Postoje dani kada vas ništa ne može iznenaditi, ma koliko bilo neverovatno. Ovaj dan je takav – dok slušam oko sebe reakcije na odluku Haškog tribunala da Vojislav Šešelj nije kriv po svim tačkama optužnice, jedino zbog čega besnim je što ne mogu da pobesnim.
Kao i svako ko ne poznaje tanane nijanse prava, ne umem da shvatim odluke zasnovane na nekakvim paragrafima. Ne znam da li sam oguglala na real-politiku, teorije zavere koje se ispostave kao tačne, muljanje među malim i velikim političarima, selektivnu pravdu i šta sve već obeležava 21. vek. Ne sumnjam da ima sasvim dovoljno stručnjaka i "stručnjaka" koji će objasniti zašto je Hag doneo baš takvu odluku, pitam se kako će od sad Šešelj na mitinzima govoriti da je Hag anti-srpski sud, kad je baš on, najveći od svih velikih Srba, oslobođen, da li će mu ovaj potez doneti dva do tri procenta više glasača na izborima, hoće li to oštetiti Vučića ili Dveri…
Besnim jer ne mogu da pobesnim. Ova pitanja koja mi se motaju po glavi me zaglupljuju, osećam kako unižavaju sva ona zastrašujuća sećanja na Šešeljev skoro tridesetogodišnji radni staž na stvaranju linije zapadne granice Velike Srbije i gaženja svega protivnog toj ideji. Na proterivanja, maltretiranja, vređanja, ponižavanja. Na udaranje na najniže impulse zarad sticanja pratnje i podrške, na izvrtanje neizvrtivog. A treba da besnim.
Fotografije: Aleksa Vitorović
Za Šešelja sam prvi put čula u vreme post-tinejdžerskog početnog zaluđivanja politikom. Sedela sam među budućom intelektualnom vrhuškom bivše Jugoslavije i upijala svaku njihovu reč o slobodi govora i izražavanja kao najvažnijoj tekovini ljudskog bivstvovanja u demokratiji. Pominjao se Šešelj kao "žrtva komunističkog režima" koji je osuđen zbog " krivičnog dela kontrarevolucionernog ugrožavanja društvenog uređenja" i delovanja sa "anarholiberalističkih i nacionalističkih pozicija" na osam godina zatvora.
Nisam imala pojma o kome se radi, teško da sam baš i znala šta znači kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja, ali je moj buntovnički um odmah skočio – da, naravno da je sloboda govora neophodna za demokratiju. U pravu su što potpisuju peticiju za Šešeljevo oslobađanje, i treba, nema veze da li se slažemo sa njegovim stavovima ili ne. I pušten je, a ja se danas pitam jesam li nekako doprinela tome da Ktulu izađe na svetlost dana.
Onda je postao vojvoda, pa nije bio vojvoda, usput gubeći podršku ovih intelektualaca, ali osvajajući sve više drugih. Kada su opozicionari masovno flertovali sa monarhijama, i Šešelj je našao svog pulena, nekog navodnog naslednika ruske porodice Romanov koji je, opet navodno, bio nekako povezan sa, ni manje ni više, Nemanjićima. Brzo je odustao, valjda je i njemu postalo jasno da je ovaj tip, uzgajivač čivava koji je našao utočište u nekoj afričkog zemlji, propala investicija.
Ali mu je bilo jasno koja je dobitna karta u šizofrenoj političkoj skaski koja je počela da se odvija u uskoro raspadnutoj Jugoslaviji: nacionalizam. I to ne onaj o kome se učilo u školi kao karakterističnom za stvaranje romantičarskih država prethodnih vekova, već onaj brutalni, primalni, sebični, koji ne priznaje drugog do sebe.
O Hrtkovcima će svi danas i sutra pisati. Novinarske ekipe sjatiće se u ovo vojvođansko selo iz koga su maltene preko noći nestale sve porodice hrvatske nacionalnosti, ustrašene pretnjama, ostavivši sve za sobom. Drugi će potražiti porodicu Barbalić , proteranu iz Zemuna na način do tada nezabeležen u ovoj zemlji. Biće onih koji će izvući sećanja na upozorenje advokatu Nikoli Baroviću da će se okliznuti na koru banane. Oživeće i priče o klanju "zarđalim kašikama", vadiće se snimci Šešelja kako vitla pištoljem u skupštini, ili kako šeta u nekakvoj maskirnoj uniformi predvodeći kolone pristalica blatnjavim šorom sela negde u Bosni, Hrvatskoj ili Srbiji. Listaće se primerci "Velike Srbije" iz koje današnji tabloidi i dalje crpe inspiraciju za blaćenja i vređanja svakog ko im stane na žulj, bilo po naređenju gazda iz senke, bilo po sopstvenoj volji.
Podsećaćemo se gore-dole odnose sa Miloševićem, JUL-om, Rusima i Iračanima, podrške Sadamu Huseinu, Karadžiću i Mladiću. Sve će to biti potkrepljeno buntovnim izjavama idealnim za naslovne strane već pomenutih tabloida, ili naslovima neke od milion knjiga koje je napisao tokom ovih tridesetak godina. Vrteće se snimci sa beogradskog aerodroma pred "dobrovoljnu" predaju Haškom tribunalu, poput dnevnog pregleda dešavanja iz nekog rijaliti šoua. Jutjub nudi dovoljno materijala sa suđenja, na primer, ono kada je izjavio da oseća miris gasa u trenutku kada sudija iz Nemačke ulazi u sudnicu, ili poredeći proces sa "satanističkim ritualima."
Pominjaće se opet šesti oktobar koji se nije desio i lustracije koje nisu zaživele. Proveravaće se mišljenja njegovih protivnika, bivših i sadašnjih saradnika, pristalica. Negde će se slavodobitno pucati, drugde će vladati šok i neverica. Raspredaćemo ko će se žaliti, da li će Šešelj tužiti Hag iako će nam stručnjaci govoriti da je to nemoguće, računaće se procenti i iskakati poređenja sa Donaldom Trampom. Sociolozi će nam objašanjavati da je Šešeljeva retorika mamac za gubitnike tranzicije, populistički zapaljiva i idealna za sejanje klica besa i mržnje kao dimne zavese za prave probleme. I tako do sledeće naslovnice.
A ja ću i dalje da besnim na sebe što ne mogu da pobesnim. I niko mi nije kriv, do mene same. Osećaću se poraženom, kao što se osećam tokom svih ovih godina, zavući ću se u svoj geto i besneću na samu sebe. Jer ne mogu i ne umem ništa drugo, a trebalo bi.
Fotografije: Aleksa Vitorović
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu