Diskretni heroji sadašnjice: ko su davaoci krvi u Srbiji?

Da se razumemo, univerzalni odgovor na pitanje iz naslova ne postoji. To može da bude vaš prvi komšija, političar koji traži pažnju, taksista, ambasador, sportista ili neko sasvim sedmi. Naravno, ako nema nizak pritisak kao što sam ja imao tog jutra. Nakon što nisam dobio dozvolu da plivam za Bogojavljenski krst, sada nije aminovana ni moja želja da dam krv. Definitivno sam najveći šonja ikad.

Dolazak u Zavod za transfuziju krvi nije obećavao, prazna čekaonica, samo sagovornica iz Instituta koja mi odmah objašnjava da leti dolazi do blagog pada u dolascima. Pa dobro, pomislio sam, ne bih se ni iznenadio da je ovo još jedna stvar u Srbiji koja je od izuzetnog značaja, a ne funkcioniše kako bi trebalo. Na kraju krajeva, ko uopšte u Srbiji daje krv? Samo onaj koji bi da uzme dva dana slobodno? Definitivno sam pogrešio.

- Imamo samodovoljnost, što znači da se potrebe za krvlju podmiruju iz sopstvenih resursa, iako se tokom leta smanjuje odziv, tako da je nama teško da svakog dana od 250-300 ljuti motivišemo da dođu da daju krv. To su otprilike i dnevne potrebe - priča mi Gordana Antuljeskov, saradnica za odnose sa javnošću iz Instituta.

U tom trenutku nailazi prvi davalac, Nebojša, policijski službenik, tridesetak godina, rekao bih. Propustio je akciju u njegovoj policijskoj stanici, pa je odvojio vreme i došao da svakako "pusti krv".

- Mojih pet minuta nekome život znači i to je ono što me motiviše, pošto dajem krv još od srednje škole - kaže mi Nebojša, koji je "prototip srpskog davaoca". Barem tako kaže Gordana.

Diskretni heroji, barem ih ja tako posmatram. Zato i ne insistiram da ih fotkam, ako mi se učini da se osećaju neprijatno. A to je definitivno slučaj sa Nebojšom.

- Ja nemam problem dok mi je igla u veni, ali imao sam neke kolege kojima zasmeta već kada ih ubodu u prst. Sviđa mi se nadzor ovde, a ni sendviči nisu loši - smeje se Nebojša.

U čekaonicu ulazi Aleksej, student Građevinskog fakulteta.

- U principu sam planirao svakako da dođem, a juče je baš drugar pitao da li neko ima "B-" za njegovog ujaka, pa se to poklopilo. Ovo je verovatno sedmi put da vadim krv, dva puta godišnje to učinim na fakultetu ili ako vidim slučajno na televiziji da je potrebno. Što da se ne oslobodim nečega što imam viška u organizmu, ako će to nekom pomoći - kaže mi.

Kao i većina davalca, i on smatra da odziv uvek može biti mnogo bolji.

- Mislim da ljudi generalno ne vole da daju ništa svoje. Neće da ti daju šifru za Wi-Fi da pošalješ e-mail, a kamoli da daju krv, to je neka otuđenost koja ne treba da važi u ovom slučaju, ali dobro i dosta se ljudi plaši - rekao mi je Aleksej, koji takođe nije imao privilegiju da da krv. Nizak pritisak. Otišao je i poručio da će doći ponovo.

__________________________________________________________________

Pravi vampiri iz "prave krvi"

__________________________________________________________________

Ulazi i bračni par, a za njima i dve devojke. Gužva u saobraćaju odjednom. Upoznajem Katarinu i Doroteju, kažu da su već ušle u rutinu davanja krvi, iako su Katarinu odbili prošli put. Nije joj se to svidelo, ali razumela je odluku.

- Mislim da nema dovoljno ljudi tako da pokušavam da dođem kad god mogu. Imam osećaj kao da uvek nedostaje krvi. Krenula sam još u srednjoj školi da je dajem i pre nego što su davali dva dana izostanka, što je bio motiv većine mojih vršnjaka da to učine. Meni je i neprijatno da gledam iglu, pa svejedno dođem i dam krv, okrenem glavu, šta ću - kaže mi Katarina.

Gordana iz Instituta me zatim upoznaje sa procesom trombocitafereze, odnosno davanjem trombocita. Malo mi je neprijatno što prvi put čujem za to, a u planu je promocija tog vida davanja krvi.

- Ljudi uglavnom nisu svesni ovog vida transfuzije, a najčešći pacijenti koji dobijaju trombocite su oni koji pate od leukemije. Uglavnom su davaoci namenski, iz porodice pacijenta. Davanje je mnogo zahtevnije, daje se na dve nedelje i proces duže traje (između 40 i 60 minuta). Strožiji su kriterijumi, gleda se fizička sprema davaoca, a i kvalitet vena. Ti trombociti su jako kvalitetniji i jedan taj proces zamenjuje pet-šest doza "običnog" davanja krvi. Bilo bi zaista dobro kada bismo povećali broj dobrovoljnih donora trombocita - kaže mi Gordana.

- Ne mogu da se umorim jer znam da neko tamo zavisi najviše od nas i to je motiv koji nas stalno vodi. Dobro je i to što ljudi ne smatraju da ih pritiskamo, nego da ih podsećamo i svako novo ime posle apela, može da znači jedan spaseni život više. Ima dosta ljudi koji u neposrednoj okolini nisu imali nikakve potrebe za davanjem krvi, i onda kada se nešto loše desi u njihovom okruženju, dosta im se promeni stav o svemu tome - poručuje mi.

Treba istaći i da je procenat davalaca krvi u Srbiji na 100 stanovnika isti kao i u evropskim zemljama. Činjenica je da nam ne nedostaje empatije po tom pitanju. Na kraju, davanje krvi je privilegija zdravih ljudi. Budite svesni toga. Ništa ne škodi, ne boli, a spasićete nekoliko života. Sigurno da uvek možemo bolje. A ako vas odbiju, kao što su i mene, ne demorališite se, već se vratite prvom sledećom prilikom. Znam da ja hoću.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu