​Košmarni poremećaji navika i impulsa koji pogađaju ’jednog od 50 ljudi’

Ilustracija: Dan Evans

Svi mi imamo navike kojih se teško odričemo. Neki od nas grickaju vrh olovke, drugi troše prave ljudske pare na Kendi Kraš. Ni jedno ni drugo nije sjajno, ali je barem relativno bezopasno. Međutim, neki od nas nemaju toliko sreće. Neki od nas grickaju nokte do te mere da nam zanoktice na svakom prstu uvek krvare ili su odrane, a nokti nam budu veličine jednog milimetra.

Evelin, dvadesetčetvorogodišnja studentkinja sa kojom sam razgovarao, rekla mi je da kompulsivno čačka povrede, male ogrebotine i otvorene rane na glavi i licu. Ove rane često bole i krvare, ali ipak, mali ožiljci raštrkani po njenom licu svedoče o tome da je taj proces bez obzira na to ponovila hiljadama puta, zato što je čačkanje nešto što ona ne može da kontroliše.

Medicinski termin za ovo ponašanje je poremećaj ekskorijacije, koji se kolokvijano naziva kompulsivno kopanje kože (KKK). Ovaj poremećaj pripada grupi pod krovnim terminom „repetitivno samostimulirajuće ponašanje" (RSSP). Drugi oblici RSSP-a su kompulsivno čupanje kose (trihotilomanija), kompulsivno grickanje noktiju (onikofagija) i kompulsivno grickanje unutrašnjosti obraza.

Otprilike jedan od 50 ljudi ima bar jedan oblik RSSP-a. To je 2 odsto celokupne svetske populacije, ili oko 146 miliona ljudi. Međutim, Dženifer Rajks, izvršna direktorka Centra za proučavanje trihotilomanije (CPT) u SAD – jedne od vodećih svetskih institucija posvećenih tome da ublaže patnje od RSSP-a – rekla mi je preko Skajpa da CPT misli da „je broj onih koji grebu kožu potencijalno veći" od ove procene.

Dr Džon Grant je profesor psihijatrije na Univerzitetu u Čikagu, i proučava RSSP skoro 20 godina. Smatraju ga za jednog od najvrsnijih stručnjaka za kliničko izučavanje RSSP-a, i on ih definiše kao „problematično, nefunkcionalno ponašanje prema telu, sa gubitkom kontrole, koje izaziva negativne posledice".

Vodeći stručnjak za KKK, Sajmon Darnli, nalazi se na čelu bolničkog odeljenja za anksiozne poremećaje u zdravstvenoj ustanovi u u Južnom Londonu i Modsliju (SlaM), i vodi kliniku za poremećaje raspoloženja, anksioznosti i ličnosti. Sva više od 20 godina iskustva u radu sa poremećajima navika, on to upoređuje sa načinom na koji mnogi jedu kokice u bioskopu. Za tili čas, shvatiš da prstima grebeš dno kesice, a kokica više nema.

Oni koji pate od RSSP-a često govore o transu u koji upadnu kada kopaju, čačkaju ili grizu, i tek posle nekog vremena shvate da to rade. Baš kao i kod našeg rituala sa kokicama u bioskopu, mnogi koji pate od toga imaju ekskluzivne situacije ili okolinu kada upražnjavaju svoju kompulsivnu naviku, na primer, kada sednu ispred televizora.

RSSP se često pogrešno povezuje sa opsesivno-kompulsivnim poremećajima, ali se često dešava da ljudi bivaju kompulsivni bez opsesivnih misli. Dženifer Rajks iz CPT-a mi je rekla da „depresija i anksioznost mogu da koegzistiraju sa ovim poremećajima". I zaista, u mnogim slučajevima RSSP može da se poveže sa stresom i može da bude deo većeg problema kao što je dismorfički telesni poremećaj (DTP). Međutim, ljudi mogu da budu i potpuno opušteni i zadovoljni svojim životima, osim činjenice da ne mogu da prstanu da kompulsivno čupaju svoju kosu.

Velika je verovatnoća da su ovi poremećaji navika genetski. Studentkinja sa kojom sam razgovarao mi je rekla da joj je kada je otvoreno počela da govori o svom čačkanju kože njen otac otkrio da je njegova majka (njena baka) imala isti poremećaj. RSSP se takođe blisko vezuje za prirodu zavisnosti. Jedan od vodećih svetskih terapeuta za RSSP, dr Suzen Moton-Odum, vodi privatnu praksu u Hjustonu, u Teksasu. Ona potvrđuje da RSSP-ovi nisu „rezultat ranije traume", niti „lošeg vaspitanja", već su u stvari „složen oblik ljudskog ponašanja, koji zahteva složenu intervenciju", to jest, nije ih lako izlečiti.

RSSP-ovi se tipično javljaju u ranim tinejdžerskim godinama, i veoma su rašireni i među muškarcima, i među ženama. RSSP-ovi su neke dve i po hiljade godina deo kolektivne svesti čovečanstva. U Prvoj knjizi epidemija , starogrčki lekar Hipokrat govori mladim lekarima, „Moramo da primetimo da li čupa kosu, kopa kožu ili jeca".

Na nedavnoj konferenciji o RSSP-ovima na Kings Koledžu u Londonu, dr Moton-Odum je pitala publiku koliko njih koji pate od RSSP-a bi želeo da ga se reši, kada bi mogli. Mnogi su podigli ruke uvis. Onda je pitala da li bi, kada bi mogli da čupaju i kopaju se bez gubitka kose, oštećenja kože, i tako dalje, idalje želeli da prestanu? Samo su dve ruke ostale podignute. Bitan element RSSP-a je što zapravo na neki način pomažu ljudima, bilo da im smiriju živce ili im pružaju odušak od neke nelagodnosti.

I ako RSSP ima pozitivne efekte, zašto je bitno da ljudi prestanu sa takvim oblicima ponašanja?

Tokom vremena, ovi poremećaju mogu da umanje hrabrost, nadu, društvene odnose, samopouzdanje, pa čak i da budu odlučujući faktor za obrazovanje i, izgleda, za karijeru neke osobe. Nečiji kvalitet života može da bude ozbiljno ugrožen. Pričali su mi o jednoj ženi koja je postala monahinja, zbog toga što je patila od RSSP-a. Dženifer Rajks je „poznavala ljude koji su postali skloni samoubistvu", kao rezultat čupanja i grebanja.

Ljudi sa RSSP-om često izbegavaju odlazak kod lekara, ali to može da dovede do potencijalno ozbiljnih posledica, jer problematični delovi tela mogu da budu trepavice ili deo oko stidnih dlačica, drugim rečima, osetljivi delovi koji mogu da se inficiraju. Neki ljudi jedu kosu koju iščupaju, a u najekstremnijim slučajevima, ljudi mogu da završe sa klupkom kose u stomaku, koju je teško svariti, i to može da ugrozi nečiji život ako ne budem primećeno i uklonjeno.

Razgovarao sam sa četrdesetdvogodišnjom trgovkinjom Sarom o njenoj borbi sa RSSP-om. Rekla mi je, „Meni su najteže emotivne patnje, sramota, ožiljci, i to što mi se ne dopada to što radim".

Koliko istraživanja ima o RSSP-ovima? Jedva da ih ima. Koliko je efikasan tretman dostupan? Dženifer Rajks tvrdi da postoji „velika oskudica stručnjaka u tom polju, i to ne samo u SAD". Ima svega nešto ispod 300 specijalista u CPT-ovoj evidenciji na sajtu, sa par njih u Kanadi, i jednim u Meksiku. Situacija trenutno izgleda poprilično sumorno, ako ne živite u Severnoj Americi, a potreban vam je tretman za vaš RSSP.

Pitao sam dr Granta šta misli, zašto je RSSP toliko neistražen, i zašto se ta istraživanja tako slabo finansiraju. Rekao je da je glavni razlog to što ih „ljudi jednostavno smatraju navikama koje čovek sam može da promeni, a ne složenim oblicima ponašanja koji ljudima prave probleme".

