​Upoznali smo autore ’Dojčland 83’, nemačke serije zbog koje ćete osetiti nostalgiju za Hladnim ratom

Ako gledanje čoveka koji se brani od protivnika i prikuplja obaveštajne podatke za Sjedinjene Američke Države dok TheCure sviraju u pozadni zvuči kao nešto u čemu biste uživali, onda je Dojčland 83.. serija za vas.

Serija otkriva priču o dvadesetčetvorogodišnjem vojniku Martinu, koga je Štazi poslao da se inflitrira na Zapad kao špijun na tajnom zadatku da bi isplatio presađivanje bubrega majci. Nedavno je postala najgledanija serija na stranom jeziku u istoriji britanske televizije.

Delo britansko-američke spisateljice Ane Vinger i njenog muža, televizijskog producenta Jorga, D83 opisuje Nemačku u istorijskom procepu – u klopci između Amerike i Rusije, usred naizgled beskonačnog Hladnog rata, uoči pada Zida. VICE je razgovarao sa Anom i Jorgom da bi saznao nešto više o seriji, o tome šta ih je inspirisalo da je osmisle, i šta nam Nemačka 1983. govori o Nemačkoj danas.

VICE: Kao prvo, zašto ste napravili seriju o baš tom razdoblju nemačke istorije?

Jorg Vinger: Ja sam nekada radio u nemačkoj vojsci. Tokom osamdesetih sam bio radio-tehničar i imali smo naređenja da presrećemo ruske poruke. Ali znali smo da je među nama krtica, kada su Rusi počeli lično da nam se obraćaju u porukama, da nam čestitaju Božić i slično. Zato sam rešio da ispričam priču tog razdoblja iz perspektive jednog špijuna. To je bio početak.

Da li misliš da su mladi ljudi u Nemačkoj danas svesni tog istorijskog razdoblja?

Jorg: Ne. O tome se ne uči u školama. Lekcije iz istorije se ovde izgleda završavaju posle Drugog svetskog rata. Naš glavni glumac (Jonas Nej, koji igra Martina) je rođen 1990. godine, i stvarno nije imao predstavu.

Ana Vinger: Morate razumeti Hladni rat da biste razumeli savremenu Nemačku. Važno je razumeti kako smo od 1945. došli ovde gde smo danas. Definitivno se i danas oseća uticaj američke i britanske okupacije Berlina. U tom trenutku, Nemačka je praktično bila kolonija.

Šta nam onda gledanje Dojčlanda 83. govori o Nemačkoj 2016?

Ana: Izabrali smo glavnog junaka koji je dovoljno mlad da ima budućnost u ujedinjenoj Nemačkoj. Nemačka je sada utopija. Ovo je veoma tolerantno, šareno i posebno doba. Ako živiš u Njujorku, želeo bi da si živeo u Njujorku sedamdesetih, ali ako sada živiš u Nemačkoj, osećaš se srećnim.

Jorg: Martin je pripadnik prve generacije Nemaca koji su zaista moderni. Kako serija odmiče, vidimo kako postaje manje poslušan prema oba režima, a mislim da je poslušnost bila nemačka karakterna crta sve dok se ova generacija toga nije odrekla i počela da razmišlja svojom glavom. Po meni, tada je Nemačka postala zanimljivija. Kada je slobodna volja buknula.

Kako je bilo odrastati u podeljenoj Nemačkoj?

Jorg: Ja sam mislio da će Zid stajati tamo do kraja mog života. Sve je delovalo kao da je uklesano u kamenu, i da smo dostigli večnu ravnotežu u posleratnoj Nemačkoj. Sve do sedamdesetih, razlike nisu bile toliko istaknute, ali kada smo osamdesetih počeli da putujemo u Istočnu Nemačku, jaz je postao vidljviji. Imao sam običaj da sa prijateljima stopiram do Istočnog Berlina. Uhvatili su nas kada smo pokušali da prošvercujemo Šekspira preko granice. Nismo ni sanjali da će se završiti tako brzo.

Da li je nostalgija dobra za dramu?

Jorg: Jedna od stvari koju smo želeli da izbegnemo je bila ona vrsta „nostalgije za Istokom" – kada se sa čežnjom prisećamo Istoka. Kada biste napredovali do gornjih ešalona u istočnonemačkoj vladi, to je bilo mračno mesto. Znam ljude koje su mučili i čiji su rođaci stradali pod tim brutalnim sistemom.

Ana: Naša agentica za kasting je bila u zatvoru zato što je bila pankerka. Bili su potpuno netolerantni.

Jorg: Delovalo nam je radikalno da napravimo seriju koja ne govori o Holokaustu. Toliko toga je napisano o Drugom svetskom ratu, pa nam se pomeranje vremenskog okvira učinilo kao korak u novom pravcu.

Hoće li se taj mrak videti u Martinovoj priči?

Jorg: Na početku serije, on je veoma nevin, tabula raza. To se menja, što više vremena provodi u sistemu.

Ali serija je na momente urnebesno smešna…

Ana: Čak i kada dođe do sranja, zadržavamo humor. Kada smo prvi put predstavljali seriju, neko iz TV mreže je rekao da je živeo u blizini vojne baze i da se užasno plašio da će doći do nuklearnog rata. Ležao je noću u krevetu i izgovarao bi, „Nadam se da ću nešto da kresnem pre nego što padne bomba". Postoje trenuci prirodne apsurdnosti u celoj toj situaciji.

Muzika igra veliku ulogu u seriji. Kako ste odlučili koje pesme ćete staviti u seriju?

Ana: Ja sam izabrala mnoge od njih. To je jedan od glavnih razloga zašto smo radnju smestili u 1983. godinu, zato što je to bila neverovatna godina za muziku. To je takođe bila jedina godina kada se nemačka muzika zaista probila, pa nam je uvodna tema Major Tom Pitera Šilinga.

Jorg: Ako si odrastao u Zapadnoj Nemačkoj, 1983. je bila jedna od prvih godina kada si počeo da ideš na žurke i da plešeš, i odjednom su ljudi počeli da pevaju na nemačkom. To je promenilo pravila igre.

Šta je sledeće? Hoće li biti još jedne sezone?

Jorg: Osmislili smo seriju kao triologiju, i u budućnosti bismo voleli da snimimo i Dojčland 86. i 89. U ovom trenutku radimo na tome.

Ana: Ja trenutno pišem novu seriju čija je radnja smeštena u savremeni Berlin. U pitanju je porodična drama i triler za BBC u Velikoj Britaniji i AMC u Sjedinjenim Američkim Državama. Ne bi baš trebalo da pričam o tome, ali radi se o porodici koja se vraća u Berlin i upada u ozbiljnu dramu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu