Najgora rasistička stvar koju su moji roditelji uradili

Rasizam je nedvosmisleno u temeljima američkog društva. Srećom, mnogi Amerikanci su počeli da se bave svojim skrivenim i otvorenim predrasudama – ali ako je teško suočiti se sa sopstvenim, uhvatiti se u koštac sa predrasudama naših roditelja je gotovo nemoguće. Bez obzira da li su u pitanju sramotni komentari koje radije ignorišemo, ili destruktivne reakcije koje zauvek menjaju naš odnos prema njima, negativni stavovi naših roditelja o rasama utiču na naš život.

Priznati da ti je roditelj rasista može da bude neprijatno i bolno, ali i neophodan prvi korak ka započinjanju smislenog razgovora. Imajući to na umu, prenosimo priče nekih predusretljivih duša o najrasističkijim stvarima koje su njihovi roditelji uradili.

UKINULI SU MI DŽEPARAC JER SAM SE ZABAVLJALA SA CRNCEM

Moji roditelji bi se uvek ukrutili kada bi razgovarali sa crnom osobom, i brzo bi menjali kanal kada bi na televiziji počela neka „crnačka serija". Kada sam ušla u pubertet, shvatila sam da me gotovo isključivo privlače crni momci. Upoznati crne momke u stvarnom životu je bilo isuviše riskantno, pa sam se opredelila na traženje partnera na internetu, gde se moja prva veza odvijala preko poruka i poziva na FejsTajmu. Uvek sam prikrivala tragove i držala telefon kod sebe, ali sam na kraju postala aljkava: ušla sam u kuhinju i zatekla majku kako užasnuto gleda u moj telefon i vidi nasmejano lice mog crnog momka. Pogledala me je i – kunem se – bukvalno pustila suzu pre nego što je izašla iz prostorije. Kasnije te večeri, tata mi je rekao da mi porodica više neće plaćati telefon. „Nećeš nešto što mi plaćamo da koristiš za priču sa tim ljudima."

OTIŠLI SU NA ANALIZU DNK

Porodica sa majčine strane se uvek ponosila engleskim korenima. Ali ja nikada nisam bila uverena u čistotu naše loze, zato što nam lica nisu tipično evropskih crta. Celog života me ljudi pitaju šta sam zaista, i nezadovoljni su kada im kažem da sam čisto engleskog porekla. Na jednom porodičnom okupljanju sam sedela za stolom sa majkom i nekim članovima porodice, i postavila sam im jednostavno pitanje: „Da li neko zna, jesmo li možda delom Azijati? Možda čak sa Bliskog istoka?" Ta ideja je smesta odbačena. Kasnije te večeri, otkrila sam da je moja mama potrošila gomilu para na jedan od onih kompleta za kućnu analizu DNK. „Razmišljala sam o onome što si rekla za večerom", rekla mi je, „i morala sam da budem sigurna da je sve u redu."

MOJ OTAC SE NIJE SEĆAO NIČEGA… OSIM MRŽNJE PREMA BLISKOM ISTOKU

Moj otac je rođen u Zapadnoj Virdžiniji, a veći deo života je proveo u Ohaju; na oba mesta, okružio se drugim belcima. To se pri kraju njegovog života promenilo, jer smo ga poslali u starački dom u kome je radilo mešovito osoblje. Iako su negovateljice bile jednako ljubazne, on je pokazivao snažnu naklonost ka belim negovateljicama, i govorio im stvari kao što je, „Lepo je znati da sam sada u dobrim rukama". Patio je od demencije i s mukom bi se setio bilo čega. Pošto je bukvalno ignorisao obojene negovateljice, bilo nam je prilično očigledno šta se događa, ali smo to ignorisali, sve dok ga jednog dana nismo zatekli kako na televiziji gleda program povodom godišnjice 11. septembra. U jednom trenutku je u sobu ušla negovateljica očigledno bliskoistočnog porekla, sa maramom na glavi, a moj otac se okrenuo ka njoj i povikao, „Gubi se iz moje sobe". Bio sam preneražen.

MOJA MAMA JE BILA RASISTA PREMA SVOJIMA

Moja mama i ujak su odrasli u getu. Njihova majka je bila hronični bolesnik, a otac ih je ostavio kada su bili mali, pa su oboje bili uskraćeni za veliki deo detinjstva, zato što su posle škole morali da rade, da bi izdržavali porodicu. Srećom, oboje su izgradili prilično lep život za sebe i svoje porodice. Prvo dete mog ujaka i ujne je bila devojčica, ali zbog nekih manjih komplikacija, ujnu i sestricu su u porodilištu zadržali par dana duže. Za to vreme, moja mama je pozvala ujaka na domaću hranu, i čim je rasklonila sto, zgrabila je ujaka za ruku i rekla mu: „Moraš da daš tu devojčicu na usvajanje. Crnci ne vaspitavaju devojčice kako treba". Još uvek se sećam osećaja kada sam to čula. Moj ujak je smesta otišao, i trebalo im je više godina da obnove odnose. Za to vreme je on veoma uspešno odgajao svoju ćerku, uzgred.

BELI LJUDI SMRDE NA MATERIJAL ZA SENDVIČE

Odrasla sam u veoma zatvorenoj, pobožnoj porodici u ruralnoj Virdžiniji. Moja porodica, pripadnici moje crkve, i većina mojih drugova su bili crnci, ali imala sam par belih drugara u školi. Kada sam imala 16 godina, svi iz moje crkve su išli na izlet do Atlante, na neki crkveni skup, i pošto su moji pastori podsticali duh zajedništva, moji roditelji su dozvolili mom bratu i meni da povedemo po jednog druga ili drugaricu. Ja sam izabrala svoju belu drugaricu Stejsi, ali su mi to moji roditelji zabranili. „Belci smrde na znoj i parizer", rekao je moj tata. „Neću da osam sati trpim to sranje". Na kraju sam povela jednu crnu drugaricu, koja se ispovraćala po zadnjem sedištu tatinog auta. Smrdelo je mnogo gore nego parizer.

SAMO BELCI PATE OD DEPRESIJE

Bila sam tužna, debela crna devojčica, koja je sa 12 godina počela da se seče po rukama. U nekom trenutku sam našla svoje mesto u šarenoj grupi neprilagođenih belih klinaca, koji su podržavali jedni druge, pošto niko drugi to nije želeo da čini. Par dana nakon mog 15. rođendana, došla sam do tačke pucanja i rekla svojoj mami, 'Toliko sam tužna, a ne znam zašto. Nešto nije u redu sa mnom'. Nikada neću zaboraviti njen odgovor: "Devojko, bolje mi se skloni s očiju kada pokušavaš da imitiraš svoje bele prijatelje. Nisi u depresiji, to se crncima ne događa."

MOJA MAMA BELKINJA MI JE REKLA DA NE JEDEM HRANU MOJE UJNE AZIJATKINJE

Moja belačka porodica je prvi put upoznala moju ujnu Azijatkinju kada ju je moj ujak doveo u bakinu kuću na porodičnu večeru. Bila sam nervozna oko toga kako će moja porodica reagovati, ali to je bio divan dan, i svi su se sjajno proveli. Moja ujna se dopala i bakinom psu, jer se poigrala s njim nekoliko minuta, pre nego što je otišla u kuhinju da napravi salatu. Lice moje majke se zaledilo, i ona i baka su se značajno pogledale. Shvatila sam da su pomislile da ujna neće oprati ruke pre nego što počne da pravi salatu. Tokom večere su moja mama i baka izbegavale salatu, a moja majka je fizički sprečila da činija salatom stigne do mene. Nedelju dana kasnije, gledala sam neku emisiju u kojoj je spomenut kineski festival psećeg mesa Julin, i moja mama mi je u prolazu rekla, „Zbog toga ti nisam dala da jedeš onu salatu".

MOJ TATA JE SVUDA VIDEO VILIJAMA HANGA

Kao i mnogi drugi Amerikanci tokom ranih dvehiljaditih, i moja porodica je bila opsednuta Američkim idolom. Smejanje lošim kandidatima na audiciji nam je bilo jedno od omiljenih zajedničkih aktivnosti – naročito smejanje Vilijamu Hangu. Slušati Azijata kako 60 sekundi peva „Ona lupa!" je bilo nešto najsmešnije što je moj otac ikada doživeo, i godinama posle toga, moj otac je umeo da prasne u smeh i u pola glasa počne da peva „Ona lupa!" svaki put kada bi na ulici ugledao nekog azijata. Jednom smo bili na nekoj bejzbol utakmici, i moj tata je već popio par piva, pa je iznenada počeo dovoljno glasno da peva „Ona lupa!" da ga ja čujem par mesta dalje. Pogledao sam ka njemu i shvatio da to radi zato što je jedan Azijat silazio niz stepenice blizu njega. Beli par koji je sedeo iza mojih je shvatio šta se događa, i glasno negodovao, zbog čega je Azijat shvatio šta je u pitanju. Delovao je iznervirano, ali moj pijani, crni tata je samo još glasnije zapevao – a čak je malo i zaplesao.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu