​Zašto se psihički poremećaji javljaju u ranim dvadesetim godinama?

Stereotipni prikaz zbunjenog uplašenog post-tinejdžera koji se sa mukom navikava na život odrasle osobe postoji sa razlogom. Čovek se odseli od mame i tate, upiše fakultet, zaposli se, loše spava, jebe gde i šta stigne, droga i alkohol su mu na dohvat ruke – naravno da je odrastanje teško. Nije ni čudo da se, ako je verovati pop kulturi, u ovom životnom dobu desi poneki nervni slom. Ali ima li istine iza tog klišea? Šta je sa decom iz bogatih porodica koju ne muči naš finansijski stres u tim godinama? Šta je sa ljudima koji se sa prvom krizom suoče tek u svojim tridesetim ili četrdesetim? Da li je pojava duševnih oboljenja u dvadesetim godinama vezana za okruženje ili za biologiju?

Da bih ovo razjasnio, pozvao sam Dr Džoanu Džarko, istraživača pri Državnom institutu za mentalno zdravlje koja se bavi razlikama u moždanom razvoju između zdravih i duševno obolelih ljudi, sa naglaskom na anksioznost. Objasnila nam je kako interakcija mozga sa društvenim okolnostima utiče na duševno zdravlje, i zašto je najbolje rešenje ovakvih problema rana dijagnoza.

VICE: Često se može čuti da se mentalni poremećaji mahom javljaju u kasnoj adolescenciji odnosno ranim dvadesetim godinama. Ta tvrdnja je anegdotski potvrđena, ali ima li naučne podloge iza nje?

Dr Džoana Džarko: Da, ogromna većina takvih oboljenja se prvi put uoči u tim godinama. Ako se kod odrasle osobe razvije anksiozni poremećaj, 90% je sigurno da je on postojao i u adolescenciji. U suštini, takvi poremećaji se ne nastaju kod odraslih. Nastaju u detinjstvu i onda se prenose u zrelo doba. Nova istraživanja sugerišu da je uzrok tome činjenica da se mozak u mladosti u velikoj meri menja. Nekada se mislilo da ne prolazi kroz mnogo promena posle ranog detinjstva, ali na osnovu do sada viđenog, može se zaključiti da se korenite promene odvijaju sve do ranih dvadesetih godina. Plasticitet je još uvek na visokom nivou, tako da uticaji iz spoljašnje sredine mogu da ostave snažan trag na dalji razvoj mozga.

Pomenuli ste moždani razvoj kao jedan od faktora. U isto vreme, reklo bi se da u tim godinama osoba prolazi kroz značajne socioekonomske promene - visoko obrazovanje, zaposlenje, odvajanje od roditelja. Može li se kvantifikovati spoljni uticaj u poređenju sa striktno biološkim?

Neke vrste poremećaja imaju jaču genetsku komponentu od drugih. Šizofrenija i bipolarni poremećaj su mnogo češće nasledni. Ako roditelj, brat ili sestra ima takvu vrstu poremećaja, to izlaže pacijenta mnogo većem riziku, iako okruženje može to da omogući. Sa druge strane, poremećaji kao što su depresija ili anksioznost se ređe nasleđuju. Da li će pacijent razviti jedno od takvih oboljenja zavisi u mnogo većoj meri od njegovog okruženja. Mladi ljudi prolaze kroz razne promene u društvenom smislu, ali evolucija nas je učinila sposobnim da izdržimo tu veliku tranziciju od života sa roditeljima do samostalnog statusa odrasle osobe. Sve ono što se dešava tokom te tranzicije svakako može da doprinese razvoju "zdrave" psihe ili nekih od pomenutih poremećaja.

Još uvek je podložna preispitivanju svaka procena po pitanju toga koliko uslovljava biologija a koliko životna sredina. Genetika kaže da nikad ne odlučuju samo geni ili samo okruženje, već kombinacija ta dva faktora.

Znači, duševna bolest nije neizbežna pojava sa kojom se ljudi ili rađaju ili ne?

Nije. Mi se često fokusiramo na negativnu stranu stvari, ali stvarno je važno shvatiti da postoji mnogo mera u pogledu zaštite od razvoja psihičkih poremećaja, čak iako postoji nasledni faktor rizika. Životno okruženje može ljude da gurne preko ivice u pravcu bolesti, ali u pravom okruženju, oni bi u stvari mogli da procvetaju.

Na šta bi ljudi trebalo da obrate pažnju?

Treba imati u vidu faktore rizika. Recimo da jedan od vaših roditelja ima određeno psihopatološko stanje; to znači da ste vi izloženi riziku. Ako ste u detinjstvu teže komunicirali sa društvom, i to vas izlaže riziku. Ako su vas roditelji štitili od svega umesto da vas izlože problemima da biste naučili kako sa njima da se nosite, i to je faktor rizika. Uticaj roditelja može u velikoj meri da odredi kako se osoba nosi sa novim izazovima koji je čekaju kad odraste.

Recimo da osoba primeti simptome mentalnog oboljenja. Kako može da ih ublaži?

Najvažnije bi bilo da se obrati terapeutu što pre, u što ranijem životnom dobu. Psihopatologija je slična navikama: sa vremenom je sve jača, na neki način postaje biološki deo osobe. Mnogo je teže iskoreniti poremećaj koji je već dugo prisutan. Ako sumnjate da bi problem mogao da postoji, potražite pomoć pre nego što dođe do krize, pre nego što osetite da vam značajno utiče na život.

Psihoterapija je skupa i nerazumljiva; mnogi ljudi pomisle „Možda je depresija, možda je anksioznost, ali verovatno nije ništa." Ne žele da potroše hiljade dolara uzalud, pa odlažu terapiju do poslednjeg časa..

Što se više terapija odlaže, to su simptomi jače ukorenjeni. Odlaganje možda štedi novac kratkoročno, ali samo povećava cenu zdravlja dugoročno gledano. Za fizička oboljenja postoje preventivni tretmani, ali društvo još nije na tom nivou kad je psihičko zdravlje u pitanju.

_________________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac pozHIVtivan

_________________________________________________________________________

Šta mislite o forumima za samo-dijagnozu, WebMD, i sličnim onlajn metodama?

Mislim da se ljudi na internet oslanjaju zato što ranije medicinska pomoć nije bila lako dostupna, i zato što još postoji društvena stigma kad je u pitanju poseta psihijatru. To može da bude dobar prvi korak, može da pokaže čoveku da nije jedini koji pati od određene vrste simptoma. Ali to ga ne usmeri uve na terapiju. Važno je skupiti snagu da se ode kod profesionalnog terapeuta i kaže „Treba mi pomoć." Naravno da je od koristi imati što više izvora znanja, posebno kad su u pitanju pacijenti bez iskustva sa psihijatrijom; to može da ih uplaši. Internet ima svojih prednosti, ali ne može da postavi dijagnozu i ne garantuje pravu terapiju. Pa ipak, informacije nikad nisu naodmet.

Da li su pogrešne informacije problem?

Pa, recimo da osoba samostalno dođe do dijagnoze depresije. Nekima bi ta vrsta etikete mogla da naškodi, a nekima bi mogla da koristi. Kakva vrsta informacije je „pogrešna" varira od osobe do osobe, zato je ključno doći do prave terapije.

Neke stvari se pojavljuju onlajn, na primer kompjuterizovana medicina, ili video igre koje smanjuju anksioznost, i to ljudima budi nadu, ali nismo još stigli do tog nivoa. Mislim da je to lažna nada u neko lako jeftino rešenje bez propratnih efekata za određene probleme, podaci to za sada prosto ne potvrđuju. Zato ljude treba upozoravati. Postoje razne sulude strategije koje neko na internetu promoviše bez ikakve naučne podrške. Mislim da je bolje potražiti profesionalnu pomoć nego oslanjati se na takve stvari.

Kažete da nema šanse da se pojavi brzo i lako rešenje, neki ekvivalent penicilina za mentalne probleme, od koga bismo svi ozdravili?

Bilo bi to divno, ali prosto se neće desiti. Već jako dugo se nije pojavio novi medikament koji zaista rešava psihološke poremećaje, i žao mi je zbog toga.

Kad je duševno zdravlje u pitanju, a i zdravlje uopšte, stavovi se stalno menjaju. Na primer, svako malo izađe neka nova studija koja kaže da je crno vino štetno, a zatim još novija koja kaže da je zdravo. Neupućene ljude to često zbunjuje. Koliko će se danas priznatih stavova promeniti za par godina?

Nekad smo mislili da će se danas znati više nego što se zna. Stalno navodim primer iz genetike: kad je dekodiran ljudski genom, svi su rekli gle, sad ćemo sve da znamo. Moći ćemo sve da ispravimo, sve će nam se razjasniti. Slično je na polju mentalnih poremećaja – što ih bolje razumemo to nam jasnije postaje koliko su komplikovani problemi u pitanju.

Često se dešava da štampa laički predstavi stvari tako da ljudima pruži lažnu nadu. Kažu nešto kao, „Otkriven je centar za depresiju u mozgu", kao da možemo da popravimo to jedno mesto i onda sve da bude OK. Stvari su neuporedivo komplikovanije. Trenutno tek shvatamo koliko toga ne znamo. Pomalo je zastrašujuće. Ovo polje se korenito menja. Nadam se da će za 10 do 15 godina moći bolje da identifikujemo rane simptome. Neurologija je još u dosta ranoj fazi.

Šta bi još trebalo da zna prosečna mlada osoba o svom mentalnom zdravlju?

Trebalo bi da zna da većina poremećaja koja se javi tokom dvadesetih godina kasnije nestane. To bi moglo da mu pruži nadu. Ali takođe bi trebalo da zna da, u slučaju da je poremećaj ozbiljan, daleko je bolje lečiti ga ranije nego kasnije. Nemojte misliti da poseta psihijatru stigmatizuje i da joj treba pribegavati samo u trenutku akutne krize. Mislite o psihoterapiji kao o održavanju opšteg zdravlja, nešto nalik na redovne godišnje preglede. Rešavajte probleme što ranije, ne dajte da se sa vremenom komplikuju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu