​Milion načina na koje sam pokušala da izlečim hroničnu migrenu

Znala sam, iako sam se nadala da neće, da će moja migrena pokušati da upropasti jedan od verovatno najnezaboravnijih trenutaka u mom životu: noć kada me je zaprosio moj verenik.

Naravno, kleknuo je na jedno koleno, a ja sam jedva mogla da razaznam šta govori od pritiska u mozgu koji je bio toliko jak da sam mislila da će mi glava eksplodirati. Aplauz gostiju restorana i konobara udarao me je svakim sledećim pljeskom u lobanju poput tave, od čega se pulsiranje samo pojačalo. Blaga mučnina koju sam osetila dok sam pokušavala da jedem svoju preskupu pastu probila se kroz nešto što je i dalje bio srećan trenutak, ali nisam mogla a da ne razmišljam o tome šta će se desiti tokom sledećeg, još nezaboravnijeg, skupljeg i značajnijeg trenutka u mom životu: dana mog venčanja.

Dok neke verenice mogu biti opsednute malim i velikim detaljima do tačke da postaju "Brajdzile", ja želim samo jedno: da hronična migrena koje nisam uspela da se ratosiljam poslednjih devet godina umine.

Probala sam sve što je više od desetak lekara, od zapadnjačkih specijalista za glavobolje i neurologa do istočnjačkih lekara i akupunturista, umelo da smisli. Ovaj lek, pa onu kombinaciju lekova. Botoks i bolne injekcije beta blokatora. Nazalni sprej, specijalnu ishranu i odvratne rastvorljive kineske trave. Sve popularniju skupu spravu iz Švedske koja izgleda kao kaciga iz Zvezdanih staza, ali se pokvarila već drugog dana. Probala sam čak i ultrazvučne talase za "razbijanje materije u mom vratu". Šta god to značilo.

U kojoj god fazi života se našla, uvek je tu bio koktel nečega što funkcioniše, zatim ne funkcioniše ili olakšanje od leka kome ili treba tri sata da proradi, ili me omami i pokvari mi ostatak dana ili noći.

Za moju menstrualnu migrenu, koja napada svakog meseca bez izuzetka i mora da se razbije strogim uzimanjem steroida narednih šest dana, isprobala sam hormonski pristup. Antibebi pilule koje sam prvo isprobala, pilule samo sa progesteronom, uspele su da mi pokrenu period svakog dana u mesecu. Prestala sam da je uzimam i isprobala kombinovanu pilulu (sadrži i progesteron i estrogen) kako bih smanjila broj perioda, a ona mi je izazvala epske promene raspoloženja. Sa zadovoljstvom sam prestala da je uzimam i zapravo bila zahvalna što mogu da se vratim dobro poznatom normalnom bolu.

U skorije vreme, moj poslednji stručnjak za glavobolje predložio mi je da se uvučem u otkačenu vreću za spavanje sa sitnim rupicama poznatu kao Hiperbarična komora, metod koji će možda da radi a možda i neće, na sat i dvadeset minuta svakog dana tokom šest do deset nedelja. To će me koštati oko 1.000 dolara (koje osiguranje ne pokriva), a predstavnik Fondacije za istraživanje migrena (MRF) proglasio ga je "neefikasnim metodom lečenjem migrene".

Mogla bih, kao što je jedan od doktora specijalizovanih za "ciljane injekcije" to neobavezno formulisao, da isprobam lumbalnu punkciju. To jest, ako pretpostavimo da je uzrok migrene previše cerebralne tečnosti koja mi pritiska lobanju, iliti Idiopatska intrakranijalna hipertenzija. Znate već, ništa veliko. Samo jebena lumbalna punkcija. Teorija je da neke migrene možda izazivaju visok pritisak kičmene tečnosti i ako izvučemo malo nje, to može da donese olakšanje. MRF je finansirao studiju na ovu temu, ali pošto studija još nije završena, rezultati su nepoznati.

Preko 28 miliona žena u Sjedinjenim Državama pati od hroničnih migrena, a nas 4 miliona trpi ih više od pola meseca, svakog meseca. To je treća najrasprostanjenija bolest na svetu i šesta koja vas najviše onesposobi, prema podacima MRF-a . Za sve vas koji niste svesni toga da je ova muka stvarna, migrena je praktično invaliditet.

Ako vas ne zanima naša kuknjava, mogla bi kad čujete koliko to košta svakoga — čak i one koji nikad nisu imali migrene. Amerikanci zbog migrena kolektivno propuste 113 miliona radnih dana svake godine, što iznosi oko 13 milijardi dolara u gubitku produktivnosti. MRF je takođe otkrio da zauzimamo dragoceni prostor u čekaonicama hitnog prijema, pošto svakih deset sekundi neko u Sjedinjenim Državama odlazi na hitan prijem da se požali na glavobolju, a razlog za oko 1,2 miliona poseta lekaru su akutni napadi migrene.

Mi smo ljudska bića, a ne statistika. Moramo da šetamo pse, postižemo rokove i pojavljujemo se na rođendanima, a ispisivanje uputa traje večno, našim lekarima treba najmanje pola sata da sve zapišu i ponude neki preventivni i olakšavajući lek koji smo već isprobali.

Oboleli od migrena — iliti vojnici, u zavisnosti od toga kako se osećamo tog dana — osećaju neželjena dejstva lekova, da oni "ne rade", depresiju, gojenje i povraćanje, od čega je skoro sve gore nego sama migrena, ali moramo da nastavimo da isprobavamo.

Žene posebno (od migrena pati svaka četvrta) prate vesti o studijama i nova otkrića kao štenci koji iščekuju poslastice pitajući se: "Kako da do toga dođem? Zašto to ne mogu odmah da dobijem?"

A, naravno, ima studija koje nas naprosto plaše. Jedna nedavna koju je uradilo Američko društvo za glavobolje pokazala je da mladi ljudi sa migrenama imaju povišen stepen određenog proteina zbog kog postoji veća opasnost od moždanog udara ili srčanih bolesti.

Rešenje? Nema ga.

Isto važi za nedavnu studiju Univerziteta u Sinsinatiju koja je otkrila da imamo veće šanse da zapatimo bolest tiroidne žlezde i da zbog toga verovatno moramo da budemo pod stalnom kontrolom.

Super korisno! Hvala vam puno.

U međuvremenu, odlazićemo kod lekara, plaćati zdravstvenu zaštitu i participaciju, oni će nas slušati kako recitujemo istorijat svoje bolesti kao optimistični zombiji, a onda nam reći da ne mogu da nam pomognu ili nas uputiti kod nekoga sa listom čekanja od četiri meseca.

Mi nemamo četiri meseca na raspolaganju. Od nečega moramo da živimo. Ugroženi su nam posao, kvalitet života, duh, porodica, prijatelji, brak, bezbednost. Imamo planove, važne događaje u životu, odmore, radne obaveze, putovanje na posao. A osujećeni smo u svemu tome.

Mnogi od nas postali su toliko očajni da pokušavamo da preuzmemo stvar u svoje ruke, spremni da uradimo bilo šta samo da osetimo neko olakšanje. Jedna žena mi je rekla da je čula da kijanje pomaže, tako da je počela da šmrče biber.

Jedna druga leti za Los Anđeles više puta godišnje na ketaminske injekcije koje na skali bola migrenu smanjuju sa desetke na četvorku, što je dovoljno olakšanja da se isplati čitavo maltretiranje.

Neki manje snebivljivi oboleli od migrene isprobali su bušenje dela uva zvanog daith (najdublja hrskavica u ušnoj školjci), za koje neki specijalisti tvrde da gađa tačke pritiske kako bi odagnali nelagodu, vrlo slično akupunkturi.

Čula sam za zubarsku spravu koju koristi nekih 500 zubara i koja bi trebalo da kombinuje moć ultrazvuka, ortoze, masaže mišića i terapije hladnim laserom kako bi dovela do olakšanja. Obavila sam nekoliko poziva i ustanovila da bi me sprava i poseta ordinaciji praktično ojadili za nekoliko mesečnih stanarina u Njujorku.

A tu je i facijalni plastični hirurg u Hjustonu, u državi Teksas, po imenu Kevin R. Smit, koji odstranjuje vrh kosti zvan koštana mamuza koja može da se zabije u mozak (što većina CT skenera izgleda ne registruje), tako da morate da uradite specijalan CT. On je ustanovio da je mamuza, koja se često naziva još i 'ajkulinim zubom', rezultat malog (i zaboravljenog) udarca, kao što je povreda u detinjstvu, koji izaziva upalu nazalnog tkiva. Tkivo koje se širi pritiska kost i pritisak koji nastaje izaziva migrene. Ima smisla, ali on je, nažalost, u Hjustonu, a ja nisam u Hjustonu i nemam čime da platim troškove puta ili samu operaciju.

Poslednja relativno savršena formula fizičke terapije, medicinske masaže i lekova za dnevnu prevenciju, kao i pažljiva ishrana, spašavaju me migrene najmanje 20 dana mesečno, potom sam pod migrenom deset, ali već vidim naprsline u toj šemi. Trenutno sam u potrazi za novim specijalistom kojem ću iznova recitovati svoju mučnu priču.

Ovde postaje lako izgubiti svu nadu dok gubite čitave dane tonući u san i budeći se iz njega, baš kao i bola, pokušavajući na silu da gutate krekere, ne zamišljajući čitav život pod nasumičnim talasima bola.

Ali ne možemo sebi da priuštimo da izgubimo nadu, jer smo tvrd orah. Potrebni smo svojim porodicama, potrebni smo svojoj deci, potrebni smo svojim psima, potrebni smo svojim partnerima. I zato dišemo duboko, stežemo pesnice (i ponekad svoje lekove), stiskamo zube i započinjemo novi ciklus iz početka.

Dakle, dok mnoge buduće mlade opsesivno razmišljaju o gubitku kilograma, odabiru prave dekoracije za stolove i koreografiju prvog plesa, ja izračunavam svoj period devet meseci unapred da vidim sa čim ću se suočiti kad su u pitanju menstrualne migrene. I ako za devet meseci od današnjeg dana jedina terapija koja i dalje radi bude bila kombinacija lekova za opuštanje mišića od kojih sam ošamućena, biću zadovoljna samo ako budem uspela da ostanem na nogama dovoljno dugo da isečem tortu, a kamoli ako budem mogla da ludujem na plesnom podijumu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu