– Imam san – rekao je Sajmon Reks u filmu koji sam iznajmio u video klubu.
– Koji san? – pitao ga je Čarli Šin.
Videos by VICE
– Da imam san! – odgovorio je.
I ovo je upravo najgluplji filmski citat koji ste u životu pročitali i koji vam može u potpunosti ubiti veru u pisanje filmskih scenarija. Ipak, on jasno ukazuje koliko je važno imati san. Možda sam mogao da nađem bolji citat o snovima, ali moj san nikada nije bio da opsesivno pamtim filmske dijaloge. Ja sam želeo da budem vatrogasac.
Moja želja nije bila zasnovana na scenariju za pornić. Samo sam hteo da nosim ono kul zaštitno odelo, živim na ivici i da se na zvuk alarma spuštam niz šipku spretno poput Demi Mur.
Kada smo bili klinci ili, bolje rečeno, kada smo bili mlađi, imali smo snove, želje i očekivanja od budućnosti. Hteli smo da se bavimo različitim poslovima, da imamo karijere ili prosto radimo nešto iz ljubavi. Kako smo samo jebeno naivni bili.
Naše ideje bi često bile logički neobjašnjive ili finansijski neisplative (koliku platu bih mogao da imam kao vatrogasac?) ali su ipak predstavljale životne pokretače. Vremenom su se snovi raspršili, očekivanja smanjila, a bivši radikali su počeli da nam vode državu, pa nam je i koncept budućnosti pod velikim znakom pitanja. Ali šta nas je to nateralo da odustanemo od naših želja? Da li su to bili spoljni faktori, da li smo sazreli ili su se neke druge stvari promenile?
Ja sam od posla vatrogasca odustao kada sam shvatio da su mi, s obzirom na moju spretnost, veće šanse da poginem u požaru nego da ga ugasim. Zato sam rešio da budem glumac, pa producent, video montažer, marketinški ekspert i na kraju završio kao tip koji piše gluposti na internetu za novac, a nije Nebojša Krstić.
Razgovarao sam sa ljudima o njihovim snovima, prvim svesnim verzijama budućnosti i razlozima zbog kojih su od njih odustali.
Ivan (27), sociolog
Hej Ivane, šta si želeo da budeš kad porasteš?
Još kao mali sam se palio na to da budem nekakav mirotvorac, i pošto sam odrastao u turbolentnim godinama, roditelji su mi objasnili da tako nešto ne postoji i da plavi šlemovi sluze da samo sede i gledaju kako ljudi stradaju. Nekako sam se okrenuo ka tome da želim da postanem vojnik, i u toku osnovne sam hteo da se spremam za vojnu gimnaziju. Hteo sam da postanem podoficir i da služim državi.
I šta se, pobogu, dogodilo?
Kada je majka to saznala, nije htela ni da čuje, jer retko koji muškarac iz moje porodice nije ratovao. A neki su se vratili i u vrećama. Počelo je sa izmišljanjem da “jedinac u majke” ne može da služi, preko toga da neću moći da izdržim i ostale gluposti. Na prijemni sam otišao, ali matematiku nisam položio, te je tako moj san ugašen. Na akademiju nisam ni pokušavao da idem, život me je dalje naneo.
Da li bi nekada pokušao da ostvariš svoji dečački san?
Ako se predomislim, do 30. mogu ili da služim ili u školu rezervnih oficira, ko zna.
Anđela (24), analitičarka informacionih sistema
O čemu si ti maštala?
U osnovnoj školi sam davala intervju za lokalne novine i naslov je bio “Samo bez strogih poslova” gde sam pričala kako ću u životu da radim nešto kreativno (u tom trenutku mi je san bio da se bavim dizajniranjem enterijera). U srednjoj školi sam i dalje mislila da ću time da se bavim.
Pa zašto si odustala od toga?
Ubrzo sam shvatila da dizajniranje enterijera zahteva da prvo naučim da crtam sve osim enterijera i da će jednog dana moj posao sa završenom arhitekturom možda biti posao hostese na kapiji neke fabrike (povučena primerima iz okoline).
Pogledajte VICE film: Čekajući ceo život na posao: Vukovci
A onda?
Onda mi je najlakše bilo da upišem elektroniku i činilo mi se kao da bi mi to išlo super. I išlo je. Sad radim strogi posao, radim projektno planiranje, učim da budem šefica i šef me moli da počnem da dolazim na posao u pola devet.
Stefan (26), inženjer
Nisam psihijatar, ali ispričaj mi svoje snove.
Tokom prvih pet godina osnovne škole, bilo mi je kul što sam svakog dana mogao da vidim ćaleta kako ide ili se vraća sa posla u odelu sa aktn-tašnom. Čak sam i bio kod njega u firmi par puta i provalio da je on bio neki direktor za komercijalnu robu. Nešto gde bih imao svoju kancelariju, tašnu i možda sekretaricu (sa kojom tad ne bih znao šta da radim, sem da je teram da mi donosi čokoladu) mi je bilo privlačno. Iako sam uvek umeo da se služim alatom, što podrazumeva zanimanje vezano za tehniku, svet biznisa mi je bio, da kažem, san ili želja.
Imao si san, imao si sjanog uzora, šta je pošlo naopako?
Pa posle bombardovanja sam video u kakvo se sranje ćale uvalio i odjednom mi taj svet nije bio interesantan. A došla je srednja škola u kojoj se nisam mnogo opterećivao šta ću da budem sutra. Tek sam od trećeg razreda krenuo da razmišljam o nekom menadžmentu/marketing, ali na svu sreću odustao jer ih ima 10000000000000 po godini i odlučio se za tehniku.
Da li si se kaješ nekada?
Kroz celo detinjstvo sam gledao rođaka iz dijaspore koji je uvek imao dosta para, a nije imao fakultet, nikada mi se nije javila želja da batalim školu ili faks i da se zaputim nekim njegovim stopama, pa šta bude – bude.
Emilija (22), studetnkinja softverskog inženjerstva
Da li si zadovoljna svojim sadašnjim izborom?
Baš zbog ne naročito konstruktivnih unutrašnjih monologa izbegavam da postavljam sebi takva pitanja, jer uvek dođem do istog zaključka – da je najbolje da ostavim fakultet i bavim se jogom. Prošla sam kroz dosta faza dok nisam odlučila čime želim da se bavim. Nešto što se prožimalo kroz čitav proces odlučivanja bili su jezici, arhitektura i računarstvo. Želela sam posao koji je kreativan, koji nudi prilike za interesantna poznanstva i zahteva od mene konstantno napredovanje.
Zašto si odustala od tih zanimanja?
Od prve dve ideje sam odustala najviše zbog manjka poslova na tržištu. Brzina kojom ću da nađem posao je, takođe, bila od velike važnosti. Inženjerstvo softvera možda nije očigledan izbor imajući u vidu moje želje i očekivanja, ali ispostavilo se da nisam pogrešila. Ima dosta prostora za kreativnost, ljudi koje srećem na konferencijama i meetup-ovima jesu inspirativni, mada, uglavnom su pomalo i čudni, a trenutno postoji dosta različitih poslova u ponudi. Bingo.
Okej, izabrala si definitvno najisplativiju profesiju, ali da li bi nešto promenila?
Da opet biram verovatno bih isto izabrala. Ili bih bila instruktor joge negde na Tajlandu. Ko zna.
Još na VICE.com:
Pitali smo ljude da nam ispričaju kada su bili najsrećniji
Pitao sam basketaše po čemu se njihov sport razlikuje od košarke
