“Hrvatska je bila u kontri.” To je bila prva misao koju je imala osoba sa kojom sam gledao finale Svetskog prvenstva. “Onda sam osetio sramotu što sam to pomislio,” rekla mi je ta osoba kasnije. Odgovorio sam “I ja”.
Ova reakcija je možda na prvi pogled preterana, ali ukazuje na nešto što je uspešno sakriveno u prethodnih mesec dana: svi koji smo gledali Svetsko prvenstvo iz dana u dan smo bili voljni saučesnici u promociji i pranju imidža autoritatarnog, plutokratskog režima u Rusiji. Režima koji je, po naređenju milijardera Vladimira Putina plaćanjem mita korumpiranim liderima FIFA uspeo da obezbedi ovo Svetsko prvenstvo baš zbog toga da bi se promovisao i normalizovao. Operacija je bila i više nego uspešna jer je ta ruska država, a ne rusko društvo, naširoko ocenjena kao primarni dobitnik ovog sportskog događaja.
Videos by VICE
I onda su četiri osobe u policijskim uniformama, tokom uzbudljivog finala, pred Putinovim očima, uletele na teren i na nekoliko minuta prekinule utakmicu. I mi, gledaoci, bili smo toliko emotivno investirani u spektakl koji je režim organizovao, da nam je primarna reakcija bila da osetimo bes i mržnju prema tim osobama. Jer su nam prekinule zabavu. Jer je “Hrvatska bila u kontri”.
Paralelno sa tim, van svih tih stadiona koji izgledaju kao siromašne kopije velikih fudbalskih arena, ubistva novinara ostaju nerazjašnjena, politički zatvorenici su i dalje u zatvorima, njihovi štrajkovi glađu su ignorisani, ljudi u Britaniji umiru od ruskog vojnog otrova, opozicioni političari su hapšeni i fizički napadani. I to nikom nije bitno, jer nas ne dotiče direktno. Ali ovo nas je dotaklo, i to tako da smo na strani diktatora. I u tome je genijalnost spoljne politike i propagande koju on vodi. “Hakuju” masovnu kulturu, kao virus i legitimizuju sebe tako što postaju organizatori sadržaja u kome potrošači uživaju – bilo da se radi o političkoj propagandi ili fudbalskom turniru.
Fotografije na kojima Mbape “baca kosku” jednoj od članica Pusi rajota a Lovren hoće da ih bije su postale viralne. Iznošenje sa terena je brzo mimovano. Stvar je već odvojena od konteksta u kome se dešavala jer tako internet i društvene mreže funkcionišu, jer opet, nama nije bitan spisak zahteva koji je Pusi rajot izneo u svom saopštenju kojim su “preuzeli odgovornost” za upadanje na teren. Ali taj spisak zahteva pokazuje u kakvom je stanju rusko društvo:
1. puštanje političkih zatvorenika
2. da se ljudi ne hapse zbog “lajkova” na društvenim mrežama
3. da prestanu hapšenja na javnim skupovima
4. da se dozvoli politička konkurencija u Rusiji
5. da se prestane sa fabrikovanjem dokaza i držanjem ljudi u zatvoru bez razloga
6. da se zemaljski policajci pretvore u nebeske policajce (što je referenca na pesnika Dimitrija Prigova i njegovu viziju o državi koja će da radi za građane a ne protiv njih).
Naravno da nijedan od ovih zahteva neće biti ispunjen. I osobe koje su izletele juče na teren, osobe kojima je na saslušanju policajac pretio rečima “da su srećni što više nije 1937,” tj. to što više nema Staljinovih “čistki”, svi četvovo su znali da od ispunjena tih zahteva nema ništa. I opet su uradili to što su uradili.
Da, postoji cirkuski aspekt u svemu ovome. U svemu što je Pusi rajot uradio u prethodnih nekoliko godina postoji aspekt egzibicionizma i performansa i samopromocije. Takođe, ova grupa je iskoristila proganjanje u Rusiji da bi na zapadu – dok je još, pre izbora Trampa, postojao “jedinstveni zapad” – stvorila ime, slavu i verovatno neki novac za svoje članove. I to je iskorišćeno kao razlog za kritiku, kao dokaz da su oni “foliranti” i da su se “prodali” i da “nisu žrtve kako tvrde da jesu”. Ta vrsta argumentacije je nalik ovoj “Hrvatska je bila u kontri” reakciji. To nije stvarna debata o Pusi rajotu, nego način da se protivnici vlasti diskredituju. Da se uspostavi narativ “da obe strane ne valjaju”, koji, kako znamo iz iskustva Srbije, ne služi ničemu drugom osim da se skine odgovornost sa onog ko taj argument koristi. Da se kaže sebi “niko ne valja”, “svi su podjednako loši”, “svi gledaju samo svoje dupe”, “to što IME VLADARA radi je strašno, ali ovi koji su protiv njega nisu ništa bolji”, i “mene politika ne interesuje, ja bih samo da gledam fudbal”.
Razlog zašto uopšte znamo za Pusi rajot i za Alekseja Navalnog je to što su oni bili spremni da naprave cirkus da bi skrenuli pažnju na sebe. A razlog zašto tako skreću pažnju na sebe je u tome što je “incident” jedini način na koji oni uopšte mogu da probiju balon kontrolisanih medija i javnog prostora, što je jedno od glavnih obeležja Putinove vladavine u poslednje dve decenije. Samo kroz poziranje, kroz cirkus, kroz vređanje emocija većine i pravljenje incidenata oni uopšte mogu da dođu do prostora u javnom razgovoru, bilo u Rusiji, bilo u svetu. I ti incidenti uvek ukazuju na promašaje i slabosti režima. Zato moraju da budu žestoko kažnjeni. “Legitimitet” autoritarne vlasti uvek leži u tvrdnji, ponovljenoj milion puta preko svakog mogućeg kanala, da je vođa univerzalno voljen u zemlji. Sve što razbija taj narativ mora da bude kažnjeno. Sa druge strane, ovaj incident na utakmici pokazuje nesposobnost te države da obezbedi teren na kome se igra finale Svetskog prvenstva. Autoritarni režimi uvek promovišu svoju sposobnost i svoje uspehe, i ta Potemkinova sela moraju da budu održana po svaku cenu.
Moguće je da su zbog toga članovi Pusi rajota – Pjotr Verzilov, Olga Kuračeva, Olga Paktusova i Nika Nikulšina – nasmejani na fotografijama. Da, njihov protest neće promeniti Rusiju; da, verovatno će dobiti najstrože moguće kazne (za sad su podnete prekršajne prijave, ali krivične nisu isključene); da, njihov cirkus nije bio dovoljno veliki da zaseni finale, pobedu Francuske i ponašanje predsednika i predsednice država finalista, ali ono što su oni uradili juče je bio čin slobodnih ljudi, koji su prekršili zakone autoritarne vlasti sa namerom da pokažu njenju nesposobnost i ukažu na njene zločine.
To je više nego što je bilo ko od nas koji smo sedeli i gledali utakmicu spremni da uradimo.
Moguće je da je sve to juče bilo uzalud. Danas se Putin sastaje sa predsednikom Amerike koji prema njemu ima topliji odnos nego što ima prema višedecenijskim saveznicima, čak i nakon optužnica protiv ruskih obaveštajaca zbog hakovanja američkih izbora. Borci za slobodu ne pobeđuju uvek na kraju. Autoritarni vladari nekad završavaju svoju vladavinu u dubokoj starosti. Demokratije umiru, građanske slobode nestaju, ljudska prava se ukidaju. Napredak nije zagarantovan. Ali tokom nekoliko minuta u nedelju, u sred finala Svetskog prvenstva, četiri osobe u Rusiji su slobodno prkosile diktatoru.