​Fotografije apsurdnosti savremenog ratovanja

U svojoj poslednjoj knjizi, "Ratna pornografija", Kristofer Bangert koristi užasne prizore (od kojih su neki toliko surovi, da su zapečaćeni perforiranom hartijom koju čitalac koji je rešen da ih pogleda mora da pocepa) da bi istakao do kolike je mere izveštavanje većine medija o sukobima kojima smo svedoci sanitizovano.

Baveći se mračnijim problemima ratnog izveštavanja i naše percepcije sukoba, u svojoj najnovijoj knjizi, Zdravo, kamilo, on prikazuje nadrealnu i crnohumornu stranu današnjih ratova, aspekte sukoba za koje on misli da su jednako bitni, i jednako malo zastupljeni, kao i užasi koje je istakao u "Ratnoj pornografiji".

VICE: Na koji način si sastavio "Zdravo, kamilo"? Pretpostavljam da je ona više kolekcija fotografija snimljenih tokom dužeg vremenskog perioda, u sklopu tvog svakodnevnog posla, koja je prerasla u kohezivni serijal, a ne projekat koji si osmislio i sproveo?

Kristofer Bangert: I jedno i drugo, zapravo. Mislim da su u početku mnoge od ovih fotografija snimljene slučajno, ili u prolazu. Ugledao bih neki čudan ili apsurdan trenutak i jednostavno bih ga slikao – kao i bilo šta drugo što vidim. Posle nekog vremena sam shvatio da ih gomilam, i onda sam počeo da tražim takve trenutke. Trenutke koji će odslikati moju ideju o apsurdnosti rata. O osećanju dezorijentisanosti ili iznenađenja.

Veliki deo tvojih radova su ono što bi ljudi nazvali „tradicionalnom" ratnom fotografijom. Prizori koje ljudi očekuju, pre nego ove blesave trenutke zabeležene u knjizi. Da li je postojao određeni trenutak kada si odlučio da moraš da prikažeš i tu stranu rata?

- Do toga je došlo kada sam objavio poslednju knjigu, Ratna pornografija, koja govori isključivo o užasima rata. Shvatio sam da postoje dva veoma bitna aspekta rata koji uopšte nisu predstavljeni. To je apsolutni užas, neizrecivo ludilo, koje retko vidimo na objavljenim fotografijama. A postoji i drugi, jednako važan aspekt, a to je apsurdnost. Ova druga strana nije predstavljena zato što zbunjuje posmatrača, i takvi prizori mogu da budu veoma opasni – nijedna publikacija ne želi da neko pomisli da ismeva rat. Naravno, ni ja ne želim to da činim. Ali mislim da je svakome ko je doživeo rat potpuno prirodno i normalno da se istražuju ova dva aspekta – ludilo i užas su jednako istiniti i stvarni kao i bizarano i apsurdno. Obe ove ideje je veoma teško pretočiti u nešto prema čemu normalni ljudi koji sede kod kuće i nisu doživeli rat mogu da imaju neki odnos. I u tom smislu, i Ratna pornografija i Zdravo, kamilo su opasne – mogu da mi se obiju o glavu.

Hteo sam da te pitam za to. Čak i pod pretpostavkom da si ti iskusan u ovakvim situacijama, i radiš na tome da prenosiš malo istražene realnosti rata, sigurno si napet zbog toga što si objavio knjigu koja bi lako mogla pogrešno da se razume. Da li te je to brinulo? Šta si mislio, koliko treba da budeš eksplicitan da bi izbegao optužbe za trivijalnost?

- To jeste moja briga. Naravno da se brinem da li će ljudi upravo tako reagovati i pomisliti da trivijalizujem ove veoma ozbiljne događaje. Ali mislim da će ljudi shvatiti, ako pažljivo pogledaju knjigu. Sve reakcije koje sam do sada čuo su bile veoma promišljene. Ljudi osećaju da mi nije namera da ismevam rat, niti da pravim smešne slike. Ideja je bila da odem preko toga.

