U osnovnoj školi, mislila sam da mi čitav život zavisi od dupeta i sposobnosti da se prevrnem preko glave unazad. U srednjoj sam već prihvatila da mi dupe ne izgleda tako dobro u kul džinsu, i da nikad neću moći da se prevrnem preko glave unazad. Udaljila sam se od čirlidersica do čijeg društva nisam uspela da dođem. Ubedila sam sebe da to što ja nisam popularna predstavlja dokaz da popularna deca ne znaju šta valja. Sa vremenom, osećanje očaja i žudnje i usamljenosti prerasta su u želju za osvetom i kompleks više vrednosti. Iako me danas ne zanima kako živi moje nesuđeno školsko društvo, moram da priznam da sam kroz isti proces prošla na koledžu i na početku karijere. Sistem vrednosti se jeste promenio – mada dobro dupe i dalje mnogo znači – ali umesto da prevaziđem sitničavu prirodu školskih svlačionica, samo sam prepoznala da je popularnost mračna sila u temelju praktično svake aktivnosti koja zahteva interakciju sa drugim ljudima.

Kontrast između realne vrednosti koju popularnost nosi i destruktivne gluposti koju izaziva kad se zacrta kao cilj je tema nove knjige Miča Prinstina, Popular: The Power of Likability in a Status-Obsessed World u izdanju Vikinga. Osnovna teza koju autor iznosi je da postoje dve vrste društvenog kapitala: status i dopadljivost. Iako obe utiču na nas kroz mladost i početak radnog života, on tvrdi da jedna od njih može da nam pomogne –čak i da živimo duže – dok ona druga donosi samo muku i gorčinu. Nije teško pogoditi koja je koja od te dve vrste popularnosti. Razgovarali smo sa Prinstinom, direktorom psihijatrije na Univerzitetu Severne Karoline, o njegovoj novoj knjizi, o školskom statusu koji na nas utiče i kad odrastemo, i o popularnosti kao spasonosnom rešenju za trenutnu situaciju na američkoj političkoj sceni.

---

Pogledajte i priču o usamljenom svetioničaru u filmu „U službi svjetla“:

---

VICE: Recite nam nešto više o dve vrste popularnosti kojima se bavite u knjizi?

Mič Prinstin: Dopadljivost je popularnost ka kojoj težimo još od ranog detinjstva, koja zaista donosi određene životne prednosti. Čak i kod odraslih, isplati de biti dopadljiv. Ona druga vrsta popularnosti je odraz društvenog statusa, uticaja, moći, slave, javnog prisustva – a istraživanja su pokazala da sve to na duge staze izaziva probleme.

Ideja zvuči privlačno, da status ide uz probleme.
Većina ljudi visokog statusa su ili prosečne ili čak negativne dopadljivosti. Samo tridesetak procenata ljudi ima i visok status i visoku dopadljivost. To važi za slavne ličnosti, političare, poslovne ljude, i druge. Upravo one stvari koje vode čoveka ka visokom statusu istovremeno ga čine manje dopadljivim – a najznačajnija među njima je agresivnost.

„Većina ljudi visokog statusa su ili prosečne ili čak negativne dopadljivosti.“

Na početku knjige opisujete jednu užasnu devojku koju svi mrze, ali ujedno priznaju da je najpopularnija u školi. Kako to da nas impresioniraju ljudi koji nam se ne sviđaju?
Sa racionalnog stanovišta to nema smisla, ali tako smo biološki formirani. Mozak nam je oblikovan po standardima starim negde 60,000 godina, kada nam je bilo od suštinskog značaja da smo deo plemena, jer nam je to donosilo zaštitu i resurse. Ali poglavica tog plemena, onaj koji je resurse najuspešnije prikupljao, na njemu je bilo da odlučuje ko može a ko ne može da bude član. Bili smo programirani da takve ljude slušamo, da im se radujemo, da im verujemo. Kroz evoluciju, razvili smo kompleksna i mešovita osećanja po pitanju tih osoba.

Koliko je tu bitna zavist?
Zavist je izvanredno kompleksna ljudska emocija koja pre šezdeset hiljada godina ne bi bila naročito relevantna. Mi danas imamo običaj da ljude uzdižemo u nebesa da bi ih kasnije iz zavisti bacali u blato. Zbog toga je važno da se ljudi ne fokusiraju samo na dominaciju kroz ostvarenje statusa i slanje lažne slike o samom sebi, već da se iskreno ponašaju onako kako se drugima dopada, da ih tretiramo kao značajne i sebi ravne. Dopadljivost nije hijerarhijska struktura, više je reč o horizontalnoj povezanosti.

Navodite koliko je važno da se prekine ciklus stvaranja hijerarhijske popularnosti – da se ne osećamo više kao da nas status zarobljava. Imate li savet na tu temu?

Važno je da ljudi prepoznaju kad se ponašaju na određeni način samo da bi na brzinu zadovoljili potrebu za popularnošću. To se često viđa na društvenim mrežama – broj pratilaca, lajkova, retvitova, sve su to površni pokazatelji statusa. Trebalo bi iste mreže koristiti da se čovek zaista poveže sa drugima, da uspostavi veze i pokaže interesovanje. Jasno je koliko ulažemo u obe vrste popularnosti. Mislim da je takođe važno uočiti koliko nam je ponašanje uslovljeno okruženjem u kom smo odrastali. Pregršt je fascinantnih dokaza koji nam govore da ljudi koji su u mladosti bili nepopularni na svet kasnije gledaju kao na neprijateljsko okruženje koje ih odbacuje, čak i kad im se ponudi objektivna informacija koja govori suprotno.

Šta je to „bumerang popularnosti“?
Psiholozi koriste termin „transakcioni model“, to se odnosi na transakcije koje obavljamo sa okruženjem – nešto damo, a onda nešto dobijemo zauzvrat. U zavisnosti od toga kako okruženje odgovara na ono što mu nudimo, mi se menjamo i prilagođavamo. Popularnost je sposobna da značajno oblikuje naše živote jer popularne osobe imaju više prilika da stupaju u transakcione odnose. Češće ih zovu na društvena okupljanja, češće su u vezi, češće su deo srećnih, pozitivnih odnosa. Sve takve interakcije su prilika da osoba nešto nauči, da razvije sofisticirane veštine. Dok je osoba koja ređe ima prilike za to na gubitku sa svakom propuštenom prilikom, sve više zaostaje, sve je više društveno deficitarna.

Koliko popularnost utiče na „sparivanje“, kako bi rekli evolucionisti?
Prvo jedna ograda. Fizička privlačnost u direktnoj je vezi i sa dopadljivošću i sa statusom, ali više sa statusom. Džo Alen sa Univerziteta Virdžinija je odradio veoma interesantno istraživanje kojim je pokazao kako osobe visokog statusa smatraju da je status potencijalnog partnera od ključnog značaja. Kad bi im se veze raskinule, te osobe bi mislile da je uzrok bio njihov nedovoljno visok status. Ja se snažno protivim ideji da je status partnera pokazatelj uspeha veze, jer postoje podaci koji sugerišu da to vodi ka razočaranju, ne samo u vezi nego i u stavu o samom sebi. Ali kod tinejdžera, svi znamo da je veza sa osobom višeg statusa ujedno i prilika da se unapredi sopstveni status.

„Dopadljivost nije hijerarhijska struktura, više je reč o horizontalnoj povezanosti.“

Kad pominjete tinejdžere, zašto nam popularnost deluje najmoćnija tu negde u srednjoškolskom uzrastu?
Mozak nas uslovljava da težimo autonomiji. Ne možemo ceo život provesti sa roditeljima, neće moći da nas uvek hrane, pa nas mozak priprema za to razdvajanje tako što nas ubeđuje da su nam vršnjaci baš kul a roditelji nam baš nisu. Zato u tom periodu imamo pojačanu potrebu da nas društvo validira i prihvati nas kao deo grupe.

Šta vas je motivisalo da napišete ovu knjigu?
Iako je moguće da ljudi nešto praktično nauče iz svega ovoga, meni je više bilo stalo do naučnog pogleda na fenomen popularnosti, a hteo sam i da iznesem svoj stav o tome kuda ide ovo društvo – da li smo možda krenuli pogrešnim putem. Promene koje smo videli u poslednjih stotinu ili pedeset godina, neki bi rekli promene od prošlog novembra, bile su nagle, alarmantne, opasne. Nadam se da će knjiga čitaoce motivisati ne samo da pomognu sebi već i da razmisle o tome da li treba promeniti društvene vrednosti ako nam one na duge staze nanose štetu.

Mislite li da treba?
Mislim.

Da li ste očekivali pobedu Donalda Trampa prošlog novembra?
Previše sam se emotivno uneo da bih imao jasna očekivanja, ali nimalo me nije iznenadila njegova pobeda. On je živi primer svega o čemu moja knjiga govori – vidljiva je njegova nezajažljiva potreba za društvenim statusom. Nebitno koliko se visoko vinuo, uvek želi još više. Ako je bio potreban primer situacije u kojoj potraga za statusom vodi samo do želje za još višim statusom, a na kraju do neuspeha i očajanja, taj primer danas imamo pred sobom.

Još na VICE.com:

Kako da znaš da li si psihopata, ili si samo loša osoba

Nisam nekontrolisana kao što se osećam

Blogerka Morgan Mikenas nije se obrijala više od godinu dana