Evo zašto je “Kafe 16” najhumaniji kafić u Beogradu

Svima nam se barem jednom desilo da nas dok hodamo gradom neko dete povuče za rukav i traži “neki dinar”.  Onima koji voze dobro su poznati klinci koji peru šoferšajbne na semaforima. Iako je javna tajna da taj novac ne ide njima, damo im ono što nađemo po džepovima, jer oni od toga što im ostane prehranjuju čitavu porodicu. Porodicu sa kojom žive u kući, koja na sve sem kuće liči, u kojoj često nema struje, vode ili grejanja.

Izostanak osnovnih životnih uslova dovodi do izostanka podrške. Roditelje ne zanima koju su ocene dobili u školi, već koliko su crvenih zaradili pevajući po autobusima. Ne zato što ih ne vole, za njih ne brinu, već zato što “ispravniji” put dovodi samo do praznog stomaka.

Ako se pitate gde su i šta rade instiucije - ne rade gotovo ništa. Jedino što ovu priču čini malo vedrijom jesu pojednici spremni da pomognu. Takvih careva ima malo, ali ih ipak ima. Oni se nalaze na dve adrese pod istim krovom - u Svratištu za decu i kafiću 16 u Cetinskoj. U Svratištu deca uzrasta od pet do šesnaest godina dobijaju razne vidove podrške iz svih oblasti koje su tada aktuelne u njihovim životima. Problem nastaje kada napune 16, jer zbog ograničenih resursa od tada više nema sredstava za njih.

Da se rad sa njima ne bi sveo na promućkaj pa prospi, grupa ljudi pre dve godine došla je na ideju da postane  produžena ruka svratišta. Oni su otvorili kafić u kom se proces socijalizacije nastavlja, te u njemu oni koji su iz svratišta izašli imaju priliku da zarade svoj legalni dinar.

On se nalazi u poznatom beogradskom gnezdu kafića - Cetinjskoj. Sav profit ovog lokala vraća se u svratiše, pa ispijanjem pića ovde činimo i dobro delo. Ovo mesto nije samo “sve za ljubav priča”, već je u njegovoj bašti ovih dana zagarantovan i dobar provod. Preporučujem da odete, sami se uverite u to i popunite sto koji bi eventualno ostao prazan.

Sa menadžerom kafića, Dušanom Jordovićem, razgovarala sam o široj misiji ovog mesta, ali i preprekama kroz koje prolazi kao jedno od retkih socijalnih preduzeća u Srbiji.

VICE: Kako je nastao Kafe bar 16?

Dušan Jordović: Osnivač i vlasnik kafića je nevladina organizacija Centar za integraciju mladih koju vodi Svratište za decu sa ulice. Postoje dva svratišta u Beogradu - na Zvezdari i Novom Beogradu. U njih dolaze deca i mladi u uzrastu od pet do petnaest godina. Tamo dobijaju pomoć u vidu toplog obroka, pranja stvari, pomoć u izradi domaćih zadataka. Postoje i kreativne radionice iz oblasti fotografije, muzike, slikanja… Kada napune šesnaest godina oni gube pravo na to, pre svega zbog ograničenih resursa.  Tako smo i došli na ideju da sa mladima koji napune šesnaest nastavimo da radimo. Razmišljali smo šta bi bilo najkorisnije da se oni što pre osposobe za rad i sklone sa ulice.

Na ovaj način poslujete već dve godine i jedni ste od retkih socijalnih preduzeća u Srbiji. Evidentno je da Vam cilj nije profit, već pružanje boljeg sutra onima kojima je ta šansa preko potrebna. Kako izgleda poslovanje na ovaj način u Srbiji?

Zakon o socijalnim preduzećima ne postoji. O njemu se priča sigurno dobrih osam godina, ako ne i više. Stalno su najavljivani neki predlozi, javne rasrave, međutim nikada nije došlo do toga da to dođe do skupštine na usvajanje. Trenutno postoji jedan predlog, ali nisam siguran do koje je faze stigao. Organizacije civilnog društva i socijalna preduzeća su imale brojne primedbe na njega. Odnos države prema socijalnom preduzetništvu pre svega se ogleda kroz taj proces usvajanja zakona, koji je traljav, manjkav i koji traje toliko dugo.

Mi nismo ni prepoznati kao socijalno preduzeće, tako se međusobno zovemo. Ono u srpskom zakonodavstvu ne postoji. Samim tim, ne postoje ni zakonski uslovi da nam se odobre određene olakšice i ostali vidovi podrške. Tako da mi poslujemo kao svako drugo preduzeće, kao d.o.o. i podrška koju dobijamo se svodi na onu koju dobijaju i sva druga preduzeća.

A kako izgleda poslovanje sada za vreme korone?

Situacija je izuzetno teška. Pozvao bih ljude da ako idu u Cetinjsku svrate do nas, jer ne postoji takvo mesto u gradu. Kada popijete kafu, sok, pivo vaš novac kojim platite odlazi za dobru stvar, za redovno funkcionisanje svratišta. Popiješ piće - učiniš dobro delo, pomogneš u krizi.

Svako ko je radio u kafiću 16 iza sebe ima tešku životu priču. Na koji način se menja njihova životna percepcija i poimanje sebe kada im se pruži šansa da samostalno, sa svojih deset prstiju, imaju prliku da naprave dovoljno novca legalnim putem?

Promena je velika, jer naši mladi koji kreću na praksu su uglavnom iz romskih naselja, u kojima su gotovo nikakvi uslovi za život. Nedostaje pijaća voda, struja, osnovne stvari… Mi se u ovom procesu ne bavimo samo sticanjem praktičnih znanja i veština, već radimo matematiku, engleski, poboljšavamo srpski. Pokušavamo da im razbijemo te neke barijere, pomažemo im da prevaziđu predrasude koje su usmerene ka njima od strane "većinske populacije".

Kada ih na početku samog kursa pitamo šta su njihove želje, odgovor je ono što se većini ljudi u Srbiji podrazumeva. Posao gde je zimi toplo, gde te niko ne diskriminiše, na kom možeš da napreduješ. Redovna plata, ugovor o radu, zdravstvena knjižica, račun u banci, kartica. Po našim informacijama, jednocifreni broj Roma u naseljima ima penziju.

Imamo partnerstvo sa raznim kafićima, hotelima, restoranima koji takođe žele da zaposle one koji završe kurs kod nas. Takođe, nalazimo im posao i praksu u drugim oblastima, u frizerskim salonima, auto perionicama, te nažalost nisko kvalifikovane poslove, kojima mogu da obezbede neki vid egzistencije. Jednostvano, važno nam je da ih sklonimo sa ulice.

Čini se da je problem i to što se novac na ulici brže zaradi. Na koji način im pomažete da se odluče za onaj teži način, ali isplatljiviji na duže staze?

Rad na ulici može da donese novac koji ponekad nije tako mali. Relativno lako možeš hiljadu dinara da zaradiš pranjem šoferšajbni, preprodajom cveća, skupljanjem sekundarnih sirovina, prosjačenjem. Dosta njih taj novac daje porodici. To nije njihov džeparac, već se od toga preživljava.

U periodu kada su na praksi oni ne zarađuju ništa, pa mi pokušavamo da obezbedimo neke stipendije za njih, da imaju kakvu-takvu zaradu. To je neki raskorak, koji jeste problem. Mi to rešavamo preko donatora, kroz razgovor sa porodicama, u okviru kafića imamo i tim koji pruža psihosocijalnu podršku za mlade.

Koje veštine deca iz svratišta stiču na praksi kod vas?

Proces traje šest meseci. U tom periodu klinci idu prvo u školu Božidar Adžija, tamo stiču teoretska znanja o samom ugostiteljstvu, konobarskim, barmenskim veštinama i za vreme te teorijske obuke ovde kreću na praksu. Ta praksa traje dva do tri meseca. Nakon toga oni postaju spremni da rade samostalno u kafiću ili nekom restoranu.

Kako izgleda taj process “početne” socijalizacije?

Primetno je da naši klinci imaju barijeru na početku, plaše se razgovora sa nepoznatima. Vremenom to nestaje i u principu komuniciraju sasvim normalno. To je proces koji traje nekoliko meseci, ali promena je velika. Toliko se otvore, da su čak i slobodni da se našale sa gostima, popričaju.

Svakog šesnaestog u mesecu prikupljate odeću i sredstva za higijenu u kafiću koje zatim prosleđujete svratištu. Ukoliko neko od naših čitalaca posle ovog teksta poželi da donira stvari, šta biste im preporučili da donesu, tačnije šta je trenutno najneophodnije?

Sredstva za ličnu higijenu su uvek potrebna. U ovom periodu najpotrebniji je školski pribor. Prikupljamo i letnju garderobu, tačnije to delimo na dva godišnja doba,  tako pola godine skupljamo zimsku, pola letnju. Takođe, to ne mora biti garderoba samo za dečiji uzrast, prosleđujemo je i članovima njihovih porodica.