Naslovna fotografija: Dejvid Stjuart za homegets.com
Nakon završetka vanrednog stanja u Srbiji posledice epidemije se i dalje osećaju. Iako se život mnogima polako vraća u normalu, primetila sam da se mnogi žale na nesigurnost i brigu kada se radi o tome da li je njihovo zdravlje i dalje ugroženo. Sa druge strane, mnogi su životnim okolnostima primorani da se vrate u normalne tokove funkcionisanja, te je vrlo važno razgovarati o tome kako da se u periodu nakon epidemije što pre vratimo na normalan život, uz što manje posledice po naše lično dobrostanje.
Reklame
Zbog toga sam kontaktirala Sonju Stojanović, koja je psiholog i psihoterapeut u edukaciji i koja je za vreme epidemije sa svojim kolegama sve vreme pružala besplatnu pomoć i savete, te sam je zamolila da pokuša da objasni vreme u kome živimo, kao i da nam kroz nekoliko primera objasni šta bi značio “zdrav povratak u normalu“.U nastavku prenosimo njen tekst koji je napisala za VICE Srbija.
Sonja. Fotografija ljubaznošću sagovornice.
U našoj zemlji vanredna stanja nisu nešto neviđeno, imali smo ih čak četiri puta u poslednjih 30 godina mada po prvi put je razlog bila zarazna bolest, koja je u svima nama pobudila izvesnu dozu strepnje i straha. Ljudi sa kojima sam dolazila u kontakt su shvatili ozbiljnost situacije i nisu imali problema da prihvate novonastale okolnosti u vezi sa virusom, samoizolacijom i ponašali su se racionalno. Većina je odmah počela da radi od kuće nesmanjenim intenzitetom.Oni bez dece su uglavnom izražavali zadovoljstvo jer su se osećali opuštenije u radu od kuće, produktivnije a imali su i više vremena da se posvete sebi i svojim ukućanima jer nisu gubili dragoceno vreme u saobraćaju.Potpuno drugačiji utisak izolacije su imali ljudi sa decom koji su morali da žongliraju između poslovnih obaveza i vremena koje su morali da posvete organizaciji i strukturisanju dečijeg vremena.Dodatni problem ljudima srednje generacije je, pored male dece, predstavljala i briga o starijim članovima porodice, a koji žive u drugom domaćinstvu nekad i u drugom kraju grada. Za razliku od vremena pre pandemije, neki ljudi su imali mnogo više obaveza koje nisu imali pre pa su se žalili na umor i iscrpljenost.
Neki ljudi sa kojima sam bila u kontaktu su bili privremeno onemogućeni da rade svoje poslove zbog mera zabrane rada (poput kozmetičara, masera, frizera) i oni su se žalili na bezvoljnost, beskorisnost i besposlenost jer sede i čekaju kraj pandemije kako bi mogli da nastave sa radom. Takođe, postojale su i realne strepnje od gubitaka klijenata, pa im je moj savet bio da s vremena na vreme pošalju poruku i naprave kontakt sa klijentima, što mislim da je bilo značajno za obe strane jer su na taj način pravili „most“ između vremena pre i vremena posle pandemije.Nadam se da je ovo vreme koje smo provodili kod kuća, dovelo do toga da se ipak malo vratimo sebi i svojim potrebama, kada smo se smirili i „spustili loptu“. Mnogi su uživali u vremenu za sebe ali kod mnogih je to dovelo do pojačane nervoze i stresa jer nisu navikli da „budu sa sobom“ već beže od sebe, kroz razne obaveze i aktivnosti. Smirivanje ih suočava sa sobom i sa svojim problemima. Mnogi će nakon ove pandemije konačno poželeti i da porade nešto na sebi.Šta će biti posle pandemije i kakve će ona posledice ostaviti je pitanje od milion dolara a kao odgovor je moguće dati samo nagađanja. Moj lični utisak vezan za pandemiju je da smo mi generalno kao društvo dobro pregurali sam period izolacije jer je većina ljudi bila kod svojih kuća, u sigurnom okruženju a imamo iskustva sa vanrednim stanjima. Verovatno su od svih najviše propatili penzioneri i žene u nasilnim partnerskim odnosima.
Reklame
Nekim ljudima, kao što su zdravstveni radnici, moglo se desiti to da su oni tokom trajanja pandemije utrnuli, postali neosetljivi (što bi stručnije rekli „desenzitizirali se“) kako bi mogli da rade u veoma teškim uslovima a da posledice po njih mogu tek kasnije biti uočljive. Kod njih se može javiti sećanje na ovaj period praćeno strahom gde su bili, šta su radili, kako su mogli da zaraze sebe i svoje najmilije što im može izazvati napade panike i anksioznosti.Sa mojim koleginicama psihoterapeutkinjama iz udruženja „Moja oaza“ smo dogovorile da budemo otvorene za pružanje besplatne psihološke pomoći zdravstvenim radnicima koji za tom vrstom podrške imaju potrebe. Oni mogu kontaktirati dežurnog psihoterapeuta na http://mojaoazaterapeut.com/ svakim danom od 10 do 22h.
U našem društvu je još uvek, može se reći tabu-tema potražiti pomoć od stručnih lica koje se profesionalno bave mentalnim zdravljem (psihologa, psihoterapeuta, psihijatara) i građanstvo ne sluti koliko lekovit može biti kratak razgovor sa psihoterapeutom ukoliko smo uplašeni i uznemireni. Za te svrhe postoje otvoreni termini gde možete kontaktirati nekog od kolega i koleginica psihoterapeuta na www.podrskapsihoterapeuta.com ili preko broja telefona 19833 (od 15-21h).Nije zahvalno u ovoj situaciji deliti savete jer svako je u ovome osoba za sebe i postoje velike razlike među ljudima čemu se vraćaju kada misle na “povratak normalnom životu”; da li se vraćaju na posao u kancelariju ili na biro za zapošljavanje; da li im je neko drag preminuo za vreme pandemije pa ulaze u process žalovanja; da li su sami ili žive u porodicama…Ono što bih generalno preporučila bilo bi da, kao i posle svake duže pauze, damo sebi prostora i vremena da se naviknemo i prilagodimo novim/starim uslovima, dajući sebi dozvolu da budemo autentični, da priznamo sebi i drugima kako se osećamo i sa čime se suočavamo.Kada je opšte mentalno zdravlje u pitanju, važno je da vodimo uredan i strukturisan život, sa dovoljno sati sna i fizičkim aktivnostima prilagođenim godinama. Preporučujem da se smanji gledanje televizije, a da se više sluša muzika. Dodala bih da je dobro pročitati neku knjigu, ako ne znate baš koju, počnite sa nobelovcima. Ako nemate novca da kupujete knjige, učlanite se u biblioteku. Zadajte sebi vreme za čitanje.Umesto da ulazite u autobus, prošetajte ili vozite bicikl. Idite na pijacu i pričajte sa prodavcima – razgovori sa ljudima koji rade na zemlji, može biti jako lekovit, pogotovu gradskim ljudima. Probajte da vodite dnevnik, zapišite neko svoje razmišljanje ili san koji ste sanjali; nađite neki zanimljiv hobi.Hvala, Sonja!
