FYI.

This story is over 5 years old.

DROGE

Prljavi heroin ubija obespravljene Rome u Srbiji

Lokalni sleng za drogu, pajdo, zapravo se odnosi na heroin, ali ne onakav kakvog inače znate.
Max Daly
pisao Max Daly
London, GB
17.11.15

Dževrija, prostitutka i zavisnica od "pajdoa", živi u Malom Leskovcu. Pokazuje istetovirano ime bivšeg dečka iz perioda dok je bila čista. Sve fotografije: Aleksandrija Ajduković

Tarzan živi u kućici sa limenim krovom u getu na brdovitom obodu glavnog grada Srbije. Meštani ovo mesto zovu "Mali Leskovac", po osiromašenom gradu na jugu Srbije. To je jedno od stotinak divljih romskih naselja koja su nikla oko Beograda. Naselje je zatrpano smrdljivom gomilom smeća. Domovi se nižu s obe strane zemljanog puta. Tokom moje posete u junu, video sam kako se koza krije u hladu veša na štriku. Prazne udžerice su pune špriceva — krša koji za sobom ostavljaju korisnici "pajda", omiljene droge mnogih zavisnika u ovoj zajednici koju nabavljaju budzašto.

Reklame

Lokalni sleng za drogu, pajdo, zapravo se odnosi na heroin, ali ne onakav kakvog inače znate. Prema podacima Kancelarije UN za drogu i kriminal (UNODC), heroin u Srbiji je neverovatno "prljav"; uzorci droge koju su 2011. godine zaplenile vlasti bili su "čisti" u proseku između jedan i osam odsto .

Iako je pajdo đubre, a korisnike dejstvo drži svega 15 minuta, on po pravilu preovlađuje među obespravljenim Romima u Srbiji — alkohol, kanabis i kokain su u poređenju sa njim skup luksuz do kog je teško doći. A pajdo im daje više užitka za sitan novac.

Pročitajte i: Istina o britanskom kokainu od koga ljudima truli koža

"Svi ovde volimo pajdo, lako ga je nabaviti, jeftin je. Čak i mala deca znaju za njega", kaže Tarzan, pokazujući na dete koje nema više od šest godina. "Idu s očevima da kupuju."

Tarzan je istetovirao svoje ime na leđa. Leči se posle deset godina zavisnosti.

Sa 40 godina, Tarzan, građanin Srbije romske nacionalnosti, uspeo je da preživi desetogodišnju zavisnost od ove droge. Dok sam mu bio u poseti, Tarzanov mlađi brat hitno je morao da bude prebačen u bolnicu nakon što je uzeo prekomernu dozu. Na kraju je ostao živ, ali trojica Tarzanove braće nisu bili te sreće.

Prema rečima Tomasa Pičmana iz jedinice za istraživanje i analizu trendova UNODC-a, pajdo je "droga vrlo, vrlo niske čistoće i tipična za heroin u regionu". To je smeša razređena do krajnjih granica mešavinom jeftinih supstanci kao što su paracetamol, kofein, puding u prahu (prašak koji sadrži skrob za pravljenje pudinga), tri-u-jedan kafa (šećer, mleko u prahu i kafa u prahu) i gomile drugih hemikalija, uključujući benzamin, koji se koristi za pravljenje herbicida.

Reklame

Osamdesetih godina, pre nego što je izbio rat u Bosni, heroin u Srbiji bio je dobrog kvaliteta i uglavnom ga je koristila srednja klasa. Srbija je tada bila glavna tranzitna stanica za heroin koji je stizao iz Turske za Evropu. Ali od devedesetih, broj zaplena heroina je opadao kako su se trase trgovine menjale. Danas srpsko tržište dobija samo mrvice — uglavnom preko porozne granice sa Kosovom — u vidu veoma "mešanog" heroina.

Jedno od retkih vozila u getu

Zbog nečistoće pajda, manja je verovatnoća da ćete od njega overiti, ali je u pitanju ubitačna mešavina koja kod dugoročnih korisnika može da izazove oštećenja jetre i bubrega, krvarenje iz želuca i moždane udare. Zbog lošeg kvaliteta, ovaj "heroin za siromašne" ne radi kad se "puši sa folije". Jedini način da korisnici izvuku nešto iz njega jeste da ga uporno ubrizgavaju u sebe.

Kao posledica toga, uprkos maloj količini čistog heroina, ova droga dovodi do teških fizičkih oštećenja. Među romskim korisnicima vlada običaj da na preponama drže otvorene rupe veličine pupka kako ne bi morali stalno iznova da buše kožu. Višestruko ubrizgavanje i korišćenje istih igala u nehigijenskim uslovima života u divljem naselju dovelo je do toga da je između 60 i 90 odsto romskih zavisnika u ovim getoima zaraženo hepatitisom C, koji može da dovede do smrtonosnog oštećenja jetre.

U romskim naseljima ne postoji predstava o "blažim drogama posle kojih se navlačite na teže". "Romi ovde ne koriste kanabis, on ne može da se nabavi. Odmah se kreće s ubrizgavanjem pajda", kaže Bojan Arsenijević iz ReGeneracije, beogradske nevladine organizacije koja se zalaže za smanjenje štetnih posledica zavisnosti u Srbiji. "Romi su ovde toliko socijalno izopšteni da im nije dozvoljeno čak ni da prodaju drogu. Iako je ova droga loša, ona im rešava problem, jer teško žive. Ali srpskoj vlasti i građanima lako je da zažmure pred svim tim."

Reklame

U julu ove godine, kad je obustavljen priliv međunarodnih sredstava, zatvorena je "Veza", poslednja preostala služba za ukazivanje pomoći zavisnicima koja je nudila zamenu špriceva i druge usluge u Srbiji. Kad sam razgovarao sa čovekom iz "Veze", Lakijem, zaduženim za rad s ugroženima nekoliko nedelja pre nego što je grupa ugašena, rekao mi je da su ljudi koji koriste pajdo više navučeni na ritual ubrizgavanja nego na samo dejstvo droge.

Odsustvo "Veze" već se oseća. Zavisnici sada moraju da se oslone na šačicu apoteka voljnih da im prodaju čiste špriceve, ali to uglavnom dovodi do češćeg deljenja iste igle. "Veza" je bila i jedina služba koja je pružala direktnu pomoć socijalno izopštenim uživaocima droge kao što su oni koji žive u Malom Leskovcu.

Jedna od njih je i Nina. Ova 26-godišnjakinja živi u Malom Leskovcu sa partnerom i njihovom bebom. Radi se pajdom pola života, a na ulicama Beograda radi kao seksualna radnica od osamnaeste godine. Poznata je u kraju po tome što je sa svoje tri sestre bila članica bande tinejdžerki: po čitav dan su prale vetrobrane na semaforima, krale, provodile vreme u pritvoru i tukle se s momcima. Jedna od njenih sestara je overila, a ostale su, poput Nine, prostitutke navučene na heroin.

Nina kaže da je njena beba nešto najbolje što joj se u životu desilo, ali je pajdo usrećuje. Od prostitucije može da priušti sebi drogu i obezbedi dobar život bebi. "Ujutro se budim sa simptomima odvikavanja, pokušavam da nabavim drogu, uradim se i igram se sa bebom. Zatim radim od osam do 11:30 uveče", ispričala mi je. Nina kupuje dva grama droge dnevno i deli ga sa dečkom, koga povremeno zove makroom. "Od posla mi je muka. Emocionalno se na njega nisam navikla ni posle sedam godina. Seksualni rad je posao. Ne volim ga, ali niko me ne tera da ga radim."

Reklame

Doktorka Mira Kovačević, direktorka beogradske Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti, zna mnoge mlade Romkinje koje imaju problem sa drogom kao Nina. "Većina devojaka koje nam dolaze imaju između 14 i 17 godina. Počinju da koriste iglu rano", kaže Kovačević. "Mnoge su udate sa 12 godina, nisu završile školu i žrtve su porodičnog nasilja. Sve osim jedne Romkinje koje nam dolaze su prostitutke."



Pitao sam je zašto toliko mladih Romkinja uzima heroin. "Mladim Romkinjama lakše manipulišu stariji članovi porodice ili njihovi partneri", odgovorila je ona. "Često čujemo da su počele da koriste heroin kad su ih u to uveli članovi porodice. To je način da ih kontrolišete. Kad ih pitamo koju drogu koriste, mi znamo da je to heroin, ali one u stvari ne znaju. Kažu 'ovo smeđe' ili 'nešto žuto' ili samo 'pajdo'."

Prema rečima Marijane Luković, koordinatorke programa za status i socio-ekonomska prava Praksisa, nevladine organizacije koja se bavi zaštitom ljudskih prava, većina Roma koji žive u divljim naseljima u Beogradu nisu prijavljeni građani i ne može da im se ukaže nehitna medicinska pomoć kao što je lečenje od zavisnosti. Oni nemaju pristup sistemu.

"Romi se ovde smatraju krivim zato što obavljaju prljave poslove, bolesni su, zavisnici, siromašni i neobrazovani." — Viktorija Cucić

Da biste dobili socijalnu pomoć, zdravstveno osiguranje, posao i obrazovanje za odrasle morate da imate ličnu kartu, koju mnogi Romi nemaju jer je njihovi roditelji nemaju i ne poseduju krštenicu. Na primer, dvogodišnjem romskom dečaku koji je početkom ove godine pretrpeo teške opekotine na ruci uskraćena je estetska operacija zato što njegova majka nije imala zdravstveno osiguranje. Od Romkinja se traži i da plate kako bi se porodile u bolnicima.

Reklame

Beograd, koji se praktično i dalje oporavlja od čitave decenije ratova devedesetih, prepun je malih napuštenih zgrada. Ali one nisu neiskorišćene. Većina služi kao utočište za narkomanske zavisnike, kao mesta na koja možete da se sklonite i tu da se uradite. Betonski pod jedne od tih građevina, bombama razorene zgrade u centru grada na čijem spoljnjem zidu je ispisano veliko "ALKATRAZ", prekriven je špricevima, dušecima isflekanim krvlju, gomilom smeća i ljudskim izmetom. Svuda su muve i smrad je neizdrživ.

Uličice Malog Leskovca okružene su gomilama smeća. Đubretarski kamioni i druge gradske službe ne zalaze ovamo.

Srbija ne može da se podiči uzornim ophođenjem prema zavisnicima od droge, naročito kad je umešana Srpska pravoslavna crkva (SPC). Tako se 2009. godine pojavio snimak na kom se vidi kako zavisnika mlate lopatom i udaraju u lice u sklopu "lečenja" u rehabilitacionom centru "Crna Reka", koji je povezan sa SPC-om. Tri godine kasnije, sveštenik Branislav Peranović, koji je vodio "Crnu Reku", prebio je jednog zavisnika na smrt šipkom. Kasnije je zbog ubistva osuđen na 20 godina zatvora.

Kao i u slučaju naširoko rasprostranjenog zapostavljanja zavisnika u drugim delovima Balkana, naprimer Roma u Rumuniji, ovaj zdravstveni problem srpske vlasti uglavnom ne zanima. Zemlja planira da pristupi Evropskoj uniji 2020. godine, a položaj obespravljenih Roma se u više navrata našao na dnevnom redu pregovora sa zvaničnicima EU u Briselu; EU je čak obezbedila sredstva za unapređenje životnih uslova Roma. Ali kritičari tvrde da su predrasude prema Romima duboko ukorenjene.

Reklame

"Mi smo tu samo da bismo predstavili jednu lepu, nasmejanu Srbiju, a vladu ne zanimaju oni koji narušavaju tu sliku", kaže Viktorija Cucić, penzionisana profesorka socijalne medicine na Univerzitetu u Beogradu. "Nije problem u sredstvima, problem je u vrednostima. Romi se ovde smatraju krivim zato što obavljaju prljave poslove, bolesni su, zavisnici, siromašni i neobrazovani. Poruka je: 'Budite srećni što ste još živi, sedite tu u ćošku i ćutite.'"

Cucić kaže da će se sad kad je pupčana vrpca sa međunarodnom pomoći zavisnicima prekinuta, uz potpunu nezainteresovanost vlade Srbije za finansiranje pomoći zavisnicima, zavisnost i bolesti samo širiti.

Sofijina beba je rođena pre dva meseca, ali joj je rečeno da ne može da je prijavi jer ona nema ličnu kartu.

Dok sam se spremao da napustim Mali Leskovac, Tarzan me je odveo do jedne od kućica da vidim dvomesečnu bebu Salmedija koga je u naručju držala majka Sofija. Ranije toga dana, Sofija je pokušala da mu izvadi krštenicu, ali su je vlasti odbile. Izgledao je zdravo. Romske bebe se doje do četvrte godine jer je to najjeftiniji način prehrane.

Na stolu kraj njih nalazio se obrok od hleba i vode za ostatak porodice — oni sebi ne mogu da priušte ništa bolje. Ukoliko oni u čijoj je nadležnosti bavljenje ovom monumentalnom nejednakošću ne počnu uskoro da se zalažu za promene, to je hrana na koju će Salmedi morati da se navikne kad se jednom skine sa majčinog mleka.

Autor teksta voleo bi da se zahvali Jovani Arsenijević i Mađarskoj uniji za građanske slobode (HCLU) za njihovu pomoć pri pisanju ovog članka. HCLU ima novu kampanju za skretanje pažnje na zavisnost od droga na Balkanu. Da biste saznali više o tome, posetite njihov sajt Room for Change.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu