Ima li boljeg načina da započnete odvratni, kišni, prvi radni dan u nedelji, pored još neplaćenih računa ili kirije, nego da pročitate vest da je gradonačelnik Beograda Siniša Mali tajno kupio 24 stana u Bugarskoj?
On je, kako tvrde novinari Mreže za istraživanje kriminala i korupcije KRIK i OCCRP, kao direktor dve misteriozne of-šor firme kupio 23 luksuzna apartmana u bugarskom letovalištu „Sveti Nikola”. U istom odmaralištu, Mali je navodno kupio i jedan apartman u svoje ime. Svi stanovi vrede oko pet miliona evra. Ove nekretnine otkupio je od direktora ruske kompanije „Lukoil” kojoj je Mali još 2003. godine pomogao da privatizuje srpske pumpe „Beopetrol”, piše u tekstu KRIK-a.
Videos by VICE
Foto: Jeff Attaway / Flickr
Naviknuti smo na dugogodišnje različite malverzacije, lažne doktorate, krađe, mito i korupciju, ali smo na stanove sad već prilično osetljivi. Od famoznih stanova na Beogradu na vodi koje mi nećemo kupiti, do prisećanja na različite sumnjive dodele stanova – smučilo nam se. Bilo je neizbežno da najnovija vest o kupovini nekretnina dovede do gledanja ispod oka kolega i koleginica koji, gle, imaju svoje stanove. Sve je počelo sa: “A odakle tebi stan, evo ja ga nemam”.
Rešili smo da ovaj ponedeljak zacrnimo još malo, potonemo dublje u sivilo i pitamo sve u VICE redakciji da li imaju stanove i, što je važnije, odakle im. Evo i odgovora:
Marina, 42.
– Nemam svoj stan, a imaću ga kada nasledim roditelje.
Aleksandra, mnogo godina
– Imam stan, zaradila sam ga krvavo. Pozajmila sam se i imala sreće što sam i prijatelju koji mi je pozajmio novac, i prodavcu stana, mogla da vraćam novac i plaćam ostatak duga u sledeće dve godine.
Marko, 28.
Nemam svoj stan, ali sam prvu nekretninu stekao ove godine kada sam uzeo vikendicu na Beloj steni, zajedno sa sestrom. Ali ni ona neće ići na moje ime. I dalje živim na gajbi sa kevom, dva psa i tri mačke. Ona ga je otkupila krajem osamdesetih prošlog veka kada je počela da radi u školi.
Ne bih baš da čekam da ona umre ili da moram da je otrujem, tako da sam isplanirao da skupim lovu do kraja 2017. godine. Uštekao sam za sada bar za temelje, pa ću nastaviti da klikćem mišem dok ne skupim ostatak.
Petra, 26.
Da, imam svoj stan. Kupio mi ga je deda. U dedino vreme se i radilo i štedelo. Tako je deda radio i štedeo. Koliko mi moje skromno iskustvo govori, moji unuci neće moći da se nadaju stanu koji će im kupiti baba Petra, mogu samo da naslede stan od pradede.
Milko, 30.
Ne, nemam svoj stan. Planiram da ga imam, ali ni sam ne znam kako. Stvarno bih voleo da ne moram da čekam nasledstvo, nego da se snađem za neki bar (kao) Mali.
Lazara, 29.
“Imam” mali stan u Beogradu koji su roditelji na jedvite jade uspeli da kupe za mene i mog starijeg brata.
Kada si iz malog grada kao moj brat i ja, iznajmljivanje stana za vreme studija je ogromna stavka u budžetu. Naši roditelji su želeli da nam omoguće školovanje i stabilan život, i zato su odlučili da kupe malu nekretninu u Beogradu umesto da ostave malo bogatstvo plaćajući mesečnu rentu. Naš otac je godinama radio dva posla, pored regularnog posla kao vozač u kompaniji Tigar, nekih 7-8 godina je u Pirotu vodio i mali fast fud po imenu Pljesak.
Kad se otvorila konkurencija sa nižim cenama (i hranom goreg kvaliteta), morao je da zatvori posao. Od ušteđenog novca je kupio automobil, koji je ubrzo prodao da bi imao “glavnicu” za podizanje kredita za stan u zgradama koje su tada bile u izgradnji, neposredno pre mog dolaska u Beograd na studije 2005. godine. Nakon 10 godina, ogromnih kamata, raznoraznih problema i peripetija sa uknjižavanjem tog stana u katastar – kredit je otplaćen, stan je naš, ali naša zgrada još uvek nije rešila to uknjižavanje. Iako sam presrećna i zahvalna što brat i ja imamo vlastiti krov nad glavom, ma koliko mali on bio, planiram da u narednih pet-šest godina zaradim (nekako) novac i da jednog lepog dana kupim svoj stančić. Naravno, ukoliko brat i ja najpre prodamo ovaj koji delimo.
Ana, 39.
Iznajmljujem stan već dve godine. Naravno da bih želela svoj, ali ne planiram jer ne mogu da ga priuštim. Odustajem i od jedine realne mogućnosti, stambenog kredita. Dobro pamtim period hiperinflacije i nemam poverenje u domaću valutu, a najvažnije od svega je starosna granica otplate. Što sam starija, taj period se smanjuje, a rata postaje viša.
Verovatno nikada neću imati svoj stan.
Stefan, 24.
Ne, nemam svoj stan. Otkad sam se rodio, planiram da imam stan u Beogradu. Za sada sam razradio tri moguća plana:
1. Da od danas preskačem ručak i svakog dana odvajam po 1,000 dinara od usta. Na taj način, moći ću za 30 godina da kupim stan u Višnjičkoj banji, najudaljenijoj tački od tada upravo završenog Beograda na vodi koji će podići cenu kvadrata.
2. Nisam neka prilika, ali Beograd je pun starijih i usamljenih gospođa kojima možda treba pažnja. Neko ko će brinuti o njima, rešavati ukrštene reči i gledati Slagalicu pre Dnevnika. Na taj način se mogu nadati da će mi na samrtničkoj postelji pripisati stan.
3. Učlanim se u partiju. Bilo koju. Posle izbora, pređem u stranku koja je pobedila, pa se na sledećim izborima, već naredne godine, kandidujem za neku funkciju. Odatle put do stana (jednog ili deset) nije dug.
Inače, u Beogradu stanujem pet godina privatno i za to vreme sam promenio pet stanova, šestoro cimera i devojku.
