Šta sam naučila iz operacije skolioze

Scena izgleda ovako: imam nešto manje od deset godina. Razbolela sam se i mama me vodi kod pedijatra na pregled. Doktorka osluškuje moja pluća nakon čega govori mami da je kičma počela da se krivi i da bi trebalo da odemo kod fizijatra kako bih dobila vežbe za korigovanje. Odmah nakon tog pregleda nas dve odlazimo kod fizijatra u domu zdravlja koji nam govori da je prvi slobodan termin kada bi mogao da mi pokaže vežbe za osam meseci. To je ujedno i moj prvi susret sa kafikijanskim sistemom u kom živim(o).

Sutradan, mama kontaktira poznanika koji je fizijatar kako bi mi on pokazao vežbe. On to i radi, ja radim vežbe neko vreme, ali kroz par meseci ih zapostavljam. U tom periodu, ko god bi čuo da imam malu skoliozu ili bi počeo da objašnjava kako ‘to nije ništa strašno, svima je malo kriva kičma’ ili bi je mešali sa nekim drugim stanjem kičme ili bi samo frknuli.

Tu nastaje glavni problem. Manjak edukacije o samom poremećaju. Neznanje o tome do čega može sve da dovede, koje su posledice skolioze, njeno menjanje kroz vreme.

Nakon toga, sledeći put kada sam primetila skoliozu je bio mnogo ozbiljniji, jer se sama ukazala. Imala sam petnaest godina i trebalo je da nađem haljinu za malu maturu. Međutim, koju god haljinu da sam parabola, nije mi lepo stajala. Prvo sam mislila da je u pitanju sam kroj haljine, dok se nisam zagledala i shvatila da nije problem u samom kroju, već u meni. Nijedna haljina nije lepo stajala u struku, sve vreme je jedan kraj padao, nakon čega sam se zagledala i shvatila da mi je jedan kuk ‘normalan’, dok je drugi u potpunosti ravan. 

Na tom letnjem raspustu sam prvi put posetila Ortopediju ‘Banjica’ gde mi je bio dodeljen doktor koji je uvideo da je moja skolioza tada već dosta velika i skoro zrela za operaciju, međutim, on je bio protiv operacija, zalagao se za prirodno smanjivanje skolioze kroz vežbe i ostale fizičke aktivnosti. U tom momentu, moja skolioza ima 46 stepeni. Normalna, prava kičma ima nula stepeni.

Tada sam, po preporuci doktora, krenula na obuku za ‘šrot’ vežbe za skoliozu. Činjenica je da su mi te vežbe pomogle, jer je na sledećoj kontroli bila snimljena skolioza od 33 stepena. Međutim, postojalo je nekoliko problema. Prvo, u tom momentu se meni završava faza fizičkog rasta. U toj fazi se formira i okoštavanje koje omogućava da se dalje kičma koriguje. To znači da u tom momentu moja kičma ne može previše da se koriguje i da tako ostane već bi ona zahtevala mnogo veću posvećenost. Takođe, kako je faza rasta bila pri kraju, nisam bila pogodan kandidat a nošenje korektivnog midera. Ponovo, doktor mi nije objasnio zašto je skolioza kao takva opasna, loša i štetna, već me zatrpava informacijama zašto je operacija iste loša. 

Šrot vežbe sam aktivno radila godinu i po dana, nakon čega sam i polako zapostavila. I prosto sam nastavila tako da živim, neobazirući se na gorući problem koji nosim na plećima.

Međutim, nije prošao jedan dan da nisam razmišljala o skoliozi. Svaki dan bih preispitivala svoje dosadašnje odluke, pitala se da li bi trebalo da obavim operaciju, da li bi zaista sve bilo tako loše nakon nje, kao što mi je bilo predstavljeno. Za sve to vreme, skolioza je rasla, bez da sam toga bila svesna. Mislila sam da sa završetkom rasta staje i krivljenje, ili da bi moglo doći do nekih minimalnih promena.

Sve to vreme dok sam se premišljala i raspitivala, nisam uspevala na internetu da nađem relevantne informacije. Ili sam nalazila iskustva ljudi na forumima koja su napisana početkom 2000-ih godina, ili bi to bila iskustva stranaca gde se procedure obavljaju na malo drugačiji način.

Međutim, ono čega sam počela da bivam svesna je da je skolioza mnogo više od poremećaja kičmenog stuba. Svojim krivljenjem ona dovodi i do krivljenja rebara, što dalje uzrokuje pomeranje unutrašnjih organa, što može dovesti da disajnih ili srčanih problema. Pored toga, skolioza ume da bude bolna i nepraktična. Nisam nikada mogla udobno da se naslonim ni na jednu stolicu, a pored toga, nije ni najbolje uticalo na samopouzdanje tinejdžerke posedovanje skoro potpuno asimetričnog trupa. 

I onda sam u jednom momentu prelomila. Prestravljena, ali sam prelomila. Morala sam da obavim operaciju. Samo što sam uz to promenila i doktora. Ovaj put sam se raspitivala i otišla na kontrolu kod doktora po preporuci poznanice koja je takođe operisala skoliozu. Kada mi je pogledao kičmu samo je izgovorio ‘O Bože’ i domah poslao na odeljenje da se upišem na listu čekanja. U tom momentu skolioza ima 74 stepena. 

Jedini problem je bio što sam u ceo taj proces ušla 2020. Godine, dok je pandemija bila na svom vrhuncu. To je dovelo do silnih odlaganja i prolongiranja, što je loše uticalo na mene psihički jer sam samo želela da se već jednom završi, sada, kada sam se već na taj korak odlučila. 

Pripreme za samu operaciju su se sastojale iz vađenja krvi i hormona nekoliko puta, pravljenja snimka pluća, posete internisti, traženja tri donora krvi minimum. Kada sam konačno bila pozvana u bolnicu par dana pred operaciju, tamo su bili napravljeni detaljni snimci. Dakle, pored standardnog rendgenskog snimka, pravio se snimak kičme koliko bi potencijalno mogla da se ispravi. Taj snimak se pravi tako što se legne na sto koji deluje poput srednjevekovne sprave za mučenje, nakon čega vas utegnu i uslovno rečeno razvlače, kako bi videli koliko je kičma savitljiva.

Naravno, 24 časa pred operaciju se ne sme konzumirati alkohol, cigarete niti hrana. Isto tako, dva dana posle operacije se ne jede niti pije išta. Čak se preporučuje da se i voda izbegava ta dva dana kako se želudac ne bi nadražio.

Sama operacija podrazumeva ugrađivanje titanijumskih šipki i šrafova koji drže kičmu u korektivnom položaju. Ono što je bitno imati na umu je da ako se već dođe do zaključka da je operacija neophodna, treba je obaviti što pre, kako bi rezultat bio što bolji.

Bilo je dobro što sam se na vreme raspitala o bolovima nakon operacije, jer mislim da bi mi mnogo teže palo da se nisam psihički pripremila na tu količinu i trajanje bolova. Srećom, internista  je napravila dobar plan terapije protiv bolova. Takođe, ono što se mora imati na umu je količina mirovanja koja sledi u narednih pola godine. Prvih mesec dana se strogo miruje uz minimalno kretanje i sedenje, dok se kasnije povećava kretanje, ali svi pokreti moraju biti pažljivi i promišljeni. Tek četiri meseca nakon operacije sam smela ponovo da se savijam ili duže sedim, pre toga mi je bilo naglašeno da se to izbegava.

Šest meseci nakon operacije je period kada sam mogla polako da se vraćam onome što sam pre operacije znala kao normalan život. Mogla sam ponovo da izlazim sa prijateljima, da se bavim sportom, da idem na fakultet. Ono što ne smem jeste da nosim preteške stvari i da se bavim borilačkim veštinama. Sve ostalo je i dalje tu.

Iako su stvari koje mi je prvi doktor rekao donekle istina, kvalitet mog života danas nije ništa manji. Šta više, smatram da mi je sada samo lakše i bolje, jer osećam da sam uradila za sebe nešto što je bilo neizbežno a što je na duge staze daleko bolja i zdravija odluka i što mi više nije teret koji me svakodnevno tišti. 

Skoliozi se ne zna tačan uzrok. Ne, nećete dobiti skoliozu ako sedite ispred kompa previše, tada ćete dobiti kifozu. Skolioza se može genetski naslediti. Na deset devojčica, tek jedan dečak ima skoliozu. Postoji nekoliko vrsta skolioze i samih krivina (u zavisnosti od položaja krivine, broja krivina, progresivnosti). Što se pre počne sa tretiranjem skolioze, bolji će ishod biti.