Kako sam shvatila sve kad sam saznala da imam rak

Pre četiri nedelje sam saznala da imam rak. Namerno ne kažem da sam dobila rak, jer rak ne se ne dobija tek tako. Hoću reći niko mi ga nije dao. Iako je pisanje moj posao, užasno mi teško ide ovaj tekst jer sumira ceo rolerkoster koji sam prošla pre nego što se detaljno upustim u borbu. Dakle, tri četri, imam rak - neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može.

Svaka priča o bolestima je slična. Imaš neki simptom, odeš kod lekara, oni te malo ispituju i onda ti jave dijagnozu, obaveste te o prognozi i načinu lečenja i teraj. To je čak i propisano zakonom. Verovatno nikada neću zaboraviti dan kad sam saznala da imam rak. Ali takav je slučaj sa svim velikim i stresnim događajima u životu. Bio je Sveti Sava, bilo je sunčano i ja sam krenula sa drugaricama do Narodnog fronta, da pred odlazak u Dominikanu pokupim rezultate biopsije. Mislila sam da svakako idem. Ako su u redu i ako nisu. Računala sam, i da sam bolesna za mesec dana na plaži će mi biti samo bolje.

Sećaću se svega tog dana, bilo je toplo u ordinaciji i pitali su me da li sam udata ili u dugoj vezi. Postidela sam se jer nisam znala kako da kažem da ni sama ne znam. Ozbiljno je ali nije dugo, nije ni veza, brak nije, to znam. Kao da nekog uopšte zanima, rekla sam ne. Pitali su me jesam li planirala da imam decu. Rekla sam nešto u stilu svakako, ali ne sad, možda za tri, za pet godina. Uhvatila sam sebe kako izgovaram da želim da imam decu naglas, bukvalno prvi put u životu. Žao mi je što to nikad nisam rekla drugarici ili drugu, ljubavniku, dečku, mami, bilo kome – rekla sam to lekarki u bolnici, sedeći za stolom u starinskoj ordinaciji državne bolnice. Rekla mi je da me čeka velika operacija, da postoje mnoge uspešne žene koje nemaju decu i onda mi je bilo jasno.

Po prvi put sam izgovorila reč karcinom i pitala nespretno šta sve podrazumeva histerektomija. Dodala sam još da sam feministkinja, i da savršeno razumem da žena ne mora da ima decu. Ili sam to samo pomislila. Možda sam u stvarnosti mucala ili prebledela, ja to ne znam. Ispred mene su stajale tri žene i pričale o tome kako smo svi pod stresom i koliko je rak česta bolest, koliko su bitni redovni pregledi, a meni je zujalo u glavi. Nije mi se plakalo ni povraćalo, nisam osećala ništa. Imala sam tek nejasan osećaj da je to kraj, da neću otići na more ili nešto lepo. Moja mehanička reakcija je bila da pitam da li mogu na letovanje, da li imam toliko vremena. Lekarka je smatrala da to nije dobra ideja pre operacije, a ja sam se u sebi naljutila na nju. Naljutila sam se kao da mi je kriva ona što mi ne da na more, kao da je to najbitnije. Još mi je rekla da treba da mislim na sebe, na svoj život, da uzmem neko vreme, recimo 15 minuta da se priberem i da zakažem konzilijum. Izašla sam iz ordinacije i hladna kao led rekla drugaricama: "Nije dobro, imam rak" i potražila mesto da sednem. Da malo razmislim o svemu.

Rak naravno nije počeo onog dana kad sam saznala da ga imam. Lekari nekad kažu da se rak može sprečiti redovnim pregledima kod ginekologa. Ono što lekari nikad ne kažu je da i muškarci snose odgovornost za rak materice iako je nemaju. Moj rak je verovatno počeo one zime kad sam htela da umrem, upravo u trenutku  dok sam se valjala u svojoj depresiji dok su filmske zvezde ulazile na dodelu Oskara. Ako razmislim bolje, mislim da je počeo i ono kad sam počela da se plašim i izbegavam ginekološke preglede jer nemam para, svaki put kad sam "verovala dečku" i kad sam se jebala bez kondoma, kad sam jela slatiše i aditive, kad sam počela da pušim, prestala da treniram, kad sam se gušila u suzama ili govorila kako me baš briga i kako mi nije ništa.

Rak ne nastaje tek tako. Iako još nema dovoljno informacija o prirodi ove bolesti, ono što se sigurno zna je da rak nastaje i kao posledica načina života. Neredovan način života udružen sa stresom ili tugom čini da imuni sistem oslabi ili zakaže i da se na kraju krajeva naše ćelije pobune i pokušaju da evoluiraju bez jasnog cilja u životu. Nekada sam pogrešno mislila da rak nastaje kada ćelije krenu da se samoubijaju, ali stvar je da one zapravo odbijaju da umru i to je najgora stvar kod raka – to je gomila nekih ćelija mutanata koje nikada ne prolaze adolescenciju, koje se nekontrolisano razmnožavaju i nikada ne umiru, malo po malo zauzimajući sve više mesta. Brate, moje ćelije su poludeli besmrtni tinejdžeri koji hoće da me ubiju. To je kao izdaja na najvišem nivou. Od mnogo načina da razumem rak, ovo je moj. Zaista nemam vremena da se uživljavam u ideje da je to božja kazna, blagoslov ili sudbina iako po malo jeste sve to.

Svi oboleli od raka ili drugih teških bolesti obavezno prođu sve faze od negacije do prihvatanja i to traje tokom cele bolesti. U početku je obično neverica, koju ja nekim čudom nisam imala. Čak me je doktorka pitala da li sam znala da imam rak i ja sam joj potvrdno odgovorila. Nije da ja imam natprirodne moći ali sam svesna prirode bolesti, rizika i posledica, već ranije osetila da sam možda istrošila kredit nekadašnjeg zdravog života i da je došlo vreme za naplatu. U fazi negacije sam bila svega jedan dan, jer sam uporno želela da odem na more i da se pravim kao da se ništa nije desilo malo da bih zadržala prisebnost, malo da bih uspostavila kontrolu.

Kontala sam neću da mi rak određuje kako ću ja i kad da živim, mislila sam da ako pristanem na to da ne odem na more, pristaću tako na operaciju, na depresiju, na večnu samoću, na smrt. A to naravno da nisam htela. Sledeća faza je naravno cenjkanje, koje je kod mene bila najduža i najupornija – cenjkala sam se kao da mi rak uzima moju nerođenu decu, a ja mu ne dam. Od ne dam ništa, nećete me prevariti, do menjam matericu za jajne ćelije i surogat majčinstvo do dajem pola trbušne duplje za zdravlje i to da nekad budem majka. Krivica je zauzela mesto cenjkanja. Intenzivno sam osećala da sam kriva za sve za šta se može biti kriv od pušenja, preko jebanja, preko slatkiša, svakog pomfrita i više – svakog telefonskog poziva na koji nisam odgovorila, svake novogodišnje odluke koju nisam ostvarila i svake osobe na svetu koju sam povredila. Možda sam prvi put u životu osetila iskreno kajanje za sve što neću uspeti da izmenim, želju da se izvinim ili da mi neko oprosti. Možda najviše da oprostim sebi i krenem dalje ispočetka. Ta krivica, kajanje i bes su se nekako spojili u jedno osećanje.

Išla sam ulicom i bukvalno sahranila osobu koja sam bila. Pozvala sam roditelje da im se izvinim, da ih razumem i da im kažem da ništa nisu pogrešili. Postala sam iznenada svesna koliko je teško biti roditelj, postalo mi je jasno čega sam se plašila, i čega se nažalost više ne plašim. Teško je kad ne možeš da imaš decu, ali teže je kad imaš decu, i deca žive i deca se teško razbole i ti moraš i to da podneseš.  Shvatila sam šta tačno uz mene podnose svi ovi što me vole. U njima kao da vidim ogledalo svega sto mi se dešava – svu ozbiljnost, svu ljubav ili budućnost. I onda sam shvatila kako moj život nije samo moj da ga protraćim, kako ja pripadam svim ljudima koji me vole i kako nemam prava da njihove živote lišim nade i ljubavi samo zato što mi je teško. Jer moram da se borim i kad je teško. A ko je ikad rekao da će biti lako?

Ne znam da li ste čitali, ali šanse da se izleče od raka, kod depresivnih ljudi su mnogo manje. Prosto, zato što su depresivni, a rak je jedna velika borba koja ne toleriše slabiće. Kad sam saznala da imam rak, sabrala sam ono para što mi je ostalo i otišla kod psihoanalitičarke. Rekla sam joj da me čeka borba i da mi treba pomoć. Ja ću da se rvem sa bolešću, a ona će će da me spreči da sve to ometam. Sve sam isplanirala. Dođem tako i meljem dugo dok ne istekne vreme, pričam svašta. Ali depresija je podmukla. Nekad se skupim na kauču kod drugarice i plačem za svojom nerođenom decom. Nekad plačem kao malo dete koje traži mamu, plačem i govorim "ne dajte da umrem u bolnici" a ne znam kome se jadam i zašto. Ponekad se probudim ujutro i počnem da plačem od straha, nekad od kajanja, nekad od bola.

Ponavljam katotonično "ja neću roditi svoje dete" i prolazim sto hiljada bolova za sto hiljada jajnih ćelija. U ovih mesec dana sto puta sam pomislila da sam konačno poludela. Mislim o smrti, mislim kako to nije najstrašnija stvar na svetu, kako te ništa sigurno ne boli. I rak isto ne boli, dok nije baš baš strašno. Kod depresije problem je potpuno drugačiji – ništa ti nije naizgled, a boli. A ja želim da nađem razlog da živim, želim da se, kad budem na ivici smrti, na peti okrenem i vratim u smrdljivi i težak život. A u običnom životu biće sranja, biće ožiljaka koji zarastaju, biće organa koji fale, biće honorara koji kasne, ružnih reči, biće još poruka na kojima bleji "seen", raskida, svađa, bolesti, smrti i svega ružnog i ja treba to sve da podnesem. Tražim snagu, a mislim se i da imam, odakle mi.

Počela sam od toga što sam potražila pomoć. Potražila sam pomoć od svoje ginekološkinje, od drugarica, drugova, od simpatije, od mame i tate, psihijatra u Domu zdravlja, Majine psihoanalitičarke, sestre, brata i svih kojih sam mogla da se setim. Od onih koji su preživeli rak, ili su samo čuli da je neko preživeo rak, od svih koji se bore, koji ne pristaju i kojima se divim. Prvo sam samo ponavljala da mi je teško. Nisam plakala,uvek mi je bilo preintimno da plačem. Ne volim ni kad me zagrle, kad me zagrle, nešto u meni pukne i setim se da sam nečija i onda plačem za sobom kao za nekim dragim, a to baš baš ne volim.

Pre neki dan sam se rasplakala dok sam tražila pomoć. Imam utisak da sam zavapila doktoru da mi pomogne da ne osećam zavist i užasnu ljubomoru prema svakoj ženi koja ima matericu, da ne budem ljubomorna na svoju i na sve ostale majke, da ne mrzim decu i sve što trči. Volela bih da zamislim budućnost u kojoj neću potonuti kad neko ko ne zna kaže kako su današnje devojke sebične ili kako feministkinje odbijaju da budu majke. Treba mi pomoć da nastavim da živim u Srbiji, u Bugarskoj, Danskoj ili Americi i svuda na svetu gde glumice, pevačice ili naučnice govore kako je najvažnije što su se ostvarile kao majke. Zaplakala sam kao malo dete jer moram da nađem snagu da se borim da živim u svetu u kom sam već na neki način otpisana, ko slepa ulica evolucije.

Naravno, kao i Brena, ljubav uvek čuvam za kraj. Znam da po novinama ima hiljadu onih priča u kojima devojke dobiju rak i onda ih muž ostavi jer ne mogu da imaju dece. A ja ne da nemam muža, nego čak nemam ni dečka, ali nekim čudom ipak imam nekoga ko bi mogao da me ostavi. Ili koga bih ja mogla da ostavim. I o tome mislim od prve pomisli da imam rak. Razmišljam kako bi sto puta bilo bolje da ga ostavim sad, pre nego što postanem mršava ili ružna, da se posvađamo ko normalni ljudi oko ljubomore, oko neslaganja ili pogrešne reči i da nikad ne saznam jesam li mu se zgadila zato što sam bolesna ili jadna, zato što mi je utroba prazna, zato što se plaši moje smrti ili zato što je sve jednostavno prekomplikovano. Ali ja nisam ta osoba. Ja jednostavno ne odustajem kad je frka. Imala sam dovoljno herca da mu kažem neke lepe ili važne stvari, doduše verovatno sam izgledala kao robot koji robotskim glasom govori nešto nežno poput "Volim kad se grlimo"… Malo po malo sam usvojila one lajne iz knjiga samopomoći koje naglašavaju da kažemo ljudima da nam je stalo. Postala sam užasno svesna toga da nemam baš nešto puno vremena da se zajebavam s osećanjima. Ponekad pišem nežne poruke, ponekad ćutim i grlim, ponekad kažem nešto baš značajno kao što je volim te ili hvala.

Moram da dodam jednu bitnu stvar u vezi sa bolešću. Znate ono što kažu, zdrav čovek ima mnogo želja, a bolestan samo jednu. E pa to nije tačno. Istina je da bolesni ljudi najviše žele da se izleče, ali takođe žele i da se jebu, neverovatno žele da se maze i da gledaju serije. Štaviše, mislim da sve dok imam te želje, i dok neviđeno strepim da li će se nekom svideti poklon, da li će uspeti supa ili zašto mi jebeno ne odgovara na poruku i gde je sad, ja sam i dalje živa i moj život je predivan i vredan. Eto neki dan sam legla da spavam dok sam u kujni kuvala čaj. Ujutro sam shvatila da sam mogla da se zapalim. Taj suludi strah koji sam osetila, a koji nema apsolutno nikakve veze sa tim što imam rak, prisetio me da sam živa i da nema zajebancije. Još uvek mogu da dobijem srčani udar, da se ugušim od povraćke u klubu ili da me roknu kola. Da bih sve to predupredila, moram da se što kaže moja keva "uzmem u pamet".

Mislim da je moj rak jedna velika ironija sudbine. Saznala sam da imam rak grlića materice tik pošto sam saznala da definitivno želim da budem majka. Otuda, moje prihvatanje bolesti teklo je zaista teško i to najbolje znaju moji prijatelji. Onesvestila sam se kad je lekarka rekla "poslednja menstruacija" a drugi put sam skroz iskrvarila od bola i straha da umirem dok sam bila na Adi. Ta kvaka oko dece, materice i materinstva je u tome, da se ja - da bih uopšte poživela da budem nekom bila majka – simbolički (a i realno) moram odreći inkubatora u kome bebe nastaju. Pre svega moram nekako da ostanem živa.

Da li dovoljno želim dete? Da li želim dete i ako ne budem mogla da ga rodim? Da li želim dete i ako ono ne može biti moje? Dokle sam spremna da idem i šta sam u stanju da uradim da se izborim za svoje jebeno nerođeno dete? Kako uopšte nekom da budem majka ako nisam živa? Suprotno onom snu koji sam sanjala, život je tako udesio da ja nikada neću slučajno imati dete, već ću morati da prevrnem zemlju i da kao premudra princeza iz bajke ispunim sto sedam teških zadataka koji se tiču ljubavi, novca, nauke, birokratije i ko zna čega sve dok ne budem imala kome da spremam doručak i ljutito kažem "ne možeš da ideš u školu dok sve ne pojedeš".  Često se setim kako sam u avgustu napisala da će jedini uspeh mog deteta biti da se rodi i da je sve ostalo nebitno, i danas se smejem kako sam to još tad lepo smislila. A moj prvi uspeh će biti da ostanem živa i sad zaista moram da se iscimam oko toga.

Shvatila sam ko u onoj predizbornoj poruci da od mene zavisi. Kao i sve druge žene, moraću da se borim svakoga dana, moraću da radim, da plačem zbog ljubavi, moraću da mrzim sebe u ogledalu, da se svađam sa šefom i podnosim teške reči od nepoznatih ljudi na internetu. Sve je mnogo teže. Da ponovim, a ko je ikad rekao da će biti lako? Ako budem i dalje htela da budem majka, moram naći nekog dobrog čoveka da me neviđeno voli i da usput može da voli i neko dete još plus. Izgleda da moram baš mnogo toga, jebiga. Ne mogu da krivim rak, ne mogu da krivim sudbinu, boga, a ni sebe ne vredi da krivim. Imam pametnija posla.

Od kad imam rak, postala sam ona najgora smaračica. Prestala sam da pušim, ne jedem slatkiše, ne jedem tačnije ništa upakovano u ambalažu, ne jedem meso (sem jednom nedeljno), ni mleko i zagledam svaku jebenu etiketu. Čim ustanem ujutro jedem dvadesetpet glupih zdravih obroka, svuda idem peške i kupila sam sokovnik. I ne to nije cenjkanje, ne pokušavam da umilostivim sudbinu, niti pobedim rak zdravim životom. Samo sam osetila da je bilo dosta. Pre mesec dana, bukvalno sam sahranila osobu koja sam bila, da bih eventualno imala šansu da budem nešto drugo. I kad me neko pita da li mi je žao, pitam "čega da mi bude žao"? Nije mi žao pušenja, nije mi žao karton pice sa ćoška, nije mi žao čipsa ni jeftine čokolade, nije mi žao destruktivnih odnosa, noći kada sam plakala ili sve to odjednom, samo mislim kako mi je dosta toga. Kad mislim o tome kako sam se promenila, najbolje to opiše Aca Lukas onim "neko mi je umro, taj neko sam ja". Shvatila sam da moram da se iscimam na svim nivoima i da nema više sutra ću, od ponedeljka ću ili mrzi me. Želim milion novih pobedica i tu nema mesta za natrijum glutaminat i veštačku aromu.

Još uvek, dok vezujem pertle ili radim nešto tako obično što sam radila i radiću još hiljadu puta pomislim "u jebote ja imam rak". Pomislim kako bre jebote imam rak, kad je sve isto kao pre ali onda se trgnem i setim da je to moja priča, moja sadašnjost i moja budućnost u narednih pet godina, minimum. Neko mi je to pametno rekao, da rak moram da posmatram kao hroničnu bolest, a ne kao bubuljicu koja će proći za kratko vreme. I zato sam izabrala sve one stvari koje mogu da radim danas i da radim prekosutra i za pet godina, da promenim sebe na duže, na zauvek. I tu nema varanja i pregovaranja. Ne želim da čekam da me spasu lekari, travari, učitelji joge ili sam Bog, postalo mi je jasno da moram, da mogu i da ću kako god znam i umem  da nađem snage da se iskobeljam. Da se ne ponavljam, ali - teško je.

Sad često mislim o superherojima, mislim o njihovim problemima i izazovima, mislim o tim nekim traumama koje su ih izmenile mislim o Betmenu, Ajromenu, Džejsonu Bornu i Esmeraldi, mislim često i o partizanima ali najviše me u celoj priči motiviše Terminator 2. Precizno, motiviše me Sara Konor – žena majka kraljica. Najbolja od svega mi je ona scena pred glavni obračun kad ona bleji na nekoj klupi i urezuje nešto. Sara je urezala "no fate", odnosno nema tako nečeg kao što je sudbina. Ali kad sam bila mala i nisam znala engleski, sećam se da je na klupi pisalo "Budućnost je moguće izmeniti" i na to pomislim bukvalno svaki jebeni dan. Pomislim na svoju budućnost i to kako ću je izmeniti, korak po korak, šta god da je u njoj pisalo dosad.

JOŠ na VICE: