Zašto je u Srbiji nestašica marihuane

Telefoni su na sajlentu. Panični pozivi sve su češći. Sajpresi više ne zvuče isto. Jafa nema isti ukus. Film Pineapple Express više nije smešan, već tužan. U Srbiji nema vutre! Odnosno nema je u onoj meri na koju su ljubitelji travke navikli.

To što mene zovu prijatelji (sa posla, sa faksa, iz srednje, osnovne i vrtića), poznanici (iz grada, sa ulice, i oni sa kojima sam se jednom u životu naduvao), familija (uža i šira), pa čak i neki sitni dileri, samo govori o tome da su svi oni listajući imenik stigli do dna spiska pod imenom „kome bih mogao bar na buksnu da se privalim?". Nit' sam diler, nit' redovno duvam. Odavno sam prešao u rekreativce. Ali takve pozive dobijaju svi ovih dana.

Ma je li to inspektor Trtović rešio da stane na put drogi? Zašto niđe hedova masnija?

Ovo delikatno pitanje zahveta okupljanje „Saveta" – trusta marihuanom zaraženih mozgova. Razgovarao sam sa svima do kojih sam mogao da dođem i koji su na ovaj ili onaj način povezani sa tim da vidim kako se oni bore sa nestašicom i da li znaju o čemu se radi. Imena su im promenjena.

- Čim sam ponovo počeo da se sećam sopstvenih snova, koji su užasni, otišao sam i kupio onaj tamjan - žali mi se ortak Neša dok čekamo šemu. Ne znam da li sam vam to već rekao, ali on je strastveni uživalac marihuane. – Ako se ne javi uskoro, idem ponovo.

Moje "nemoj da pušiš ta sranja" nema nikakvog smisla. Očajna su ovo vremena za njega, ali je siguran da je nestašica veštačka. U tome su saglasni svi sa kojima sam razgovarao. Jer, budimo realni, nemoguće je da u Srbiji nestane marihuane. Nismo za džabe nebeski narod, stanovnici plodne i tranzitne zemlje labavih granica . Zato je i nemoguće uzrok minusa na tržištu gandže svesti na jedan. Ali da je čudno, čudno je. I dugo traje. I utiče na sve.

- Meni se nikada nije desilo da za hiljadu dinara u Beogradu dobijem pola grama užasne vutre - žali se i Dima, rekreativac. – Ja, brate, jednom mesečno kupim za crvenu i to mi traje. Ali ovo me je zaista iznenadilo.

Jedan od onih dilera koja je situacija najviše pogodila mi kaže da se ovako nešto nije događalo. Ili se bar on toga ne seća.

- Evo da sam danas imao, prodao bih pedeseticu sasvim opušteno. I to samo najužem krugu sa privatnog telefona - u neverici je Cobi. – Zamisli šta bi tek bilo da sam upalio karticu „radilicu" koja mi već mesecima nije aktivna. Došlo vreme da se vutra kupuje od danas do sutra.

Na kraju mi je rekao da je, kada je otišao do ortaka koji ima, zatekao red ispred ulaza. Nije baš da ne može da se nađe, ako si dobro povezan, poznaješ koga treba – naduvaćeš se, nije problem. Problem jeste što su prošle godine u ovo vreme svi imali po nekoliko kombinacija u opticaju, (ri)zlu ne trebalo. Pa te niko nije smarao kao sada.

- Fama oko nestašice je veštačka, potvrđuje Šiki, trgovac koji sebi ne dozvoljava da ostane prazan. - Ima više razloga. Prvo, palo je mnogo sitnih dilera u poslednje vreme i treba da se pripremi nova generacija.

Istina, murija cima više nego inače. Bilo je sitnih padova, ali ništa potresno po tržište. Medijski blokbasteri od pre više od godinu dana " Grom 1" i "Grom 2", nisu izazvali posebnu krizu. Cena je ostala ista , ponuda takođe, jedino su se ljudi povukli do izlazka drugog dela koji je, kao i obično, gore prošao.

Pokušao sam da u MUP-u Srbije dobijem zvanične informacije da li je u skorije vreme bili nekih većih akcija i zaplena, ali na zvaničan dopis nisam dobio odgovor.

- Drugo, dva velika kanala su pukla jer su se ljudi prešaltovali na drugu robu - nastavlja Šiki.

Nema više onog albanskog skanka, a vala ni hibrida. Dakle, osim projekta Južni Tok pukao je i " Južni Džok", koji već godinama uspešno sprovodimo sa pokrajinom, državom ili vojnom bazom – kako god da je zovete – Kosovom. Neki to povezuju sa padom sela Lazaret , centrom za proizvodnju marihuane u Albaniji. Albanska specijalci su nekoliko dana razmenjivali vatru sa meštanima tog sela, uzgajivačima koji nisu želeli da se predaju bez borbe. Na kraju je policija ušla u to selo prvi put posle deset godina. Deo tih tona koje se tamo proizvedu dolazi preko Kosova i sela Veliki Trnovci, slične reputacije, blizu Bujanovca u Srbiji. Veći deo završi, istim putem, u Zapadnu Evropu.

Da je jedan od tih kanala koji su pukli albanski, smatraju i na Fejsbuk stranici Beograd na Vutri. Njihov odgovor na pitanje šta misle o navodoj nestašici prenosim u celini:

Ono što je sigurno je da je situacija je uticala i na cenu. Računica u dinarima se više nikome ne isplati. Sada gram dobijate za 10 evra i to uglavnom domaćeg skanka, koji se proizvodi u veštačkim uslovima. Izgleda da je muka naterala na proizvodnju.

Što se srpske domaćice tiče, nje nikada nema u količinama kao albanke, i uglavnom se šalje preko granice. Ali ima taj poseban, decenijama razvijan rad – zbog kog je ljudi vole. Iako marihuana zahteva mnogo vode, prošlogodišnje poplave su bile kobne po sve entuzijaste na srpskim prirodnim uzgajalištima, koja nisu za potcenjivanje. To je ujedno još jedan od razloga zbog čega Marija Ana ređe svraća ovih dana.

Nije to više problem samo Beograda, ljubitelji biljke širom Srbije imaju problema pri nabavci. Neki su primorani da idu i po stotinak kilometara u jednom pravcu da bi dopunili zalihe.

- U svakom gradu je isto, pojavi se nešto na par dana i onda nestane, i tako u krug - javljaju mi iz zapadne Srbije. – Možeš da zamisliš šta je kada me zovu sa Kosova, odakle sam ja redovno uzimao, da pitaju kakva je situacija i da li vredi da oni dođu ovde. Negde je čak skočila cena na 1,500 dinara za gram skanka, mislim jeste dobar, ali je mnogo.

Tako je, umesto 400-500 evra za "stotku" skanka, koja je uvek bila skuplja od domaće i "hibrida, sada negde cena skočila na 800 evra za sto grama. Da je rast cena očekivan misli i Ćomi, još jedan od onih dilera koji rade i u ove "crne dane."

- Kod mene nema problema, ali moj krug je relativno mali. Nisam imao problema ni sa dobavljačima ni sa mušterijama, samo očekujem da će cena da skoči, naročito zbog velike potražnje za uljem - kaže mi on.

Od kada je Kanađanin Rik Simpson uputstvo za pravljenje kanabisovog ulja postavio na internet, i od kada je počela cela gungula oko "Lekalizacije" u Srbiji, potražnja za kanabisovim uljem neverovatno je skočila. Ilegalno se može naći po ceni od 600 do 1,200 evra po boci, u zavisnosti od količine. Poslovno, logičan je potez da se sve što je ostalo da u proizvodnju ulja. Proces jeste duži, ali je definitnivno isplativiji i manje rizičan. A šuška se da pojedine apoteke u Srbiji već valjaju ulje. To me ne bi čudilo, jer, realno, svašta se može na naći u "pojedinim" apotekama.

Ja u tome nisam uspeo. Izgleda da sam pogrešno procenio moć prepoznavanja kod farmaceutkinja. Znaju oni zloupotrebljivača kada ga vide.

Svi sa kojima sam razgovarao smatraju povećanju potražnju za uljem kanabisa glavnim razlogom ove takozvane nestašice. Kampanja Lekalizacije i dokazivanja lekovite strane marihuane definitivno je promenila sliku na tržištu. I dokle kod bude neizvesno šta će se sa tom inicijativom desiti, da li će se i na koji način realizovati, oni kojima je kanabis u bočicama neophodan neće birati način da dođu do njega. Ovih dana to im je znatno olakšano, mada je veliko pitanje kakvog je kvaliteta to što se ilegalno može naći. Oni kojima je potreban kanabis u rizli će se, za sada,malo više mučiti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu