Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE AU.
Elena Anosova provela je svoje tinejdžerske godine u ruskom internatu, i smatra da je to bilo iskustvo koje je uticalo na formiranje njene ličnosti. “U pitanju je bila institucija sa sopstvenom hijerarhijom i pravilima”, seća se ona. To je bio univerzum za sebe, u kome nije postojao privatni prostor ili bezbednost, a posedovao je sopstvene socijalne norme. I upravo je odrastanje u ovakvom okruženju podstaklo Elenu da se zainteresuje za zatvorene isključivo ženske mikrokosmose, zbog čega je i došla u ženske zatvorske kolonije.
Videos by VICE
Rusija ima dugu istoriju korišćenja i ženskih i muških zatvorenika kao besplatnu radnu snagu. Danas su ove “korektivne kolonije” direktni potomci radnih logora iz 1930-ih, a postali su najučestaliji tip zatvora na sadašnjim, ali i nekadašnjim teritorijama gde se Rusija prostirala. Ovakve kolonije obično kombinuju manufakturu i rad sa pritvorom.
Fotografkinja i umetnica Elena Anosova dobila je pristup nekim od ovih ženskih kolonija i fotografisala je njihove zatvorenice. Ovde priča o tome šta je videla, kao i kako je rusko patrijarhalno društvo smestilo toliko žena u zatvor.
VICE: Hej Elena, razumela sam da si prvobitno fotografisala internate, slične kao onaj u kome si ti živela. Šta te je navelo da se prebaciš na zatvore?
Elena Anosova: Vremena su se promenila, i sa pojavom interneta i svega toga internati su postali drugačija mesta, mnogo bolja nego što su bili devedesetih, kada sam ja živela u jednom od njih. Tako da mi je trebalo nešto drugo. I onda sam odlučila da je sledeća najbolja stvar koju mogu da radim fotografisanje zatvora.
Kako si dobila pristup tim mestima?
Samo osam meseci trebalo mi je da dobijem dozvolu, a puno ljudi mi je pomoglo, prijatelji, njihovi prijatelji i njihovi roditelji. Takođe, administracija je shvatila da nisam novinar, i to je dosta pomoglo. Prvo sam dobila pristup u avgustu 2014, iako i dalje delom radim na tome.
Kako izgleda ženski zatvor u Rusiji?
Dosta često kolonija je jedino mesto u kome se radi u malim udaljenim selima. Kolonija za 900 zatvorenika može biti u selu sa samo 400 stanovnika. Zaposleni koje sam fotografisala najčešće su mladi muškarci i žene koji su se vratili u svoja sela iz velikih gradova kako bi brinuli o svojim ostarelim roditeljima. Neke od ovih porodica rade za zatvorski sistem već generacijama. Takođe, tu je i kontrast – unutar kolonije zatvorenici vode veoma skučene živote – dok su sa druge strane napolju široki pejzaži sa najčešće ni jednom osobom na vidiku.
Među radnicima u ženskim zatvorima, gotovo polovina su žene, uključujući i načelnicu kolonija. Oni su uključeni u vođstvo, edukaciju, treninge i uslužne pozicije. Takođe i svi osuđenici rade, većinom u tekstilnoj industriji. Ova mesta su zatvorena kako bi se izgradila hijerarhija i nažalost, uvek postoji dosta nasilja, kako od strane administracije, tako i od strane zatvorenika.
Danas, prema izveštajima novinara i aktivista za ljudska prava, ljudi su na dnevnoj bazi mučeni u okviru ruskog zatvorskog sistema. Samo od početka ove godine, u zatvorima je ubijeno šest osoba. Plus najmanje 15 osoba pogubljenih na električnoj stolici, i gotovo još toliko ugušenih i zadavljenih.
Kada si se upoznala sa ovim ženama u zatvoru, kako su te primile?
Obično bih došla u zatvor u osam ujutru, i ostala bih sve dok mi ne bi rekli da ga napustim. Nisam uslikala ništa prvih nekoliko nedelja. Samo bismo pričale, pile čaj i navikavale se jedna na drugu. Neke od zatvorenica su u meni videle prijatelja, neke sestru, neke dete. Bila sam iskrena sa njima od samog početka. Rekla sam im da sam fotografkinja i da radim na ličnom projektu. Mislim da su ove žene pristale da ih fotografišem zato što sam im rekla da su razlozi zbog kojih želim da ih fotografišem bili gotovo potpuno sebični. Nisam se pretvarala da će moj projekat promeniti njihov svet. Poverila sam im se da je to zapravo moj način terapije. I one su se složile da budu deo toga.
Da li je postojao šablon kako su ove žene završile u zatvoru?
U Rusiji imamo ozbiljan problem sa nasiljem u porodici, ali i nasiljem uopšte. U našoj kulturi nije prikladno raspravljati o porodičnim problemima izvan kuće. Nasilje može da se dešava jako dugo, što na kraju može dovesti do toga da žene ne mogu više da se obuzdaju. Bila sam šokirana pričom jedne bake koja je ubila zeta zato što je neprekidno tukao njenu ćerku. Takođe je polomio obe ruke njene petogodišnje unuke. Ova žena se čak ni ne seća kako je tačno počinila ubistvo.
Moja zemlja je i dalje tradicionalna, i dalje počiva na partijarhatu i to je posebno vidljivo na selu. Imamo izreku “tući znači voleti.” Tužno je što na to gledamo kao na nešto prihvatljivo.
Tražila si nekima od ovih žena da na fotografijama da drže svoj najdraži predmet. Kakve stvari su držale?
Držale su dosta različitih stvari. Cveće o kome su brinule, knjige i stvari koje su im poslali od kuće, Biblije, mačke, ukrase. Svaka je različita.
Posetila si tri različite vrste zatvora. Koja je razlika u ponašanju i stavovima žena na različitim mestima?
Posetila sam tri kolonije. Jedna je bila za one koji su prvi put prekršili zakon, drugi za povratnice, a treći je bila naseljena kolonija, zatvor za umerene kazne sa minimalnim obezbeđenjem. Veoma je važno odvojiti one koji su prvi put osuđeni od povratnika, zato što oni utiču jedni na druge.
U koloniji za povratnike postoji manje nade za budućnost. Mnoge od njih su praznih ruku na mojim fotografijama zato što nemaju ništa, ili su mi rekle da ih više ništa ne zanima.
Šta je najvažnija stvar koju si naučila iz ovog projekta?
Ono što sam naučila je da Rusija ne poseduje infrastrukturu neophodnu kako bi se podržale osobe koje su odslužile svoju zatvorsku kaznu. Većina njih nema gde da ode, i nema nikoga ko bi im pomogao. Suočavaju se sa stigmom i okarakterisane su kao “kriminalci”. Većina njih, jednom kada uđu u sistem, naterane su da počine dalja krivična dela samo zato što nemaju mogućnost da nađu posao i ne žele da postanu teret svojim roditeljima. Uradila sam ovu seriju kako bih privukla pažnju na činjenicu da ove žene treba rehabilitovati nakon što su puštene, i treba im pomoć kako bi se ponovo integrisale u društvo. Bilo bi sjajno kada bi naše društvo bilo više informisano o tome šta se dešava u zatvorima. Fali nam tolerancije, empatije, ali i svesnosti.
Kakav ti je utisak ostao nakon što si posetila ove zatvore?
Ono što sam osetila je kako žene u zatvorima ne prestaju da budu majke, sestre, učiteljice, voljene, bake, ili jednostavno, simpatične devojke.
Intervju je uradila Mirjana Milovanović. Pratite je na Instagramu i Tviteru.
Autorka fotografija je Elena Anosova, koju takođe možete zapratiti na Instagramu.