Naselje gde su Romi i mrtvi Jevreji prve komšije

Sudbine Roma i Jevreja su se kroz istoriju mnogo puta ukrštale, ali nikada kao u Mramorskoj 11, u Nišu, gde su živi Romi i mrtvi Jevreji prve komšije. Štaviše, moglo bi se reći da dele isti krov, s obzirom na to da nešto više od stotinu kuća, koliko pripadaju ovoj adresi, u svoje temelje ili bar kao dvorišnu dekoraciju, imaju nadgrobne ploče preminulih Jevreja, a neke od tih kuća su u stvari adaptirane grobne kapele.

Lenja, vrela subota. Miloš fotograf i ja nalazimo se kod skretanja za Stočni trg, jedno od najozloglašenijih romskih naselja u Nišu. Ispred Stočnog trga, od strane Turističke organizacije Niš, poboden je turistički putokaz koji kazuje da je Jevrejsko groblje na putu za Medoševac. Još jedan apsurd ovoga grada, jer kada bi se turista zaputio tuda, jedino bi mogao da stigne do kineskog tržnog centra i svadbarskog restorana iza kojih je podignut visoki zid, koji zatvara groblje. Sa te strane, jedan deo groblja je preoran i asfaltiran i tu se nalaze stovarišta firmi. Nema ulaza. Stoga, idemo pravo kroz romsko naselje, koje leži na ovom groblju.

Ništa manje bizarno od Grada mrtvih u Kairu

Sve je počelo davnih šezdesetih godina prošlog veka, kada je dvanaestočlana romska porodica, pronašla dom u kapeli, ispod koje je bio grob rabina. Pola veka kasnije, romsko naselje zauzima trećinu groblja iz XVII veka, koje je 2007. godine proglašeno kulturnim dobrom. Rat između Jevrejske opštine Niš i Roma iz Mramorske 11 vodi se decenijama, a kako mi je rekla predsednica Jevrejske opštine Niš, Jasna Ćirić, gradsku vlast uopšte ne zanima problem. Bilo je govorkanja da će se naselje iseliti i da će se na tom mestu izgraditi memorijalni park, ali sve je ostalo na tome. Ona u mejlu kaže da je u postupku restitucije deo groblja vraćen Jevrejskoj opštini, da su deo groblja okupirale, uzurpirale i ogradile razne firme koje tu postoje, dok je na trećini tog groblja romsko naselje. Kaže i da često ne može da se uđe na groblje, jer posetioce žitelji saspu kamenicama.

Koračamo Stočnim trgom. Jedna za drugom, nižu se profane kućice sklepane od pitaj-boga-čega-sve-ne. Pobacano smeće, gvožđurija na sve strane, bezoka mačka skače preko razvarene kapije. Deca polugola trčkaraju okolo. Ipak, ima i bogatijih, višespratnih kuća, okićenih betonskim lavovima. Pojedini žitelji ovog kraja koriste poslednje tople dane za pranje tepiha i za pivo sa komšijama. Sve miriše na pečene paprike – ajvaruše i vlagu, što čini vazduh još težim, nego u gradu. Piči romski melos. Drugi univerzum, kako je ovo mesto definisao Miloš. Shvatam da smo počeli da lutamo i da se nalazimo u jebenom lavirintu sklopljenom od bezbroj neverovatno uskih prolaza. Niška favela.Videvši nas onako unezverene i izgubljene, žitelji ovog mesta počeli su da se okupljaju, gledajući nas podozrivo i nepoverljivo, "koji-ćete-moj-ovde" pogledom.

– Š'a snimate to?! – dobaci jedan od njih, dok su ga još dvojica pratila.

A onda iskočiše žene, deca, matori brkajlija u radničkom kombinezenu,…Eto sranja, pomislio sam. Međutim, iza sve te nepoverljivosti, krila se neočekivana ljubaznost, pa nam je Rale Prevara, kako se predstavio istetovirani momak u ranim tridesetim godinama, dao instrukcije kako da dođemo do odredišta. U roku od pet minuta, čitav Stočni trg znao je kuda smo se uputili, pa su ljudi sporadično izlazili na prozore kako bi nas usmeravali. Izbili smo na "glavu ulicu", duž čije desne strane se prostire visoki, betonski zid, na vrhu opasan bodljikavom žicom. Pijani kočijaš u crvenoj polo majici, prekinuo je timarenje svoga konja, prišavši nam da zatraži upaljač. Pripalio sam mu pljugu, a zauzvrat sam zatražio konačnu smernicu do Mramorske 11.

– To vam je samo pravo, ali nemojte tamo da idete, boga vam. Tamo ljudi neće da pričav, a kamo li da se slikav – preplićući jezik, pokušao je da nas odvrati od namere.

– A šta se dešava u poslednje vreme sa tim naseljem? – upitao sam ga.

– Šta će da se dešava… Bio pre par godina taj neki stranac Pol, platio nam da čistimo to groblje, 800 kinti dnevnica i od tada ništa.

Nastavljamo dalje do prve okućnice, koju dele desetak kuća. Prolazimo pored neuhranjenog konja i prekidamo porodično ispijanje piva. Kratkopodšišani rmpajlija ustaje sa stola i govori nam kako smo došli na pravo mesto, ali ne zna šta tražimo ovde, pošto je, kako kaže, ceo kraj renoviran i više nema nadgrobnih ploča.

– To je bilo nekad. Sad su nove kuće – kaže on. – Mi smo sve sredili s Jevrejima.

– Sve ste sredili? – upitah ga zbunjeno.

– Sve. Oterao sam ih u kurac kad su mi ponudili novi stan u zamenu za iseljenje. Tako da je sve sređeno.

Pre nego što će otići belim kombijem, ovaj krupni, nadrndani čovek nam reče i to da ako hoćemo da idemo do groblja, možemo jedino preko zida iza kineskog tržnog centra – da ne kažem kineskog zida – ili da se vratimo kućama, što je prema njegovom mišljenju, najbolja solucija.

– A šta je sa ulicom pored? – upitah ga, pretpostavljajući da je ona ta koja vodi u srž naselja koje tražimo.

– Tamo ne može – reče on grubo.

– Zašto?

– Ama, zato što ne može – reče on. – Tamo su bande, deca narkomani, mnogo je opasno tamo. I nemojte da pravite pičvajz ovde. Idite lepo svojim kućama.

I zaista smo Miloš i ja pošli nazad. U mojoj glavi, tada su postojale dve solucije: da preskačemo zid ili da se vratimo kućama bez reportaže. Srećom, ispred jedne kuće, na izlazu iz Stočnog trga, sedeo je čovek sa starom majkom i malenom ćerkom, koji kada smo mu izložili problem, pozvao jednog mladića koji je tuda prolazio. Sedamnaestogodišnji mladić se predstavio kao Trajko Saitović i ljubazno se ponudio da nas sprovede do naselja koje smo tražili. Kako kaže, iako živi u tom kraju, nikada nije imao pojma da su tu jevrejski grobovi. Ponovo smo prošli kroz one betonske prolaze i uličice i naposletku smo se obreli tamo gde smo prvobitni i pošli. Našoj maloj ekspediciji pridružio se i Prle, momak koji je živeo u jednoj od kuća sagrađenih na groblju.

"Kućni prag je najviša planina"

Ova narodna izreka u ovom naselju poprima posve drugačije značenje. Čim se zakorači u Mramorsku 11, stajete na nadgrobne ploče. Gotovo istovetno stazi što vodi do koncetrancionog logora Plazov iz filma "Šindlerova lista". Nekada su na hebrejskom na njima bili ispisani epitafi, a danas toga više nema. Ploče su izlizane, ispucale i propale, nagrizane zubom vremena.

Jedan od žitelja dobacuje: "Nekada smo se igrali, ko pronađe Davidovu zvezdu na ploči, njega čeka velika sreća."

Ovo je najsiromašniji deo Stočnog trga i to se jasno vidi. Prle i Trajko nas sprovode između šarenih kuća, uskim prolazima kroz koje krupniji čovek ne bi mogao da prođe. Da nije bilo njih, ne znam kako bismo se prokleto Miloš i ja snašli ovde, jer čitav komšiluk izgleda kao da ga je projektovao Dedal lično za potrebe Minotaura. Konačno izbijamo na širi prostor, gde grupa Roma, na improvizovanom stočiću prodaje švervovanu robu: instant nudle i jeftine cigarete. Naselje je prepuno zbijenih kuća iz čijih temelja vire nadgorbne ploče. Ovde baštenske patuljke zamenjuju pokojni Jevreji, jer se u dvorištima pored česmi za vodu, šporeta na drva, dasaka i kolica i kojekakvih drugih drangulija, nalaze i ploče u obliku kamenih, mrtvačkih kovčega. One služe za odlaganje veša ili kao baštenski stočići.

Na jednoj takvoj ploči sedi mlada trudnica i puši cigaretu. Kaže da ne zna ništa o Jevrejskom groblju, jer je tek od nedavno tu, otkad se udala, ali i da joj ne smeta ovo novo saznanje. Iza nje nalazi se ruinirana rabinova kapela, ispunjena đubretom i govnima. Sa tom kapelom je počelo stvaranje ovog naselja. Rabinova kapela, lepi se za nedovršenu kuću sveže okrečenu u roze, pored čijih je vrata, simbolično okačen citat Vladike Nikolajeva o dobrodošlici u dom. Ironija čuči u tome što je i taj dom zapravo adaptirana kapela.

– Ja spavam s mrtvacima – reče Mirsada, vlasnica ove neobične kuće.

– Da li Vam je neprijatno zbog toga? – upitao sam je.

– Ma šta ima da mi bude neprijatno, ja sam rođena ovde. Pa neće se povampire. Moj deda je prvi došao u ovo naselje. Sve je to bilo posle poplave '48. godine, kada se potopilo celo cigansko naselje. Petnaes' godina kasnije, mom dedi je grad dao da živi ovde, a sad kukaju. 'Oće da nas isele. E pa neće moći.

– Pa jesu li Vam ponudili stan u zamenu za ovo?

– Jesu, nudili su… ali sve je to prevara. Znam da su 'teli da nas zajebu samo.

– Jeste prevara – potvrđuje Saša, stariji gospodin, a onda dodaje – Ja ne znam što vi novinari dolazite ovde. Nama treba pomoć a ne da nas snimate. Svi zarađuju na nama, a nas ko šiša. Nudili su nam te stanove, hteli su da nas prevare.

– Šta Vi onda mislite da je rešenje?

– Ništa, da nas ostave na miru i da nam više niko ovde ne dolazi. Kakav crni memorijalni park da mi grade ovde, kad ja ovde živim. Mi Cigani nećemo da se selimo.

Naposletku, pitao sam Sašu da li postoji način da se uđe na samo groblje, na šta mi je on odgovorio da postoji put preko šume, pored Nišave, ali da to ne bi bilo mudro, jer je groblje postalo pravi zmijarnik.

– U kuće nam ulaze zmijurine – dodaje Sašina žena – Niko to neće da očisti.

Ipak, Prle nam govori da u začelju ovog naselja, postoji kuća, sa koje bismo možda mogli da vidimo ono što je ostalo od Jevrejskog groblja, ali da nam ne preporučuje da idemo tamo, jer bi možda komšije pravile problem. No, ipak odlazimo i ponovo nas dočekuju ljubazni ljudi, a vlasnik nedovršene dvospratnice, poziva nas da se popnemo na sprat njegove kuće i uslikamo groblje. Ono malo što je ostalo od ove parcele, zaraslo je u travu i korov i prekriveno je đubretom: polomljeni tanjiri, plastične igračke, toalet papir… Tužna slika i prilika nejabavajućeg stava naše države prema problemima manjina.

Gradska vlast i svi odgovorni, moraće da prebace pogled preko zida koji sakriva ovo kulturno dobro, jer se u suprutnom borba između Erosa i Tanatosa, neće preseliti u skorije vreme sa ovog bizarnog mesta.

Pratite VICE na Twitter, Facebook,

Instagram