I eto nama Olimpijade. Napad na medalju! Daj sve od sebe! Važno je učestvovati! Skači preko motke! Bacaj kamena s ramena! Trči brže od onog do tebe, iako nikog nije briga jer vas je obojicu pretekao Jusein Bolt koji se već 12 sekundi slika sa princem Harijem!
Olimpijske igre inspirišu čoveka, tu najbolji primerci ljudskog roda pomeraju granice izdržljivosti. Zbog toga sam odlučio da i sam da pomerim granice ljudske izdržljivosti, ali ne u disciplini trčanja ili skakanja ili mačevanja, već u disciplini maratonskog trpanja hrane u usta.
Videos by VICE
Olimpijci žive kao da su isposnici: od svega se uzdržavaju, rano ležu, oporavljaju se kriogenski, gutaju proteinsko-vitaminske koktele, jedu spavaju treniraju pa sve ponovo i ponovo i ponovo, u nedogled. A onda na igrama osvoje bronzu, i shvate da su uzalud straćili prethodne četiri godine. U takvoj situaciji našao se australijski badmintonista po imenu Savan Serasinge, koji je posle Olimpijade odlučio da proslavi slobodu u Mekdonaldsu i najede se čizburgera. E to. To je trijumf olimpijskog duha kakvom i ja težim.
via Instagram
Za zapisnik, to je šest velikih porcija pomfrita, 40 pilećih nageta, dva pileća burgera, dva hamburgera, šest braunija, jedan Big Mek, jedan milkšejk od jagode i jedna flaša vode. U totalu 8,000 kalorija, ako ste štreberi pa premeravate hranu tim putem. Kakav obrok. Kakav sportista. Mada realno, ako je četiri godine pre toga jeo samo kelj i sirovu piletinu, verovatno mu ni ovo nije dovoljno da nadoknadi 48 meseci stroge dijete, jel’ tako? Mislim, od svega toga mu ipak sleduje samo jedan mamurluk, zar ne?
Ali bacilo me je u razmišljanje: Šta bi se desilo da neki prosečni tip pojede ovaj obrok olimpijskih razmera? Šta bi bilo ako ja, najprosečniji od svih prosečnih, stučem 8,000 kalorija u Mekdonaldsu? Ne da bih nagradio sebe zbog višegodišnjeg ustručavanja od hrane, naravno – ja se ustručavam isključivo od fizičke aktivnosti. Nego prosto onako, da bih video šta mi psihofizički može 8,000 kalorija? Znate već šta sledi. Upravo sam to i sproveo u delo.
fotografija: Sem Hauard
Za početak, kao svaki pravi olimpijac, krenuo sam sa istezanjem. Primicač me malo zeza posle više nedelja, meseci, i godina sedenja na dupetu. Morao sam da ga protegnem pre nego što počnem da kompetetivno sedim na dupetu i jedem.
Evo me u startnom bloku Mekdonaldsa, poznatijem kao „red”. Drhtim od treme ali i uzbuđenja. Veliko takmičenje samo što nije počelo. Živeo sam za ovaj trenutak jako dugo, praktično od jutros kad mi je palo na pamet da pojedem 8,000 kalorija odjednom, i evo najzad mi se ukazala prilika da zablistam pred milionskim auditorijumom, to jest, u Meku na okretnici puta A146 kod Beklsa u Safoku.
Dobrodošli, ljubitelji sporta. Čeka nas duel titana, lokalni derbi, jedan čovek protiv planine hrane, jedan čovek protiv zdravog razuma. Nema većeg okršaja od ovog u svetu sporta. Hrpa hrane je toliko masivna da jedva uspevam da bacim pogled preko nje. Vidite mi taj sjaj u očima? Ne, to nije strah, ni trema, ni želja da nađem normalan kancelarijski posao gde me neće terati da radim ovakve gluposti u potrazi za klikovima. Ne, taj sjaj u oku je čista POBEDNIČKA STRAST.
Neprocenjiv kadar, tačnije vredan 42 funte i 12 penija (oko 5,000 dinara). Šest pomfrita, 40 meknageta sa hektolitrima salse, jedan hamburger i tri čizburgera iako sam naručio dva plus dva ali kasirka je pogrešno zapisala a meni bilo glupo da je ispravljam, dva pileća sendviča, jedan Big Mek, jedan milkšejk od jagode, i pošto kod nas nema braunija uzeo sam dva čokoladna mafina. Mislim jebiga, šta sad, pustite me da doživim tridesetu. E da, uzeo sam i flašu vode pošto u svemu ovome ima dovoljno soli da se pospu svi putevi Aljaske.
Evo jedan savet za početak, vama amaterima. Pržene krompiriće, posebno u ovim gigantskim količinama, treba koristiti kao začin u burgerima. Štaviše, pomfrit se može trpati u svaki sendvič, radi obogaćenja hrskavošću. Krompir u sendvič sa šunkom i sirom? Što da ne. Ekstra krompir u krompir-salati? Naravno, zato je tako i zovu. Dakle, da bih optimizovao brzinu ždranja, natrpao sam krompiriće u hamburger i bacio se na posao. Onako olimpijski.
Na ovoj slici već radim na Meknaget deonici, a tu sam negde odlučio da je vreme da krenem i na Big Mek. Dobro mi je išlo u ovoj fazi takmičenja. Hrana u Mekdonaldsu je realno kao kokain. Čim uzmeš malo, osetiš se odlično, uzbuđeno, čak se nekad i malo opustiš na čudan način, verovatno zato što si navučen; odmah te drmne u onu kvržicu u mozgu koja večno žudi za tim zadovoljstvom. Ali malo kasnije kreneš se spuštaš, osećaš se istrošeno i šuplje, pitaš se zašto si koji kurac bacio 42 funte i 12 penija na gomilu hrane i/ili rekreativnih droga.
U dvadesetom minutu meča, već sam savladao tri porcije krompira, pola pilećeg burgera, nešto nageta, po jedan hamburger i čizburger, i ceo Big Mek. Bio sam sav umazan salsom, ali šta ima veze, osećao sam se pobednički ponosno. Samo još dva mafina, 25 nageta, oko tri burgera, jedan milkšejk i jedna flaša vode delili su me od zlatne medalje u disciplini odvratnog prežderavanja.
Ne znam koliko je vas ranije pokušalo da pojede 40 pilećih nageta odjednom, ali verujte mi na reč, to vodi pravo u duboku introspekciju. Evo me ovde zamišljenog, pitam se o prirodi bića jednog skromnog pilećeg meknageta. Spolja tako mekan, kao korica hleba. Iznutra tako nežan, pileće-beo, oblika koji te prosto mami da ga bućneš u razne umake, onako olimpijski. Šta li bi mi taj naget rekao da može? Šta li je sve video, kakva čudesa unutar Mekdonalds restorana u blizini A146 okretnice kod Beklsa u Safoku? Nemam pojma, ali reklo bi se da sam overio od visokokalorične hrane.
Možda je vreme za predah. Da se malo opustim, da iskuliram uz onaj jedinstveno osvežavajući ukus šejka od jagode. A pošto mi je grlo bilo slano kao Mrtvo more, uzeo sam i malo onog jedinstveno osvežavajućeg ukusa vode. Iako nisam zadao vremensko ograničenje za ovaj atletski izazov, osetio sam da mi se polako zatvaraju vrata sitosti. Morao sam da požurim da bih u svoja olimpijska usta strpao sve što mi je preostalo.
NA MAFINE IZ NISKOG STARTA
Boli užasno. Boli jer su se mnogi ljudi oslanjali na mene. Ja im se izvinjavam što sam ih izneverio. Svaka čast Meku, sjajan obrok. Bio je prejak, prevelik za mene. U presudnim trenucima imao je više soli. Sve što mi preostaje je da mu skinem kapu i čestitam na izvanrednom nastupu. Naravno da je ovo jako težak poraz, ako ne i najteži u mojoj karijeri. Neću da zvučim kao da kukam. Ceo život, sve što sam postigao su mi podarili bog i život i ja sam izuzetno zahvalan na tome. To je nešto neverovatno što sam doživeo do sada u karijeri. Ne tražim izgovor, ali eto. Tužno je na ovaj način završiti, osećam se kao da sam se oždrao u Mekdonaldsu, prepun mi je stomak a iznutra ipak neka praznina.
ALI ČEKAJ ČEKAJ, GLE, IPAK SU MI DODELILI ZLATO (u vidu žutog balona)! MOŽDA SE TIH 6,018 KALORIJA (Big Mek = 508 cal, burgeri 518 x 2 + 250 + 388 = 1674 cal, nageti x20 = 863 cal, veliki pomfrit x 5 = 2220 cal, čokoladni mekmafin = 515 cal, milkšejk od jagode = 488 cal) IPAK ISPLATILO!
Da… tako se oseća… pobednik… uzbuđen sam… zlatnožuta medalja… mojim venama teku olimpijski krugovi… i krompir, i piletina, i testo… hladno mi je… drhtim… tako sam usamljen… ostavite me ovde da crknem… idite dalje bez mene… da ostanemo samo ja i moje odličje, tu pored A146 autoputa u Beklsu… samo ja, i balon medalja, i olimpijski duh, i večni san…
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
