FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Zašto Novu godinu dočekujem sam

Novu godinu sam počeo da "dočekujem" sam sasvim slučajno. Prvi put to se desilo kada smo se, kako to kažu nostalgičari, opraštali od 2003. Bio sam bolestan kao pas, svaka kost me je bolela od gripa, i nisam mogao sa ortacima na neku kućnu žurku.
31.12.14

Novu godinu sam počeo da "dočekujem" sam sasvim slučajno. Prvi put to se desilo kada smo se, kako to kažu nostalgičari, opraštali od 2003. Bio sam bolestan kao pas, svaka kost me je bolela od gripa, i nisam mogao sa ortacima na neku kućnu žurku. Matorci su išli sa svojom ekipom u neki od onih restorana gde je sve uračunato u cenu karte, ali gde više ničeg nema za džabe već oko devet, jer se sve poždere i poloče. Dok sam tiho patio uz, po tradiciji, užasan televizijski novogodišnji program, kuvao sam čaj i setio se one Nirvanine Pennyroyal Tea o kineskom "napitku istine".

Ranije te godine, još je "Sablja" bila na snazi, išao sam na aerodrom da od nečije prijateljice kume, pa od njene sestre sina preuzmem paket ploča koje mi je preko njega poslala tetka iz Milvokija. Tih dana, neke ploče bilo je nemoguće nabaviti u Srbiji. Imao sam tad sistem sastavljen od Marantzovog gramofona i pojačala, i zvučnike Pioneer. Znam, nije baš najsrećnija kombinacija, ali uz njih i Nirvanu sam dočekao 2004, i hvala im na tome.

Foto: Flickr user R. Nial. Bradshow

Posle toga sam upoznao Svetlanu, ljubav je buknula, 2005. smo dočekali slaveći tu ljubav, 2006. slaveći naše dobro plaćene poslove koje smo u međuvremenu dobili, 2007. smo dočekali slaveći naš brak. Do dočeka 2010. slavlja su mi se pretvorila u rutinu.

Svetlana ima svoju ekipu uglavnom neudatih cura, koje je mnogo vole, i mene sa njom, ali slušaju dozlaboga krševitu muziku, balkanski folk-pop, pop-folk, ono: ostavio si me, ali ću te preboleti, a možda ti se i osvetim u tako što ću da se bacim u promet…

Reklame

I tako je Svetlana s njima, bez mene, dočekala 2011. godinu i smorila se, ali za prijateljstvo se moraju podneti i neke žrtve. Te godine sam ponovo bio sam uz ploče i gramofon, ali sada imam Thorens i ne bih ga menjao ni za šta na svetu. Nekako prećutno, to je postao dogovor između nas dvoje, i ta, nazovimo je tradicija, neće prestati ni kad se, kako to vole da pišu oni koji pišu za široke narodne mase, skazaljke sklope u ponoć ove godine.

Foto Flickr user Thomas

Ne radi se tu o nekakvom razočaranju, samo ne vidim šta bih ja lično trebalo da slavim. Prema svim "civilizacijskim" normama mi smo vrlo uspešni: oboje imamo po hiljadu i po evrića platu, dobra kola, prostran stan koji ćemo otplatiti za sedam, osam godina, i nemamo decu koja bi nas kočila u nezadrživom napredovanju u karijeri, i sve to pre četrdesete. Sve to stekli smo obrazovanjem i napornim radom, a ne time što nam je neko, uz alkoholizirane trostruke poljupce, poželeo uspešnu Novu godinu.

Da slavim tu "civilizaciju" u kojoj sam uspešan… Pa svakog dana je slavim skrećući pogled od nemaštine drugih. To je poenta uspeha, zar ne?

Moja Svetlana ima ta prijateljstva i treba da ih čuva, verujem da će i njihovi dočeci s vremenom nestati kako se prijateljice budu udavale, to jest, ako im karijera dopusti udaju. Moje kolege svakog decembra iznova se čude kako ja to "ženu puštam samu". Tužan je to život koji oni žive sa svojim suprugama koje shvataju kao svoje vlasništvo i koje nikad ne bi "pustili same", dok me istovremeno terorišu masnim perverzijama sa našim koleginicama o kojima, na sreću, mogu samo da maštaju.