Zašto sam jedva dočekala da prestanem da se prezivam Jovanović

Rođena sam pre nešto više od pola veka kao Dragana Jovanović. Ovo datiranje, pa ni ovako okvirno, ne bi bilo nužno da u to doba ime Dragana nije bilo u vrhu popularnosti. Skupa sa Snežanama, Suzanama, Ljiljanama, Jasnama, kad su ženska deca bila u pitanju.

Još je to bilo vreme kad su se izbegavale inostrane i gospodske lične odrednice, koje ne bi ni išle uz tako opštenarodno prezime. Ipak sam se ljutila na roditelje što nisu bili bar malo inventivniji pri izboru nečeg što će do smrti da me obeležava.

Onda su mi otkrili da je postojala i druga opcija, da budem Draginja.

To, istina, zvučnije, ali je i rogobatno, babeće ime – što ima smisla, jer je i pripadalo mojoj babi za koju je moj otac bio veoma vezan. Moram reći da sam odahnula što je uspeo, onako krupnoj i autoritativnoj, da joj se koliko–toliko odupre.

Jer, ipak se radilo o istom sranju, a drugom (savremenijem) pakovanju jednog tako istančanog sadržaja kao što sam ja, kako sam sebe od malih nogu doživljavala. A taj sadržaj iznutra oduvek nema baš nikakve veze sa dragošću. Jer, već se tu opasno busalo za socijalno preimućstvo ili stvaranje sopstvene hijerarhije.

Naime, u tom uzrastu, arena borbe i nije prostrana, pa sam se usmerila na to da se što više razlikujem od svojih bezveznih predaka, ujedinjenih pod brendom Jovanović.

Koliko je ovo tek trivijalno, skapirala sam polaskom u školu, kad nas je učiteljica prvi put prozvala azbučnim redom u dnevniku. Pod „J“ je išla još jedna devojčica istog prezimena, zbog toga mi od starta odurna.

Jedina sreća u nesreći bilo je to što se zvala Gordana, što sam cenila kao još veći hendikep od sopstvenog. Pritom se pokazala i kao znatno lošija učenica, pa sam primat dokazivala brojem petica i učešćem u sekcijama, forsirajući elitizam svim raspoloživim sredstvima. Uprkos tome što je to bilo nepoželjno u komunističkom kolektivu.

Intimno opravdanje za makijavelističko satiranje konkurenata, bila je njihova bolja početna pozicija, zasnovana na prostoj činjenici da im je prezime bilo unikatno, pa nisu imali kompleks proseka.
Uz ove tegobe, išao je i razvod roditelja i moj ostanak sa majkom. Koja me je trovala protiv oca, različitim postopservacijama.

„Dobro, ako je tako, zašto nije vratila svoje devojačko prezime“, sama sam se sa sobom svađala, ne usuđujući se da se tim pitanjem njoj obratim. Kad sam, najzad, skupila petlju, ovako mi je odgovorila:
„Zbog tebe.“

OK, svalila je svu krivicu na moja pleća. U prevodu, nije htela da neko pomisli da sam vanbračno začeta i da me obeleži kao kopile.

Znala sam da se njena odluka zasnivala na sebičnijim razlozima, kao što su zaštita svog obraza raspuštenice i čuvanje spone sa ocem, koji je suštinski bio njen životni smisao.

„Kakva paćenica“, klasifikovala sam je grubo, ne baš tim rečima, trasirajući tako, zapravo, isti put i sebi, prividno emancipovanoj.

Istini za volju, možda bi bilo još grđe da se vratila svom jatu i originalnom prezimenu Mazzliah. Kakav bi to bio balast, kad bi tako nešto raritetno prilepila uz ime Melita, što me je takođe žuljalo.

Zar nije mogla da se zove Mileta, kako su je pokrštavali po zvaničnim ustanovama? Ili Milka, Mira, Dušanka, Jovanka, k’o svaka normalna majka mojih drugova i drugarica?

Čudna je ta raspolućenost između želje za isticanjem i suprotne, da previše ne odskačeš iz uobičajenog, što smrdi na malograđanštinu. U okviru mog iskustva, može se porediti sa učeščem u sletu Titu, kad masa prikriva tvoje nedostatke – nezgrapnost pokreta, ili pucanje žute haljine po šavovima usled overkorpulencije.

Ali, ipak ti je to plus u biografiji.

Da štrčim, ali ne previše, taj me je apsurdni kredo nadalje vodio kroz životne okolnosti. Prezime Jovanović ove je težnje unižavalo. Kao kad imaš model regala što ga poseduje većina porodica iz srednjeg staleža, a ti bi da pripadaš nekoj izuzetnijoj grupaciji.

Ili ti ćale vozi belog stojadina, u zamahu uvoza vozila. Ili se igraš domaćim lutkama, a ne Barbikama.
Statistika prezimena nemilosrdno me je gurala u uravnilovku. Uvek po jedan/jedna Jovanović/ka, osim mene, u svakom razredu. Sve do najdrastičnijeg slučaja, kad nas je bilo četvoro, od čega jedan, naravno – Dragan.

Bivalo je i (tragi)komičnijih situacija. Čekam, tako, gradski prevoz, pa se raspričam sa nekom sapatnicom. Dođe trenutak za veću intimizaciju, kad ono, i ona – Dragana.

Zabezeknuto buljimo jedna u drugu, obe svesne usuda. Padne mi na pamet da kockarski okušam sreću, pa je upitam, da nije slučajno i Jovanović.

Jeste, veli, na šta smo prsnule u smeh, zaverenički. Kolike su šanse da se na ulici sretnu dve Melite Mazzliah, pa čak i Violete Pavićević, Sonje Gajić, Olivere Masliković?

Upisujući Fakultet likovnih umetnosti, nabasala sam na još jedan aspekt porodičnog prokletstva. Jedan na kratkoj listi primljenih bio je Dragan Jovanović. Živa nisam bila do sutra ujutru, kad se otvorila studentska služba i kad se potvrdilo da se radi o mojoj izmučenoj malenkosti, a ne mojoj nominalnoj muškoj verziji.

Kasnije, kad nam se u život umešao Google, potvrda iskustvenog zaključka o učestalosti prezimena bila je neopoziva. Po popisu iz 2011, ono je u Srbiji bilo najrasprostranjenije. Čitavo ogromno pleme nikogovića, kako sam sve te silne Jovanoviće percipirala.

Izvesnu šarolikost u istoobrazje unosili su Romi, pokršteni pod ovom oznakom. Oni su mi bili moneta za potkusurivanje sa ocem, uverenim u dostojanstvo svega što se tiče njega i sklonim da etiketira sve narode i narodnosti („prosti su, glupi, potuljeni, lenji…“) osim Srba sa uže teritorije države.

Međutim, Romi su se, izgleda, izdvajali iz stereotipa upravo časnim prezimenom, čim se moj otac samo smeškao na moje podbadanje.

Ponos tom ličnom odrednicom prezimena otac je ispoljio i prilikom moje udaje, kad sam se prevela u Nikoletiće. Povukao me je u stranu i priznao sledeće.

„Mnogo mi je žao što nisi zadržala naše Jovanović“, rekao je ucveljeno, kao da bih time produžila carsku lozu. Iz inata sam mu odgovorila da sam jedva dočekala da se ratosiljam te dosadne karakteristike.

Nije to baš bila jedina istina. Promenom podataka u ličnoj karti, verifikovala sam još jedan uspeh. Udaju. Priznajem i tu mediokritetštinu.

Ipak sam, kao mađijom, ovim dala zamajac svojoj nazovi karijeri. Sve što sam sada, izboksovala sam kao Dragana Nikoletić. Promena brenda imala je još jedan nivo koristi – lakšu pamtljivost, pa se dobitka nisam lišila ni nakon rastave sa suprugom.

Međutim, tada se desio neočekivani obrt. Okolina je stala da mi dodeljuje nadimke: Niskoletićka, Nitkovletićka, Niskopletićka i slično, primetićete, sve vezano za prezime.

Ime su mi menjali u Drogana, Gagana, Gudrana… pa sam se pitala kako se toga ne setiše ranije. Ako im već Jovanović nije bilo dovoljno inspirativno za ruganje.

U međuvremenu je ustanovljen i Facebook. Listanjem virtuelnog adresara, potvrđen je fenomen sveprisutnosti Jovanovića. Kao i masovnosti Dragana istog prezimena, ali i manjka Nikoletića. I, nadasve, ekskluziviteta Nikoletićki, od kojih samo dve moje imenjakinje.

To je bila moja konačna pobeda nad anemičnom kombinacijom zadatih mi odrednica, običnom da ne može biti običnija. Osim, možda, Petar Petrović, što stoji kao uzor za popunjavanje formulara na šalterima. U realnosti maltene nepostojećeg, ali značajnog u istoriji. Doduše, uz sufiks Njegoš, što bi možda značilo da je i ovaj opštepriznati genijalac imao potrebu da se imenski eksplicitnije definiše.

Možda ne bi ni postigao to što jeste, da nije po imenu bio crnogorska verzija Dragana/e Jovanović/a. Pa je, prosto, morao da se nekako drugačije istakne.