Na našu nesreću, rat je svakodnevna pojava. Traje sve vreme, i nažalost, nije ništa posebno. Ali zbog toga nije manje strašan; šta više, još je strašniji. To je bila ideja koju sam želeo da prenesem. I mislim da ljudi to razumeju. Ne pokušavam ljude da nateram da razmišljaju isto kao ja. Ovo je samo jedna ponuda. Sjajna stvar kod fotografije je ta što je veoma širok medijum: mogu da pokažem isti rad raznoraznim ljudima, i njihove rekacije će biti drugačije. Ne mogu da kontrolišem reakcije ljudi.

Kod ove knjige postoji osećaj da je komičnost prisutna s obe strane kamere. Da li si i ti imao taj osećaj kada si fotografisao te ljude?

- Apsolutno. To pravi razliku između onih koji su iskusili rat, i onih koji nisu. Mi, „normalni ljudi" očekujemo da je rat dramatičan događaj, nekakva borba između dobra i zla, mešavina časti i nesreće – ali dramatičan! I naravno da jeste dramatičan; ili je veoma užasan, ili poprilično čudan. Uvrnut je, pun iznenađenja i slojevit. Često misliš da znaš šta se događa, ali ne znaš – nemaš predstavu. Mnogo vojnika, a takođe i civila, na ovim fotografijama su veoma svesni da prolaze kroz najteža vremena u svojim životima, ali i da su ta vremena istinski apsurdna. Tu nema nikakvog smisla.

Šta ti misliš, pošto si rat dokumentovao i „jasnim" reportažama – a u ove dve knjige ga opisuješ na nekonvencijalniji način – kakva je danas uloga ratnog fotografa?

- Mislim da je suštinski razlog da odeš tamo kao inostrani fotograf i dalje isti. Naš posao je da zabeležimo ono što vidimo, da budemo pošteni i temeljni u svojim reportažama. Nema objektivnosti, ali moramo da pokušavamo da budemo pošteni i da se držimo sopstvene verzije događaja kojima prisustvujemo. To se nije promenilo, i to je na neki način veoma staromodni novinarski ideal. Ali takođe mislim da moramo da se potrudimo da osmislimo jezik, vizuelni jezik koji zanima i zaista intrigira ljude. Ne možemo i dalje ljudima da prikazujemo jedne te iste slike rata, zato što će oguglati. Ako imamo samo dramatične slike ljudi koji pucaju iz Kalašnjikova, ili eksplozija, u čemu je onda poenta? Šta učimo iz toga, ako samo ponavljamo iste slike koje ljudi već znaju i očekuju? Moramo da nađemo ugao koji je iznenađujuć i drugačiji, ali koji takođe sa sobom nosi i značenje ovih događaja, kompletnu sliku, čak iako je uznemirujuć, komplikovan, ili slojevit. Ponekad je potrebno objaviti knjigu da bi se takve stvari prenele; to ne može da se učini postavljanjem na Fejsbuku.

Šta se nadaš da će ljudi dobiti od knjige "Zdravo, kamilo"?

- Nadam se da će se njihova očekivanja od prizora iz rata malo promeniti kada je pregledaju. Da će ljudi razumeti da su ovi događaji složeni i slojeviti, i da moramo da nađemo način da ih vizuelno predstavimo.

- Još jedna bitna stvar kod ove knjige je ideja da ljudi imaju neku neverovatnu sposobnost da pronađu normalnost u ovim neoubičajenim okolnostima. Ljudi dekorišu svoje domove i kasarne, kače postere. Mi kao ljudska bića imamo veliku snagu da nađemo normalnost – čak i lepotu – u ovakvim situacijama. Mislim da mi žudimo za redom – želimo red, čak iako smo potpuno okruženi haosom i smrću. Fotografije u ovoj knjizi su veoma uredne; zbog toga sam ih i snimio. Skoro kao da je nešto u meni takođe reagovalo na sav taj haos, i kao da sam i ja tragao za nekom vrstom reda. To se dogodilo intuitivno; nisam to planirao. Ja nisam konceptualni umetnik – ja reagujem na stvari na koje naiđem.

Knjigu "Zdravo, kamilo" možete kupiti na Kristoferovom sajtu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu