Prinsova autobiografija “Predivna bića” krije jednu srceparajuću priču

Kada je umro, u aprilu 2016.godine, Prins je imao itekako puno kreativne energije u sebi. Snimao je novi album, i bio je mentor mladim muzičarima. Bio je jako uzbuđen zbog novog načina izvođenja do kojeg je došao nastupima na kojima koristi isključivo klavir i mikrofon. Takođe se pripremao da napiše memoare “Predivna bića” i osvrne na svoj uzbudljivi život.

Gubitak Prinsa je tužan ne samo zbog njegovog velikog talenta, već i zbog toga što njegova priča nije bila završena. Časopis The New Yorker je ove nedelje doneo intimnu i priču o umetnikovom životu od Dena Pipenbringa, koji je jedan jedan od autora autobiografije koja će biti objavljena u oktobru mesecu.

Pipenbring je otkrio detalje kako je počeo rad na memoarima sa Prinsom. Agencija je poslala Prinsu listu pisaca koji bi to mogli da urade a on se zainteresovao za jedinu dvojicu koji nikada do tada nisu pisali knjige, ali su se razumeli u muziku. Zamolio je obojicu da mu u ličnom pismu napišu šta njegova muzika za njih znači.

Dan pošto je dobio pismo od Pipenbringa, odleteo je na sastanak sa njim. Ukapirali su se na prvom sastanku i pričali o tome šta Prins želi da dobije knjigom.

“Želim knjigu koju će prijatelji da pozajmljuju jedni drugima”, rekao je Prins tom prilikom i dodao: “To treba da bude knjiga koju daješ svakom prijatelju, već onim najbližim, sa kojima provodiš vreme”.

Razgovorali su i o rasizmu i značaju autorskih prava umetnika. Sledećeg dana Prins ga je pozvao na privatnu projekciju filma Kung Fu Panda 3 u jednom lokalnom bioskopu.

Tri meseca od trenutka kada su se upoznali i njegove smrti, su bili podjednako teški i nekako božanstveno čudni. Pipenbring ističe da mu zvanično nikada nije ponuđeno da piše tu knjigu, ali su ubrzo počeli da rade na knjizi. “Mnogi Prinsovi saradnici imaju isto iskustvo: nikada nisu zvanično uposleni”, napisao je. “Prins im je samo rekao da se pojave i rade, i ono su to činili”.

Pipenbring opisuje Prinsa kao zabavnog, nežnog i visprenog čoveka. Njih dvojica protiv izdavača, sa ciljem da se napiše blesava i kul knjiga. Ali onda je Prins neočekivano preminuo. Pipenbring kaže da je u početki bilo teško to prihvatiti: “Bilo je teško pomiriti vedrog, nežnog čoveka koga sam upoznao sa onim opisanim u vestima i policijskim izveštajima”. “Prins mi je govorio da je OK, ali nije bio OK”.

Treba pročitati celu Pipenbringovu priču. Radi se o lepom prikazu umetnika koji držao širu javnost i medije daleko od sebe veći deo svog života. Lako je pogledati njegov rad i reći da je on bio specijalna osoba, ali je očigledno da postoje neke izuzetne, male priče koje pokazuju kako je bilo provoditi vreme u njegovoj blizini.

This article originally appeared on VICE US.