Sajmon Darnli iz UK veruje „da negde tamo postoji tretman", u obliku „terapija za anksioznost", koje sprovode „dobri terapeuti". Problem je u tome što obično vidi samo pet do deset slučajeva godišnje.

Zašto toliko malo slučajeva? Dženifer Rajks govori o situaciji „kvake 22", kada „ljudi koji imaju ovaj poremećaj ne govore o njemu". Postoji malo svesti u javnosti o postojanju ovakvih poremećaja, pa ljudi čak ni ne znaju da imaju nešto što zahteva lečenje.

Ljudi se zbog sramote povlače u senku. Gospodin Darnli kaže da je uzrok za nedostatak svesti o RSSP-u „osećaj sramote i neprijatnosti kod ljudi koji ih imaju, zato što delom veruju da su sami krivi za to". Ljude treba uveriti da njihove navike nisu njihova krivica, i da bi trebalo da budu dovoljno smeli da se pozabave njima i da o njima pričaju.

Primeniti tvrd pristup i reći nekome da prestane sa nečim što ne može da kontroliše samo pojačava njihov osećaj sramote, i navodi ih da još manje govore o tome. To je kao kada biste nekome ko ima slomljenu nogu rekli da prestane da hramlje. Postoji razlog za to što hramlje, a to je slomljena noga. I za RSSP postoje razlozi. To su neverovatno složeni oblici ponašanja, ali ponekad deluju trivijalno kada se o njima razgovara. Uz njih ide zbunjujući prtljag pomešanih osećanja i paradoksalnih emocija, i do oporavka ne može da dođe bez ispravne terapeutske intervencije i za njega je potrebno vreme.

Nedostatak potražnje zaliha neminovno dovodi do nedostatka potražnje usluga. Pet do deset slučajeva sa kojima se Sajmon Darnli obično sreće svake godine su samo oni ekstremni slučajevi kada su ljudi došli do tačke pucanja, i nemaju kome drugome da se obrate. Ako uzmemo u obzir raniju procenu od 2 procenata stanovništva u UK, trenutno postoji 2,3 miliona Britanaca čiji kvalitet života bi znatno mogao da se popravi kada bi postojala jaka mreža za lečenje RSSP-a.

Koji je najbolji način za lečenje RSSP-a? Sajmon Darnli kaže, „Znamo da je KBT (kognitivno-bihejvioralna terapija) veoma od pomoći, u kombinaciji sa OON (odvikavanje od navika)", pre nego što je istakao da su „razumevanje sebe i svoje okoline" neke od ključnih prekretnica na putu do oporavka.

Koji koraci mogu da budu preduzeti da bi se poboljšao život onih koji žive sa RSSP-ovima? Kada sam postavio ovo pitanje dr Grantu, on je odgovorio, „Lekari opšte prakse moraju da počnu da postavljaju pitanja o ovim oblicima ponašanja, a pružaoci zdravstvene zaštite moraju da se obrazuju o RSSP-ovima i da nauče da ih leče".

Sajmon Darnli apeluje na „više istraživanja drugih poremećaja navika", i takođe želi da „više ljudi potraži pomoć lekara", da bi „povećali svest o tome".

Oni koji pate od RSSP-a mogu smesta da deluju. Mogu da organizuju grupe za podršku, što bi moglo da osnaži njihov zajednički glas. Dženifer Rajks svakako podržava ovu ideju, jer grupe za podršku smatra za važno sredstvo za skidanje „žiga srama". Rekla mi je da bi „bilo kakav vid delovanja neke osobe uzburkao duhove" – i ona bi trebalo to da zna, pošto je jedan od osnivača njujorške grupe podrške za trihotilomaniju, pošto je godinama patila od čupanja kose i kopanja kože. Dženifer bi volela da vidi više „terapeuta koji su stručnjaci u tom polju", i siguran sam da oni koji pate od toga dele njenu nadu.

Imena onih koji pate od RSSP-a su izmenjena

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu