Praskozorje ili koja je stvarno najlepša reč u srpskom jeziku?

Jedinu sumnju u ovaj važan i lep izbor bacio je blagi osvrt na reči u užem izboru - blagodat, blagouhan, blagovanje, nigdenigdina, preumljenje (“jer sledi nakon iskrenog pokajanja”), mrkosvestica i tako dalje. Iz Društva za srpski (ili staroslovenski, pitam se) dalje navode da su mnogo puta ponovljene i reči ljubav, porodica, majka, “što svedoči o tome da naša deca, uprkos svemu, drže do pravih vrednosti”.

I tu sam se detonirala, bez obzira što sam sastav žirija podnela sasvim sportski (setimo se uzbudljivog ali pomalo kulturfašističkog govora “Vi ste profesori”). Trigerovale su mi se uspomene na provincijske profesorke srpskog jezika koje izmišljaju uzvišene teme poput “Trepet blagouhog” i onda ih poturaju u usta učenicima. I onda nekako navodno sasvim spontano dođe do toga da mladi koji inače slušaju narodnjake, trep ili K-pop sami zamole da imaju konkurs na temu koja zvuči kao iz memoara Svetog Simeona i ima za člana žirija recimo Mila Lompara.

Dobro, jasno mi je da su desničari, antikomunisti i vitezovi svetosavlja u većini svuda i uvek, ali i posle 10 godina rada sa mladima još nisam srela nekog ko kaže preumljenje, trepet, mrkosvestica ili blagouhan. Hoću reći, možda ja radim sa ljudskim šljamom, i mogli su na Filološkom fakultetu da izaberu bilo koju reč - ali mogli su i da konkurs deluje malo manje fejk (pitam se da li smem da napišem stranu reč a da ne budem optužena da mrzim svoju zemlju). Osećam jezu trenutka u kom je maloletno lice za konkurs najlepše reči u srpskom jeziku izdvojilo i poslalo reč nigdenigdina i struka je aminovala. Ne, nije mi normalno.

Priznajem pobedu praskozorja, ali odlučila sam da napravim nov izbor mešovite kategorije - od beba do baba - koji za cilj neće imati ništa od “pravih vrednosti” i afirmisaće bogatstvo srpskog jezika prema prilozima onih koji se jezikom bave i onim koji ga rado koriste - sasvim opušteno mešajući struku i motiku, lingvistkinje, sitnu decu, spisateljice, boomere i zoomere, aktivistkinje, nastavnike, đake, tviteraše, penzionere, dijasporu, majke i radnike. I bez prebrojavanja krvnih zrnaca jer da podsetimo reč boja je turskog, a farba je nemačkog porekla i naš jezik bi bio neprepoznatljiv kada bismo insistirali da iz njega izbacimo sve što je narod usvojio i posvojio - zato što voli.

Otvoriću ove olimpijske igre naravno svojom ljubavnom pričom. “Hoćeš da ti kažem jednu najlepšu reč?” sasvim mi se pretenciozno obratio čovek koji nije pisac, ni lingvista, ni fakultetski obrazovani vlasnik svega najpametnijeg i najboljeg. Ja sam, iako sveže zaljubljena u njega, ipak ostavila rezervu, jedan nezauzet odeljak u srcu za slučaj da on kaže neku reč koja nije najlepša. I onda se desilo. Lakumić.

Čak nisam ni znala šta znači, a nisam se ni pokolebala kad sam videla da su lakumići - pleteni uskršnji kolači od dve struke koji se daruju muškarcima (tako bar kaže Речник српских говора Војводине), a u stvari je to jedna pletenica od testa sa divnim imenom koje objedinjuje kolačić, rakuna i nepodnošljivu lakoću obožavanja u prvim danima zaljubljenosti.

Lingvistkinja Katarina Janković Popović priznaje da je oduvek mrzela izbore koji je teraju da izdvoji jedno iz nečeg beskonačnog. “To mi je besmisleno, kaže Katarina, “a posebno kada su reči u pitanju, i nemoguće je lepotu odvojiti od asocijativne veze koju neka reč ima, jer De Sosirova Teorija znaka iz koje je nastala semiotika ili Pirsova semiologija, kažu da je znak složen od oznake i označenog, nema oznake bez označitelja a to je upravo pojam na koji se odnosi, što znači da je ispod znaka/reči slika a to opet znači da mi ulivamo značenje znaku”.

U razgovoru nam objašnjava da bi sigurno da su pitali decu u vrtiću, njima najlepša reč bila majka, ali za petnaestogodišnjaka 1914 ili 43. bila bi to sloboda, a danas možda kidalica, ili slično. Ona ističe da subjektivni doživljaj lepote reči zavisi od asocijativne veze koju imamo u različitim periodima našeg života i to je u vezi sa prioritetima, doživljajima, znajnjima...

Slažemo se da izbor izgleda kao da su đaci na akademiji arhaizama kod Nikolaja Velimirovića a ne da je u pitanju izbor Društva za srpski jezik! Iznenađena je kako se niko nije seti najlepše srpske reči vrbopuc! “Evo ako moram ja ću! Asocijativna veza je više nego očigledna proleće, bujanje, pupljenje, bubrenje, energija, rast, ustreptalost, trnjci, radost, orgazmičnost, a zvučna ekspresija reči kao i ritmičnost, eksplozivnost i efektnost te završnice u drugom delu složenice kao i asocijacije koju nosi očigledne su ali i dvosmislene. kao mala igra reči”, zaključuje.

Urednica i anglistkinja Ana Pejović, osnivačica festivala Krokodil, izvojila je reči: šišmiš - baš verno oslikava noćnu tminu i šuštanje krila; povetarac je mekani, nežni vetar koji gotovo mazi; klokot, žubor, šapat manje-više sve iste, oslikavaju zvukove iz prirode i tihu komunikaciju i za kraj naglasila reč duša, odnosno njen vokativ dušo - sa obrazloženjem da je “nemoguće odvojiti zvučanje od značenja, a oba su predivna”.

Vesna Radovanović, dramaturškinja JDP, izdvojila je reč krošnja – “Zato što su puna usta kada se izgovori, zato što šušti, zato što se rimuje sa nošnja, sa prošnja, sa lepim, toplim rečima koje znače kitnjastost i punoću, i koje obećavaju nešto još lepše. Zato što nema dobre reči za nju u jezicima koje govorim i sa kojih prevodim, uvek je to samo „vrh drveta“, a to nije to, krošnja nije samo vrh, nego ceo taj lelujavi, šušketavi, plodonosni, mirisni, zvučni deo drveta u koji se može popeti i u njemu nestati.”

Urednica iz Kontrasta Jelena Nidžović ističe kao najlepšu preumljenje, jer po njenim rečima “ima crkvenoslovensko sazvučje, a ima i neki snažan subverzivni potencijal u sebi koji ne mogu i dalje do kraja sebi da razjasnim. I bokvica, jer kako kaže “kad čujes taj spoj vokala i konsonanata, bude jasno da se radi o nečem zdravom.”

Ivana Franović iz književnog festivala Biber žali što nije pesnikinja, jer ovako bira reči po njihovom značenju i važnosti, pa je odmah izgovorila: poverenje, strpljenje, podrška, snaga, dobronamernost, sloboda, plavetnilo; mišljenja je da su tuđice jako važne i priznaje da je hvata jeza od ideje jezika koji nema stranih reči, pa nema ni odnosa sa drugima. Izdvaja reči: empatija, feminizam, solidarnost; a kao najdraže navodi one iz drugih krajeva: bujrum, sjećanje, knjižnica; i za ovu priliku izdvaja bonus: lekarka, astronautkinja, urednica, vaspitačica, prodavačica, predsednica, premijerka.

Ovogodišnja dobitnica Sterijine nagrade, dramaturškinja Vida Davidović kaže da joj je omiljena reč blagostanje - “podseća me na blago kao materijalno blago ali i blago kao nežnost i nekako to spaja”. Stefan Žarić, naš jedini teoretičar mode i strastveni ravničarski lokalpatriota je pored reči praskozorje izdvojio i sledeće reči tuđina - evocira na Jefimijinu pohvalu Knezu Lazaru;; vresište - na pejzaže orkanskih visova; strnjika priča priču o lomljivosti, ali je i sinonim za Vojvodinu.

Istoričarka sa Instituta za noviju istoriju Srbije Sanja Petrović Todosijević daje prednost rečima izvor, sunce i zora. Ivana Bašić iz antropološkog instituta SANU izdvojila je reč snohvatice. Zato sto je ceo život potraga za snovima.

Autorima jedne od domaćih verzija popularne igre Wordle, Rechko, svideo se ovaj alternativni izbor za naj reči pa je Katarina Popović - izabrala čak nekoliko reči od koje neke i nemaju 5 slova: daire, čuma, oblak i kibic-fenster uz ogradu da je poslednja naravno pozajmljenica.

Kopirajterka i aktivistkinja Ana Kostadinović izdvaja reč puteno jer je privlači što uvek ostane delom nedokučiva, iako je veoma precizna. “Traži da razumeš svoju i prirodu drugog, seksualnost, čulnost, i sve nijanse između da bi umeo s njom, pa je nećete čuti na ulici, uglavnom ćete je sresti u književnom kontekstu. Posebna je i po zvučnosti - zvuči meko i prijatna je i kad se glasno izgovori i kad se prošapuće. Ne upada u zamke konteksta koji bi je pojeftinili i povulgarizovali, zvuči malo uzvišeno i arhaično.” kaže Ana.

Radijski voditelj Zoran Filipović iz Užica u jednom divnom ekspozeu izdvaja reč blagva “koja je jedno od narodnih imena za Amanita Cezarea, Cezarovu pečurku. Za neke, najukusniji i najnežniji šumski zalogaj. Drugi, opet, više vole vrganjčiće, jer, ukusi su razni. A mekota nastaje prilikom dodira majčinog dlana i detinje kože.” Kragujevčanka Milica Maraš kao prvu najlepšu reč izdvaja - milozvučje, i dodaje da je to sigurno i zato što živi sa muzičarkama - Ivanom i Svetlanom Maraš, jednom od naših najpoznatijih kompozitorki elektronske muzike.

Mirjana Durutović Mozetić, lekarka i pasionirana čitateljka ima čitav spisak reči ogrejati, suludo, tuč, babura, dorat, đogat, okrugloglav (Selenićeva najreč, po Mirjaninom osećaju), naramak, pletivo uz omiljenu premda, za koju žali što se retko koristi.

Fotograf i istoričar Nikola Radić Lucati patriotski bira reč vampir, reč iz srpskog koja se nalazi u gotovo svim jezicima sveta, a psihološkinja Kaja Damnjanović iz Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju izdvaja reč bljuzgavica ili bljuzga - “na svim nivoima divna reč, i kad je napisana na oba pisma, i kad je izgvorimo, morfološki i fonološki je prava domaća, naša, a onda i semantički, reč koja asocira na kuću, nije lepo, ali je poznato, nije lepo, ali nije ni zlo. reč za nostalgiju, apatride i detinjstvo.”

Momčilo Antonijević, narodni travar izdvaja reč vatra - “Vatra je plamen i toplota. Vatra je opasna, ali bez nje se ne može. Uvek mora biti čuvara vatre, a i intimno su mi bliski ljudi koje bismo opisali kao vatre žive. Reč ima bogato značenje i divno zvučanje.”

Nekadašnja koleginica iz Vice Srbija Iva Parađanin glasa za reč vrcavost - “tehnički mi je zanimljiva i grafički odgovara onom što označava: neposlušnost, originalnost, talasanje, snalažljivost i hrabrost u isto vreme. A ravnotežu vrcavosti pronalazi u reči talas “umirujuća je, cim je cujem instant dozovem more koje šušti”. Što se tiče samih reči kao reči bez posmatranja značenja, izdvaja skakavac, kikiriki, i naravno buhtla i kroz smeh priznaje: “Zapravo mi je buhtla najjača reč ikada, kako pršti od slasti, znam da si očekivala giros, ali ipak buhtla!” Sportski novinar Milos Jovanović izdvaja reč ukoliko i veli „najlepše legne kad kucaš, milina prosto.“

Brana Antović, autorka bloga BDW, pored praskozorja izdvaja reč smiraj. Novinar Nikola Krstić ima dve vrste izbora - na prvu i na drugu: “Okej, na prvu loptu imenica duša, ali i pridev božanstven/a/o daju uvek neku posebnu, ali donekle i naobjašnjivu lepotu nečemu što želim da iskažem. Čak mogu da iskažem da nešto i nema dušu, i da time približim opis nekoga/nečega nekome. Na drugu loptu, grozomora, meni više omiljena, ali reč ne opisuje lepe stvari, međutim, vremenom sam shvatio da domaći jezik ima bogat rečnik za žanr horora, stoga je "grozomora" i izvođenje prideva od te imenice, zapravo, čest opis društveno-političke situacije u mojim tekstovima.”

Kolumnistkinja Minja Jovančić kategorično odbija da izabere najlepšu reč, jer smatra da za filološkinju nije u redu da bira omiljenu reč. “Ovaj izbor mi je prilicno bizaran, mislim može da bude ok i zabavno za eventualno osnovnu školu. Nemam nista protiv, ali da se biraju po zvučnosti, po broju slogova, značenju, građi, etimologiji, po lepoti jok. Eto ti reč- turska pozajmljenica: jok.”

Tamara Urošević iz Novinarki protiv nasilja izdvaja reč hrčci i priseća se razloga “kada sam bila na fakultetu, uz nekoliko čaša vinjaka umeli smo da pričamo da li imamo srećnu reč, i ne znam kako ali moja je postala "hrčci". Deluje smešno i banalno, ali probajte samo da je izgovorite naglas, niko do sada nije uspeo da se ne nasmeje.” A aktuelna studentkinja žurnalistike Nevena Mitrašinović glasa za nekoliko reči: proleće,lubenica (mogu da zamislim čovečuljka kako trčkara po njoj sa preprekama u b & i , još se spusti na toboganu u slovu u), biblioteka, cvrkut, i ananas - reč kao dormeo dušek!

Boban Stojanović, direktor programa za LGTBQ+ i ranjive grupe Centra za novopridošlice iz Kalgarija u Kanadi, koji se posle višegodišnjih napada neonacističkih grupa u Srbiji našao u azilu, daleko od kuće, često se u svojim tekstovima osvrće na uspomene iz domovine i izdvaja reč hleb – jer je hleb dobar samo tamo gde se rodiš. Od mnoštva predivnih priča izdvajam dve:

kasvetno - “Ovu reč su koristle moje dve babe, obe iz različitih krajeva Srbije i dijametralno različitih biografija. Ova reč ima širok spektar značenja, najčešće označava nešto što je kako treba, što je ka svetu, što je prihvatljivo. Može se reći da su neke pantalone kasvetne, u smislu cele, bez fleka, dobro stoje, lepog su kroja. A može da se kaže da neko nije baš kasvetan, u smislu da je začudan ili okrenut sebi.”

zajutrak - “Imali smo neku kuhinjsku krpu na kojoj je bio odštampan jelovnik za, na primer, sredu .pored standarnih oblika, postojalo je nešto što se zvalo zajutrak, neka mala užina pre samog doručka. Stalno sam se pitao u koliko sati treba čovek da se probudi da bi konzumirao taj zajutrak?”

Marina Kleyweg, arhitektica iz Perta u Australiji takođe lokalpatriotski razmišlja pa izdvaja reč renka - koja je lokalizam šabačkog kraja i znači šolja. Reči je birala prvenstveno po tome kako zvuče, priznajući da voli da ih izgovara kada ima priliku - njene omiljene reči su: nedogled, šuma, korzo,bedra, umiljato. Aleksandra Marković, dizajnerka iz Dominikanske Republike odlučuje se za svemir - “sve i apsolutni mir u celokupnom haosu” uz to sa osmehom dodaje sakaluda - i s pravom se pita “kako to da kod sakaluda nema sakaludak ako idemo u sitna creva rodova, možda je luda glava je i ženska i muška, a dvorska luda je uglavnom muškarac”

Reper Kene Beri ima svoj spisak jakih reči:

naravoučenije - nešto si naučio, kao izvlačiš neki zaključak a i podseća na detinjstvo i period otkrivanja

grozomorno - nije lepo al je često osećanje kod nas i u svetu

kurotresina - vrlo živopisna reč, matori jarac nevaspitani

vucibatina - ide odlično uz neotesanost

đilkoš - podseća me na miki pirs swag iz mućki

secikesa- sve jasno

Pevačica Bojana Vunturišević odlučila se za imenicu čežnja i glagol čeznem jer se lepo peva. “Meni samo da se lepo peva” sažela je sve Bojana a iako se nisu dogovarale reč čežnja je izdvojila ali i ilustrovala dizajnerka i profesorka Fakulteta primenjenih umetnosti Jana Oršolić i to cirilicom - чежња. Kao ljubiteljka pisma i kaligrafije Jana Oršolić obrazlaže kratko i stručno svoju omiljenu reč: “ima 3 specificne lokalne grafeme i adekvatno hvata osećaj koji opisuje”.

Street umetnica TKV - Kraljica vila priznaje da je uvek volela reč sveprožimajuće”Kada razmišljam o nečemu što prožima sve I izgovorim sveprozimajuće imam osećaj da reč savršeno odgovara i mislima i osećanjima na tu temu”, objašnjava svoj izbor. A omladinska radnica Lana Nikolić priznaje da voli mnoge reči ali kao najlepšu je izabrala sunašce jer je ta reč uvek obraduje i čini da misli na to kako “jedem sladoled pored reke dok greje sunce”, dok odašilje toplinu i blagost, a i zahvalnost za sve toplo, lepo i svetlo što imamo u životu.

Oni koji od virtuoznog pisanja žive su mislili ovako pisac Bojan Babić izdvojio je reč pahulja jer “zvuči kao onomatopeja njenog pada”. Pesnikinja Milica Špadijer se slaže sa izborom reči praskozorje, a dodajem i sumrak i svitanje pa dodaje- “volim te reči koje označavaju delove dana jer u sebi nose svetlost”. Milica Vučković kaže da joj prvo na pamet padne kao najlepša reč - krilatica. “Moram da priznam da kada sam pročitala "praskozorje" sam osetila neko uzbudjenje, jer je ta reč zaista divna. Onda sam pokušala da slažem i da smislim neku nalik, krilatica mi nije zvučala toliko pomezno. Ipak, istina je da je reč na koju uvek pomislim upravo ta. Krilatica.”

Značenje reči krilatica Milica opisuje kao raznoliko, od motiva do mantre, i samu reč doživljava kao poletnu poletna. “Rečima se to ne dešava često, da tako precizno opisuju ono što označavaju, nekada čak su i miljama daleko od označenog ali smo na to navikli, a krilatica... neko je to baš dobro smislio! Tu su označitelj i označeno baš doživeli neku suludu simbiozu, majke mi” i osim što sam se iskreno obradovala ovoj krilatoj nedovoljno korišćenoj reči, slažem se da je i prelepa.

Pisac Srđan Miljević (ujedno i autor brenda “jebiga”) kao najlepše reči bira sevdah i merak. “Opisuju stanja zanosa i zanos kao reč volim/, govore o osećaju i vrlo su specifične za naše krajeve. Sviđa mi se ideja da postoji reč za ta stanja baš na ovim prostorima. S druge strane, volim i te reči koje opisuju našu nežnost, koje su asocijativno povezane s idejom duše - blagost, spokoj… dakle, volim reči koje opisuju osećanja, stanja u kojima je lepo i čiji prizvuk, uopšte, nekako umiruje. Vrlo su sve melodične i kratke.” poetičan je bio Srđan.

Saša Savanović nije sigurna zašto su joj prvo na pamet pale reči žeđ, žuč i žar, i dodaje “kao da ima nešto u tom ž, znam da sam ranije pomišljala za mnoge reči da su lepe, ali ko bi se toga sada setio”. Autorka kratkih priča Jelena Medan podseća nas na reč iskra - “imenica koja ima dvojako značenje: žeravica ili varnica, ali i fig. misao, shvatanje, zamisao, namjera. Jedno od najljepših ženskih imena bivše Jugoslavije. Naziv najpoznatije slovenačke kompanije” pojasnila je svoj izbor. Pesnikinja Mirjana Narandžić je koncizna - “sreća, jer nekako zvuči jednako lepo kao ono što označava.” Ognjenka Lakićević je bila precizna i ekonomična sa rečima - puslica, andjeo, medenjak - “čim izgovorim te reči, u meni se menja nešto, razliva se neka toplina, srce se širi, sve se umekšava iznutra i reč šuma, kratka a bukvalno je sve opisala. Bonus dodaje fičfirić i bonvivan, da se nasmejemo.

Na tviteru gde trenutno bukti rat između Srbije i Hrvatske oko reči đubravnik (u mojoj porodici đubrovnik, u drugim smetlarica, škovacera, lopatica, metilica… ) naravno da sam očekivala rat i oko najlepše reči ali toliko sam ljudi blokirala da su ostali samo tviter elita - oni što se i pored neslaganja ne vređaju. Odgovore u 160 karaktera možete da pogledate ovde.

Sa četiri pet šuma, nekoliko čežnji, tri-četri duše, dva svemira, par epifanija i beskraja i ko zna koliko praskozorja proglašavam ovaj izbor nezaključenim. Jedva čekam da izađe puno novih knjiga i novih tekstova, vrcavih od reči koje nas osnažuju, raznežuju, opamećuju i vezuju na najlepši način za domovinu i jezik čiju smo melodiju, ritam, sazvučje i šumove slušali pre nego što smo uopšte znali da govorimo. Izbor u kome se ne osuđuje, ne oduzima sećanje na Bekima i na Dositeja, na Koču i na narodnooslobodioce, ali priznaje da je rat čak i lepa reč za užas koji opisuje je prostor u kome ja pristajem da budem, možda samo virtuelni, kao Jugoslavija, kao veza na daljinu. I možda nemamo reč pobednicu, ali imamo tekst kome sam se najviše radovala. Razgovori o rečima su mi ugrejali srce. Skoro kao lakumić.