Pitali smo bake kako je biti žena u Srbiji

Sve fotografije: Nenad Vujanović

Međunarodni dan žena se slavi 8. marta poslednjih sto godina. Kada pogledamo sto godina unazad, neverovatno je koliko su se stvari promenile, a opet, neverovatno je koliko stvari tek treba da se menja. Žene su prvi put dobile puno pravo glasa 1893. godine na Novom Zelandu, mada to pravo nije značilo da mogu same da se kandiduju za izbore. Ceo dvadeseti vek obeležen je novim pobedama na polju ženskih prava. Od mogućnosti glasanja, preko prava na abortus do jednakih plata za jednak rad. Ipak, ni u 21. veku žene nemaju jednake mogućnosti, jednaka prava i privilegije koje imaju muškarci.

Životno iskustvo žene najbolje je opisano besmrtnim rečima Simon de Bovoar: „Ženom se ne rađa, već se njom postaje,“ a to najbolje razumeju žene koje su kroz sve prošle. Zato sam ovaj dan provela razgovarajući sa tri bake o tome šta za njih znači biti žena.

– Svet je oduvek pripadao muškarcima, oni su kroz celu istoriju bili privilegovani deo društva. Bili su povlašćeni i nastojali su da žene drže u potčinjenosti. Vremenom se kroz istoriju stvaraju pokreti koji traže ravnopravnost među polovima. Žene koje traže da im se omogući uključenje u sve sfere javnog života. Danas se širom naprednog sveta traže veća prava za, na primer, LGBT populaciju, a prava žena i dalje ostaju u zapećku – snažno je započela razgovor moja baka Zora.

Ona je pravi primer jake žene, koja jeste mnogo žrtvovala u životu zbog dece, ali ne i svoje principe. Ulogu majke je obavljala istovremeno radeći u naučnom Institutu nakon što je završila Ekonomski fakultet u Beogradu. Druga žena sa kojom sam pričala je Miroslava Spasić, višestruko nagrađivana književna prevoditeljka. Postavila sam joj isto pitanje – šta za nju znači biti žena?

– Nikad sebe nisam gledala prvenstveno kao ženu. Nisam bitno osećala svoju rodnu različitost u odnosu na druge (mada sam je bila svesna), nisam time merila svoje odnose. Rado sam se družila sa pripadnicima oba pola. Merila sam ih po vrednosti, zanimljivosti i saobraznosti mojim sklonostima. Znala sam da sam žena, ali to nije uticalo na moje sudove i odluke. Sebe sam videla kao ljudsko biće koje se zove Mira.

– Šta za mene znači biti žena? To znači biti dobra supruga, majka, domaćica i na radnom mestu uspešna. 

Najkonkretniji odgovor na ovo pitanje mi je ipak dala Milica. Kada smo nastavile razgovor, razlike između ove tri bake su se iskristalisale. Sve tri su u isto vreme odrastale u istoj zemlji, ali se njihove priče u mnogo čemu mimoilaze kao i njihov pogled na svet. Na red je došlo ključno pitanje: Da li ste bile ravnopravne u odnosu na muškarce u svojoj porodici i na radnom mestu.

Zora

– Imala sam sreću da se školujem, da uspešno završim studije i odmah dobijem zaposlenje. U doba moje mladosti školovanje jeste bilo besplatno i sa puno davanja stipendija. Mogao se svako školovati ako je hteo da uči. Danas nažalost, izuzev veoma talentovanih, deca iz siromašnih porodica, pogotovu deca iz provincije teško mogu da se upišu na neki fakultet. Takođe sam imala sreću da radim sa visoko obrazovanim kolegama pa sam bila uvažavana i ravnopravna sa svima. U porodici sam takođe bila cenjena i poštovana. Međutim, materinstvo, ma koliko je neopisiva sreća i blagodet za ženu, ono je istovremeno i hendikep kada je njena profesionalna karijera u pitanju – odgovorila je Zora.

– Znam da to u velikoj meri zavisi od materijalnog statusa porodice iz koje potiče žena. Takve porodice omogućavaju ženama dovoljno vremena da se angažuju u punoj meri na svoju profesionalnu karijeru i naravno, postižu vidne rezultate. Tako imamo niz vrlo uspešnih žena, čak i među naučnicima.

Ono što mi se istaklo u njenom odgovoru je ponavljanje kako je imala sreće, čega je i sama svesna. Sa druge strane, Milica mi je ispričala potpuno dijametralnu priču o njenom iskustvu i problemima koje je morala da trpi samo zato što je žena.

– Na radnom mestu sam bila sa kolegama i koleginicama ravnopravna i uvažavana od rukovodilaca do kolega na istom položaju, ali nisam bila ravnopravna u porodici. Muškarac je bio on i on. 

Tu neravnopravnost osetila je prvi put sa jedanaest godina kada joj je otac umro, a patrijarhalno vaspitana majka uložila sve resurse u razvoj njene braće. Njena dva starija brata su se tada odrekla očevog nasledstva u korist dečijeg dodatka i stipendije. 

– Kada je majka umrla pre petnaestak godina, pozvali su me na raspravu. Tada sam na sudu prvi put saznala da je pola nasledstva bilo na moje ime, a pola na majčino. Tada su me braća optužila da želim da ih delim i da im uzmem imanje – rekla je Milica.

– Šta sam znala ja sa 11 godina? Šta sam znala? Ja sam čistačica, poštena sam i ne treba mi ništa. Sve sam dala. Imam najveće bogatstvo, to su moja ćerka, unuka i unuk. Majku najviše krivim jer mi ništa nije rekla tokom svih godina. Znaš kakav je jug, sve samo za sinove. Ja sam mnogo trpela. Ćutala i trpela. Sada da mi se ponovi sve bih drugačije radila, znala bih kako. 

Milica

– I u porodici i na poslu osećala sam se ravnopravno, moj pol mi nije bio smetnja. Možda mi je objektivno i umanjivao šanse, ali sam uvek smatrala da su izbori moji, i da neki uspeh/neuspeh zavisi od moje volje i truda. Mogućnosti su mi bile otvorene, i mogla sam samo sebe kriviti ako ih nisam iskoristila. Držala sam se Euripidove ideje da je karakter čoveku sudbina, a ne okolnosti -rekla mi je Mira.

– U istom smislu, mislim da sada, kao i onda, odluke pretežno zavise od volje pojedinca. I onda je devojka koja je htela ludovati mogla to da radi – zaboga, bilo je to vreme Dece cveća, a ona koja je htela vredno da uči, mogla je time da se bavi (čak su obrazovne mogućnosti bile povoljnije). Mogla se praviti profesionalna karijera (pod korektnijim uslovima nego danas), mogla su se dizati deca (pod povoljnijim ekonomskim uslovima), a moglo se imati i oboje (bolje funkcionisanje socijalnih službi). Čini se da su nekad šanse polova bile ravnopravnije. Istina, mora se priznati da je u porodičnom životu patrijarhalni obrazac podele rodnih uloga bio jači i manje istrošen nego danas, ali se i tada njegova snaga nalazila prvenstveno u glavama ljudi a ne u neminovnosti prilika.

– Danas se taj obrazac podele uloga razlabavio, i neravnopravnost u porodici, gde je ima, više je odraz opšteg moralnog labavljenja, bede i sluđenosti, nego ubeđenja. U javnom životu, prilike za zapošljavanje i građenje karijere za oba pola su slične – podjednako nepovoljne. Možda je zakonska regulativa danas naprednija u smislu boljeg prepoznavanja i zaštite onih interesa žena koji su ugroženi, ali stanje u sudstvu otežava primenu tih zakona, i žene zajedno sa muškarcima svejedno smešta u zajedničku močvaru anomije.

Miroslava

– Ako se uopšte život može meriti „najvećim životnim uspehom“, onda bih rekla da je to za mene doslednost u praćenju rešenja i vrednosti koje sam za za sebe odabrala, poštovanje svoje prirode i njenih načina ispoljavanja u svim životnim fazama, saglasnost sa sobom – koja pretpostavlja i saglasnost sa svetom. 

Milica ima malo drugačije viđenje. Ona mi je predstavila svoje shvatanje društvenih promena po pitanju ženskih prava od kada je bila devojka. 

– Stvari su se promenile od kada sam ja bila mlada. Sada je bolje, žene su ravnopravnije i imaju više prava. Ja svojim najvećim uspehom smatram to što sam majka jedne uspešne žene i baka dvoje takođe uspešnih unuka. Vidim da mi ćerka i unuci žive bolje, da imaju bolje uslove i srećna sam zbog toga.

Još na VICE:

„Prisustvujemo galopirajućem trendu mržnje prema ženama“

Srbija i žene u 2016. godini

Solidarno protiv fašizma: Ženski marš u Beogradu