Pitam se koliko je ljudima potrebno da se skroz ugase. Kao i šta to sve podrazumeva i kako se sve manifestuje. U poslednje vreme, godinama, okružena sam ljudima koji uglavnom samo idu napred – nazad, između ništa ili skoro ništa. Rečenice koje izgovaraju su u istom tonalitetu, nema ni gore ni dole. Ljudi žele da završe svoju smenu na poslu, da brzo odu kući, uzmu daljinski u ruku ili laptop na krilo i onda još malo dokazivanja nebitnosti.
Reklame
Ljudi se u 99 odsto slučajeva na poslu ushićuju i trude ako će dobiti bonus, ili ako će šef da ih pomazi po njihovoj maleckoj tintari, zbog samog posla se danas lože samo "debili". Toliko ništa ne žele ljudi u ovoj zemlji, da mi je ona beogradska biciklistička kritična masa wow! kao, ljudi se lože na nešto, da li je to moguće?
Pre neki dan mi kaže neko, "Jebote, pa zar nikome ne padne na pamet da ode ispred kancelarije Saše Jankovića i pruži podršku, zar niko ne slomi nijedan prozor da poruči da to ne može više tako?"Ko? Ko da ode? Doduše, podrške u pisanom obliku nije falilo i to je okej. Milion blogova, tekstova, otvorenih pisama, obraćanja zaštitniku na Tviteru – ali niko, niko (pa ni ja) da se primi i kaže: "Ma svega mi je dosta, idem tamo pa ću da vidim šta mogu."
Ovde se ne pitam da li bi se nešto postiglo, kao ni da li je to moguće, već se pitam kako je moguće da nema tog okidača koji nas pokrene da nešto uradimo. Sa druge strane, imamo i onu grupu jjudi koja "nije luda" da ide negde po ko zna čijim nalozima i koja ne veruje nikome.E, sad, ako ne verujemo Saši Jankoviću, zaštitniku građana, kome onda verujemo? I zašto podržavamo demonstrante u Makedoniji? Zašto njima verujemo? Zašto se Srbija češlja dok Makedonija gori? Šta je to što nam je ubilo svaki titraj želje da se usprotivimo, dignemo glas, a ne samo impotentni glas na društvenim mrežama? Kada se, međutim, osvrnem oko sebe, niko ne diže glas ni u svoja četiri zida, ni na nepravdu na poslu.Oni koji dignu glas protiv nepravde u svom mikrosvetu su ili "ljubomorni, zavidni, jadni, matori, budale, pred otkaz" i na kraju u 100 odsto slučajeva i dobiju otkaz. Izbor je jednostavan: ili ćuti i radi, ili progovori i letiš. I to nam je svima jasno, retko će ko izabrati glad.
Ali dokle? I šta sve siti moramo da trpimo i na šta smo spremni? Koliko još prljavih naslovnica i zlostavljanja ćemo da gledamo i pomeramo glavu besomučno kucajući statuse i tvitove? Ne zaboravite da Saša Janković ustane i odlazi u kancelariju i dalje radi svoj posao, usput se buneći i ukazujući na sve što je loše.Taj čovek se loži na nešto, da li je to istina, pravda – on se loži. Ovi drugi se lože da mu unište život, i ne samo što se lože već se i trude. A mi, zašto se ne ložimo ni na šta i zašto nam je dovoljno ovo što imamo, kad je to sranje?
