Elegija za neznanca

Ovim odajem poštu čoveku kog nikad nisam upoznala, kog nisam poznavala, kog možda čak nikad nisam ni videla (ili, ako sam ga videla, nisam znala da je on). Jedino što o njemu znam jeste da je živeo preko puta ulice, tri zgrade od mene, na drugom spratu dvospratne kuće, i da se ubio prošle subote.

Rekle su mi komšije. Došle su po svog psa, koji se igra sa mojim psom.

"Pucao je sebi u glavu pre oko sat vremena", rekli su. "Nisi čula?"

"Ne", kazala sam.

Pogledala sam kroz prozor, niz ulicu, i videla crveno rotaciono svetlo vatrogasnih kola i plavo rotaciono svetlo policijskih kola. Kasnije, kad sam izašla da prošetam psa, vatrogasna kola su otišla, ali su policijska još bila tamo: njihovo svetlo još je bešumno treptalo.

Jebeni idioti, pomislila sam za grupu ljudi koja je stajala na trotoaru kibicujući.

Ali onda sam i ja zastala da gledam, baš kao i oni. Sva su svetla unutra bila popaljena i lako sam mogla da zavirim kroz njegove prozore. Zaustavila sam se tokom šetnje posle svaka tri koraka da iz svakog ugla zavirim kroz njih sve dok ih nisam ostavila za sobom. I u povratku sam se često zaustavljala.

Videla sam mnogo biljaka unutra, zdravih i visokih. Pomislila sam: Baš je vodio računa o tim biljkama. Ispred kuće je i dalje visio praznični venac. Delovalo je tužno i tragično što se potrudio da ga nabavi.

Na tremu je visilo nešto što je ličilo na vazdušne zvončiće. Sinulo mi je da nikad ne bih pomislila da bi neko ko poseduje vazdušne zvončiće mogao da se ubije. Kroz prozor sam videla i veliki komplet ružnih narandžastih kariranih zavesa. Njih nikad ne bih odabrala i osetila sam da je od drugačiji od mene, da nemamo ništa zajedničko. Ne znam zbog čega su nas razdvojile upravo te zavese, ali jesu.

Kasnije sam, međutim, počela na neki jeziv način da se osećam manje drugačija od njega. Rastužila me je njegova patnja. Pitala sam se u kakvoj je emocionalnoj i psihološkoj tami živeo kad je osećao da nema drugog izbora. Ja poznajem tamu. Postoji verovatno 100.000 oblika tame, 100.000 oblika onoga što nazivaju depresijom. Ja poznajem svega jedan ili dva.

Neki ljudi depresiju opisuju kao tugu. Drugi je definišu kao potpuno odsustvo osećanja. Za mene je najbolji opis depresije strah: strah i od života, i od smrti. Taj strah od smrti je toliko snažan da život postaje nepodnošljiv. Taj strah od smrti je toliko mučan da ponekad poželim da sam mrtva.

Mogu još da ga opišem kao vrištanje i gušenje: vrisak u mojoj glavi i teški pritisak u mojim grudima. Ako bih morala da nagađam šta je uzrok tom vrištanju, pretpostavila bih da je to odsustvo bilo kakvog smisla. Rekla bih da je to vrištanje u ništavilo i vrištanje o ništavilu. Ponekad je glasno i zastrašujuće. Tokom tih faza imam osećaj da stvarnost nema dno. Ne postoji kontekst o koji možete da okačite bilo šta. U nekim drugim slučajevima ga uopšte ne čujem. Zaboravim na nega. Izgradim dno od gluposti, ili ga izgradim od smislenih gluposti, ili prava osoba kaže pravu stvar, ili su moji lekovi dobro podešeni, ili se nešto naprosto promeni, i dno se, na svu sreću, magično pojavi.

Narednog dana sam se poverila jednom prijatelju koliko me je uznemirila smrt ovog neznanca.

"Nemoj da projektuješ", rekao je moj prijatelj. "Ne poznaješ njegovu priču. Sama si rekla da ima slučajeva kad je razumljivo da neka osoba okonča svoj život. Možda je imao rak?"

Posle sam se osećala malo bolje, mada ne znam zašto. Ako je imao rak, i dalje je patio. Ne postoji skala patnje, nema načina da uporedite patnju jednog ljudskog bića ili njegovu bolest, sa patnjom drugog. A opet, iz koga god razloga, osećala sam se bolje kad sam pomislila da je možda imao rak.

Govore nam da je samoubistvo trajno rešenje za privremeni problem. Svakako sam doživela da napad želje za samoubistvom kod mene, kao i kod mnogih drugih, raste ili jenjava. Pričala sam tokom godina sa mnogima koji su preživeli pokušaje samoubistva i danas su zahvalni što su živi. Ali, kad se sve sabere i oduzme, nemam predstavu o tome koliko je moj komšija patio. Ne znam da li bi mu bilo bolje da je izdržao samo još jedan dan ili koliko toga je već u životu prošao. Ne znam koliko je mogao ili trebalo da istrpi. Ništa ne znam.

Mislim da nije na meni da bilo koga posavetujem da bude "jak", kao da su oni koji oduzmu sebi život slabi. Mislim da nije na meni da one koji žive među nama zovem hrabrim. Ja nisam hrabra. Nikad nisam želela da budem hrabra.

Kad sada šetam svog psa, ne gledam kroz njegove prozore. Neko je ostavio upaljena svetla u njegovoj kući i to me plaši. Mogu da zavirim u njegove prostorije iz svoje kuhinje i dnevne sobe. Držim zavese navučene.

Osećam se posednuto, kao da me motri duh tog čoveka. Zašto bi me on pohodio? Možda je ljut što sam ostala živa. Možda je do krivice koju oseća onaj koji je preživeo.

Moji prijatelji mi kažu da zapalim žalfiju: ispred moje kuće, u svojim prozorima i na ulici. Ali ne mogu da zapalim žalfiju u sebi. Žalfija neće ukloniti ono što je oduvek živelo duboko u meni — ono što se odslikava samo kroz moje zamišljeno iskustvo tog čoveka.

Tom čoveku i sebi, a možda i svima nama, mogu samo da poručim: žao mi je zbog vaše patnje. Molim vas, oprostite mi za sve. Hvala vam za vaš život. Volim vas.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu