ostatak svog života da provedu ovde.

Ipak, priča jednog zeca se izdvaja od ostalih. Neki čovek je doneo iz sela zeca da sprema paprikaš. Međutim, za njegovu nameru je saznala naša volonterka, koja je upala u njegov podrum, strpala zeca u ranac i donela ga kod nas.

Spomenuo si da držite školicu jahanja, reci mi nešto više o akcijama koje pored toga organizujete.

Pa pored ovoga što sam već bio rekao, organizujemo grupne akcije i edukacije za sve posetioce "Zoo kutka". Namera nam je decu kroz direktni kontakt sa životinjama, vratimo prirodi. Ovde nam dolaze i deca ometena u razvoju, autistična deca i deca i ljudi koji imaju veliki strah od životinja. Imamo pozitivne rezultate u tim slučajevima, gde, recimo dete koje bi vrištalo od kapije kada bi ugledalo životinju, posle pet dana je grlilo psa. Postepenim i pravilnim radom sa decom, možemo da prebrodimo taj strah koji je stečen, a ne urođen.

Reklame

Pre neki dan su vas zvali da spasite sovu koja je ispala iz gnezda, prošle godine ste imali veliki broj poziva zbog zmija koje su ljudima ulazile u stanove, pa čak je veliki broj njih prijavljen i u jednoj osnovnoj školi. Kako ste počeli time da se bavite?

Tu 'zoo-patrolu' smo formirali posle slučaja kada je u jednom prigradskom naselju roda ispala iz gnezda. Tada smo uz pomoć vatrogasaca i Elektrodistibucije, uspeli da vratimo mladunče u gnezdo. Od tada smo krenuli sa zbrinjavanjem životinja u takvim situacijama. Sve te aktivnosti radimo sa Zavodom za zaštitu prirode i uz kontrolu i nadzor Republičke inspekcije za zaštitu životne sredine. Ljudi su već navikli da nas zovu i za rode, za orlove, za sove, za lisice, za veverice i slično.

Imali smo interesantne akcije, gde smo spašavali zaista retke životinje. Recimo, jednom smo dobili poziv da spasimo polu-zamrznutu čaplju (Bukavca) u Doljevcu. Mi smo je spasili, utoplili, posle par dana počela je da jede i onda je došao ornitolog iz Beograda, iz Zavoda za zaštitu prirode i kada je video čaplju, vrisnuo je "bukavac!" Kazao je da pedeset godina radi taj posao, ali da nikada uživo nije video ovu vrstu čaplje, pošto ih ima tek 150 u čitavoj Srbiji. Tri meseca je bila kod nas, oporavili smo je i vratili u prirodno stanište. Inače, bukavci su poznati još i kao vodeni bikovi, jer se oglašavaju kao bikovi.

Zvali su nas i da spasemo orla ribara, koji je takođe retka vrsta (ima oko 300 parova u Srbiji), koji je upao u Nišavu. Žena ga je izvukla iz Nišave i pozvala nas, ali nažalost nismo uspeli da ga spasimo. Ispostavilo se da je imao neku neizlečivu bolest i da je zbog toga i uginuo.

Jesu li vas ikada zvali zbog nekih gluposti?

O, kako da ne. Tipa, jedna žena je zvala i rekla "čula sam kako zmija cvrči u dvorištu". I onda mi moramo da objasnimo da zmije ne cvrče. Imali smo, takođe, poziv gde nam je starica rekla da ima zmiju u dvorištu, a kada smo stigli tamo, videli smo da se zapravo radi o kišnim glistama.

Reklame

Zovu nas građani za sve i svašta.

Dakle, bez vas, građani Niša ne bi imali koga da pozovu u slučaju da se susretnu sa divljom životinjom? Ko se pre vas bavio time?

Pa ne bi imali koga da pozovu. Pre nas, time se je bavila vatrogasna služba, ali otkad je jednog od vatrogasaca ujela zmija, u toku jedne od akcija, oni su prestali time da se bave i sve gradske službe upućuju ljude na nas.

Naravno, mi ne možemo da postignemo da odreagujemo na sve pozive. Pre svega gledamo da izađemo u susret u situacijama kada nas pozovu žene sa malom decom ili bolesne osobe. Bitno je da zmije budu viđene u tom trenutku i da oni koji nas zovu, znaju da je zmija još uvek tamo gde je primećena. Jer dešavalo nam se da izađemo na lokaciju gde su ljudi videli zmiju, kad tamo, nema zmije. To se vrlo često dešava, jer zmija pronađe neki prolaz i ode dalje.

Sada gledamo da se fokusiramo na javno informisanje građana, koliko su u stvari zmije korisne i da jednostavno ne možemo da ih uklonimo iz grada. Jer imamo divlje deponije, veliki broj glodara i zmije u potrazi za hranom, dolaze na te lokacije. Do sada se u gradu nismo susretali sa zmijama otrovnicima. Inače, zmija nikada neće napasti čoveka, osim ako se ne oseti ugroženom.

I dok ovo izgovara, dešava se nešto neverovatno: Dušanu zvoni telefon i sa druge strane žice, ženski glas traži pomoć; ušla joj je zmija u garažu. Iako je Dušanova devojka Marija želela da krenemo svi tamo, Dušan je pozvao jednu od volonterki. Ona radi kao pica majstor u jednom restoranu i kada je na poslu (kao što je to sada bio slučaj), izađe sa radnog mesta i pomaže "Zoo planetu", koliko može. Dušan nakon toga zove komunalnu policiju, kako bi volonterki obezbedio prevoz, ali se tog dana niko iz njihove službe nije javljao na telefon, da ne bi odgovarali na pitanja u vezi sa nedelovanjem oko predizbornih plakata vladajuće stranke, kojima je izlepljen čitav grad. Zbog toga, Dušan poziva policiju i oni odvoze volonterku do mesta na na kojem je primećena zmija a onda nastavljamo sa razgovorom.

Dakle, stali smo kod zmija…

Pa da, kao što vidiš, iz godine u godinu je sve je više poziva. U letnjim mesecima imamo i do 200 poziva dnevno.

Reklame

Pretpostavljam onda da vam grad pomaže finansijski ili na neki drugi način.

Grad nam više obećava, nego što nam pomaže. Problem je što ne možemo da nađemo tu neku sponu finansijske pomoći. U suštini, grad nas po nekad finansira kroz neke projekte. Ali pomoć, finansijska pomoć za brigu o ovim životinjama, vezano za nabavku hrane, opremanje prostora, pokrivanje određenih troškova za te akcije gde pomažemo sugrađanima, ništa ne dobijamo!

Znači, Grad se oslanja na vas, ali vi u Gradu ne možete da tražite oslonac. Kako onda opstajete?

Snalazimo se. Što se tiče finansijske podrške, to je sve kroz naše aktivnosti: obilazimo privatne firme, fizička lica, posetioci koji dolaze ovde pomažu nam ostavljajući dobrovoljne priloge u donatorsku kutiju, kroz članarine za časove jahanja i, kao što rekoh, pišemo projekte za razne konkurse. Tako smo i preko TRAG fondacije i USAID-a dobili automobil i prikolicu za transport velikih životinja. Sledeći veliki projekat je da otkupimo ovaj prostor, pošto ga sada iznajmljujemo i da sve to ogradimo i obezbedimo bolje uslove za određene životinje. Svi oni koji žele da nam novčano pomognu, mogu to da učine uplatom na žiro račun br. 105-22423-78.

Hvala, Dušane, zaista radite divnu stvar i jedva čekam da vas posetim ponovo. Reci mi, kada ljudi mogu da posete "Zoo kutak"?

Hvala i tebi. Uvek si dobro došao. Inače, otvoreni smo za posetioce od utorka do nedelje u terminu od 11 do 18 čsova, a ponedeljkom naše životinje imaju slobodan dan, dok mi i taj dan radimo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu