Saslušajmo šta kaže protojerej, a šta epidemiolog o kontroverzi sa korona virusom i kašičicom za pričest

Verovatno ste do sada videli snimke građana kako se pričešćuju ispred novosadske Saborne crkve bez straha od virusa, a sve su šanse da imate i mišljenje o tome. To je okej, sasvim je u redu imati mišljenje o nekom značajnom fenomenu, a malo šta je toliko nabijeno značajem i značenjem kao što su religija i zdravlje. Zato su mesta gde se ta dva presecaju posebno neuralgična i potencijalno zapaljiva bar koliko srpski tviter.

Na stranu sada ta kaljuga napalma koja izvlači najgore iz ljudi time što ograničava dužinu misli i direktno motiviše „asam ti ga šunko“ odgovore, jer lajkove na tviteru najviše skupljaju šale i prozivke. Ali u ovom slučaju tviter je opet poslužio kao kanarinac u rudniku za nas ostale, mesto na kome se prvo ukazuje sve ono što će nam sledeće okupirati pažnju, makar na par dana.

Vodile su se rasprave i na tviteru i na fejsu, zgražavalo se u komentarima na portalima i masturbiralo se ukrug u mehurovima o tome da li su kriminogeni tupavci ovi što se ne plaše korone na kašičicu ili su bezdušni izrodi ovi što misle da nešto sveto može da te zarazi, da li srebro ubija viruse ili treba umakati makar u alkohol, kako se svešteniku ne baca pegla kada mora da popije to na kraju i ostala pitanja koja deluju istovremeno i tako važno i tako nebitno u ovom trenutku kada gledamo predapokaliptične snimke hiljada kreveta koji čekaju obolele na sajmu.

Posebno je važno što se po ovom pitanju direktno sučeljavaju država i crkva, a za promenu to nije neko pitanje koje je za većinu građana relativno apstraktno, kao npr. Kosovo, nego se sučeljavaju na veoma konkretnoj i svakodnevnoj stvari koja direktno utiče na živote građana – kako duhovne, tako bogami i fizičke živote.

Država je propisala određena pravila ponašanja uvevši vanredno stanje i ograničivši kretanje i rastojanje između građana, kao i maksimalni broj okupljenih. Crkve širom sveta su pokazale da je moguće održavati obrede i poštovati ta pravila. Ipak, nijednim pravilom vanrednog stanja niti zakonom nije pokriveno, ispostaviće se, izuzetno delikatno pitanje toga što vernici dele istu kašiku prilikom pričesti, što ne sprečava brojne ljude da se ponašaju kao da to nekako jeste regulisano i da se sada krše neka pravila.

Mogli smo da čujemo šta dr Predrag Kon kaže na ovu temu, ali da li je to odraz šire struke ili stav države, nismo sigurni. Zato sam pitao još jednog priznatog epidemiologa, dr Srđu Jankovića da kao naučnik, ali i vernik, iznese svoj stav na ovu temu. On mi je poslao sledeći komentar, za koji me je zamolio da objavim u celosti, bez izmena:

Znanja kojima raspolažu epidemiologija i virusologija govore da je jedan od najboljih načina da izbegnemo zarazu to da ne stavljamo u usta nešto što je bilo u tuđim ustima. Dosta jednostavna i čvrsta logika, mora se priznati. S druge strane, vernici koji su se pričešćavali duboko veruju - što je nekako i suština bivanja vernikom - da im preko svete tajne pričešća ne može doći bolest, jer time se poništava sav smisao svete tajne, što je takođe veoma čvrsta logika, ako se krećemo u okvirima duhovnog sveta.

I Sinod SPC se oglasio po ovom pitanju, mada se saopštenju može zameriti određena usmerenost na kritiku onih koji kritikuju vernike pre nego na neki jasan odgovor i rasplet cele priče. Kako se kaže u saopštenju, "optužuju nas, naime, što vernike pričešćujemo iz iste čaše, na tradicionalni način koji se primenjuje evo već dve hiljade godina. To proglašavaju kršenjem obavezujućih instrukcija državnih vlasti, što je čista laž, budući da se država ne bavi niti može da se bavi sadržajem i načinom vršenja svete liturgije i drugih crkvenih bogosluženja.”

Ovaj deo je sasvim tačan, kao i ovaj da je to "isključivo stvar internog ili autonomnog crkvenog poretka i zakonodavstva, koje država prihvata kao validno, legitimno i legalno u javnopravnoj sferi". I naravno da je tačno to da nikog crkva ne tera da ide na pričest, ali je tačno i da bi određena odgovornost za javno zdravlje trebalo da postoji kod institucije kao što je crkva.

Super je što je Sinod apelovao na vernike da "dosledno i odgovorno primenjuju sve mere propisane za ovaj teški period“ kao i što je Patrijarh Irinej naložio sveštenstvu da bogoslužbeni i parohijski život saobrazi merama Vlade, ali je indikativno i to što niko nigde nije eksplicitno rekao da će se promeniti način davanja pričešća, koji je zaista najviše problematičan u smislu potencijala za širenje zaraze, kao i što niko nije adresirao brojne tvrdnje ne-sveštenih lica da je nemoguće zaraziti se preko pričešća - iako postoje presedani u crkvenoj prošlosti koji bi omogućili da crkva zauzme jasan i zvaničan stav o tom, u principu, laičkom "učenju" o sterilnost svetinja.

Saopštenje Sinoda SPC je donekle odjek nedavnog saopštenja Svetog Sinoda Grčke pravoslavne crkve, jer braća Grci su naravno ovu polemiku imali pre nas, i još žustrije. Tamošnji Sinod kaže nešto slično, da se u crkvu dolazi „apsolutno slobodno bez ikakve prisile” i da je pričešće hlebom i vinom koje sveštenik stavlja u usta, „lek besmrtnosti, opraštanje grehova i večni život“.

S druge strane, u Grčkoj je i struka bila decidiranija u svojim stavovima, za razliku od naših lekara koji se po ovom pitanju još uvek nisu tako decirirano oglasili. Eksperti Komisije Grčke za javno zdravstvo su saopštili da se „virus prenosi pljuvačkom i prenosi se kašičicom“, pa samim tim i pričešćem - ali su takođe, jer je to Grčka, dodali i da ne mogu oni da se mešaju u pitanja verske slobode i verovanja.

Ipak, u oba zvanična crkvena saopštenja je izostalo razjašnjenje pitanja da li pričešćem može da se zarazi ili ne, što je takođe donekle očekivano. Pitao sam zato protojereja Ivana Cvetkovića, pokretača sajta pouke.org, na koji treba da ode svako ko želi da zaista nauči nešto o pravoslavlju bez mrdanja iz svog toplog karantina, da mi objasni zašto Crkva ni ne adresira to pitanje. Iako smo se lepo ispričali, on me je takođe zamolio da prenesem njegovo zvanično saopštenje po tom pitanju, zbog delikatnosti cele stvari:

Ukratko, pričešće je lek besmrtnosti koji se mora pružiti onima koji ga žele. Ukidanje toga ili ne daj bože odbijanje sveštenika da ga pruži, bilo bi ne samo nehrišćanski, nego i protiv svih postulata i osnovnog razloga postojanja crkve - da pruži utehu i spasanje čoveku, naročito u ovim teškim vremenima. A to je ujedno i razlog zašto SPC ne može da zvanično kaže da li je virus u kašičici ili nije, jer time bi na neki način napravila prvi korak ka samoukidanju svoje suštine i svoje svrhe.

Ipak, ostaje pitanje da li može pričešće da se modifikuje tako da suština ostane nepromenjena? Primeri u drugim zemljama kao što je Rusija pokazuju da je moguće modifikovati pričešće, dezinfikovati kašičicu dodatno, koristiti više kašičica ili, kao što radi ogranak SPC u Crnoj Gori, da sveštenici mogu ići po kućama i pojedinačno pričestiti one koji to žele. Da li će naša crkva poći ovim primerima iz Rusije ili Grčke? Ne znamo, ali lično verujem da bi bilo bolje da se primene te mere dodatnog opreza. Jer, kako mi je Prota Cvetković lepo rekao u FB četu: „ko se čuva, i Bog ga čuva“.