FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Kako izgleda život nakon pokušaja samoubistva

Nisam više želela da živim ovaj život; sve je delovalo bolje od onoga kroz šta sam prolazila.
15.9.15

Photo via Flickr user amiraelwakil

U Americi svake godine 40.000 ljudi oduzme sebi život; samoubistvo ostaje deseti vodeći uzrok smrti u ovoj zemlji, i treći po redu uzrok smrti mladih od 15 do 24 godine.

Nema ničeg glamuroznog u samoubistvu i niko to ne zna bolje od onih koji su preživeli pokušaj. Kako se uskoro završava nedelja Nacionalne prevencije samoubistva, odlučili da saznamo kako izgleda život kada dobijete drugu šansu.

VICE je pozvao mlade muškarce i žene koji su preživeli pokušaje samoubistva. Melani je dvadesetčetvorogodišnja studentkinja na masteru poreklom uz Bafaloa, koja je krenula da pronalazi sebe kroz poliamorijsku zajednicu i kroz rad na SOS telefonu za samoubistva. Šenika je dvadesetšestogodišnjakinja iz Klivlenda koja nalazi radost kroz muziku Weird Al Yankovica. Pričala sam i sa Semom, dvadesetsedmogodišnjakom iz Virdžinije koji kaže da mu je pas spasio život i nada se da će otvoriti azil za spasavanje životinja. Tu je i Teri, dvadesetogodišnjak iz hraniteljske porodice koji se nada da će i sam jednog dana čuvati decu, kao i Sara, dvadesetogodišnjakinja iz Monterej Beja koja je u plesu pronašla razlog za život.

Reklame

*Neka imena su promenjena na zahtev sagovornika

Melani, 24

Fotografija iz lične arhive

VICE: Pričaj mi o tvojoj istoriji sa depresijom.

Melani: Kada sam imala devet ili deset godina, osećala sam se kao da sam bila u pogrešnom vremenu, na pogrešnom mestu, u pogrešnoj porodici, ali nisam znala kako da dođem do onoga što želim da budem. Nisam razmišljala o samoubistvu kao o opciji sve do otprilike moje dvanaeste godine i pokušaja mog prijatelja. Bilo je na čudan način osnažujuće kada sam počela da shvatam da imam mogućnost da samu sebe izvedem iz svega. Velike stvari koje su mi se dešavale do te tačke bile su to što sam se zabavljala sa likom iz škole koji me je fizički zlostavljao i promenila sam život iz korena. Promenili smo školu, promenili kuću. Prešla sam iz opuštenog plivačkog tima u jedan koji je vrlo takmičarski nastrojen, sve mi je jednostavno bilo previše. Tada sam imala 15 godina.

Pričaj mi o pokušaju.

Bila je subota veče i želela sam da napustim školu. Pričala sam sa mamom u bila je u fazonu "Ne", pa sam ja bila u fazonu "Okej, jebi se". Uzela sam gomilu tableta iz tatinog ormarića sa lekovima. Na kraju sam uzela 40 Tajlenola i 20 pilula za opuštanje mišića. A onda sam se onesvestila sat vremena kasnije. Roditelji su došli i pitali me da li želim večeru, i ja sam rekla: "Ne, uzela sam brdo tableta". Da nisam to rekla, mislim da ne bi znali da nešto nije u redu. Mislim da sam ostavila poruku zakopanu na mom kompjuteru. Zapravo sam je napisala jer sam mislila da se to radi kada izvršiš samoubistvo, ali nisam imala ništa da kažem.

Reklame

Šta se desilo posle toga?

Bia sam hospitalizovana oko nedelju i po. Bila sam bez svesti oko tri dana. Radili su mi psihološku procenu i onda moraš da ostaneš u bolnici još 72 sata posle toga. Onda oko nedelju dana terapije. Sećam se iako više nisam čak ni igrala tu igru… života, takođe se nisam ni uklapala sa klincima koji su bili na psihijatrijskom odeljenju sa mnom. Sećam se da sam razmišljala, "Opa, sabranija sam neviđeno više od ovih ljudi. Moram da odem odavde".

Kako je bilo posle?

Mislim da je bilo mnogo poricanja stvari. Tako je bilo sve dok nisam otišla na fakultet, gde sam opet utonula u depresiju i ulogu žrtve i koristila sam to kao štaku. Shvatila da sve to koristim kao izlaz iz mnogih iskustava odrastanja. To me je kočilo da idem napred i da imam stvari koje zaista želim. Tada sam zaista učinila svesni napor da postanem potpuna osoba.

Deluješ kao da si sada na zaista dobrom mestu. Šta ti je omiljeno kod činjenice da si živa?

Spajanje sa poliamorijskim identitetom i posao na SOS liniji u Trevoru naišli su dok sam bila na terapiji i pokušavala da shvatim gde sam skrenula s puta. Sa poliamorijom, bilo je, vau, čekaj, postoji reč za sva ova osećanja koja imam? Postoje drugi ljudi koji žele da rade to isto i skroz su okej s tim? Mislim da mi je ovo bilo najuzbudljivije. Posao u Trevoru, koja je to intimnost. Pričaš s nekim ko je spustio gard, zapravo ne možeš da vodiš normalan razogovor. To je vrsta povezanosti koji nisam pronašla nigde drugde na ovom svetu.

Reklame

A šta studiraš?

Na masteru sam iz epidemiologije i biostatistike, kako bih proučavala psihijatrijsku epidemiologiju i način na koji seksualnost utiče na nju. Studiram distribuciju i determinante psihijatrijskih poremećaja u različitim seksualnim i rodnim identitetima.

Šenika, 26

Fotografija iz lične arhive

Kada si prvi put osetila da si suicidalna?

Šenika: Ceo moj život bio je na neki način prepun dešavanja, tako da sam shvatila da je došlo do nagomilavanja stvari… 2013. je bila najverovatnije moja najgora godina dosad. Imala sam porodične probleme, izgubila neke prijatelje, saznala da će moja ćerkica možda morati na ozbiljnu operaciju i počela sam da shvatam da karijera na koju sam potrošila veći deo svog života zapravo nije za mene. Ali moja tačka pucanja bila je početkom prošle godine tokom promene u vezi u kojoj sam bila. Nakon pet ili šest meseci srceslamajućeg raskida, bila sam na izmaku snaga. Nisam više želela da živim ovaj život; sve je delovalo bolje od onoga kroz šta sam prolazila.

Da li je došlo do pokušaja?

Jednog dana, verenik me je ostavio nakon što je pokupio moja kola iz prodavnice, i otišao da bude sa ženom zbog koje je odlučio da me napusti. Ušla sam u auto bez ideje o tome šta da radim. Ostavljala sam ćerku kod bake i deke otkako je počela da ide u školu na ćošak dalje od njih, i bila sam u užasnom stanju tokom ovih meseci i nisam želela da me vidi takvu. Jednostavno sam vozila. Sećam se da sam pomislila da ako bih se jednostavno zakucala, svemu ovome bi došao kraj. Onda sam 6. marta 2014. vozila auto brzinom od 135 km/h u zoni gde je dovoljeno 50 km/h na ulici izrešetanoj rupama. Nekim čudom, nisam se sudarila.

Reklame

Kako si preživela?

Kad sam shvatila šta sam uradila i šta je moglo da se desi, odvezla sam se u prvi urgentni centar i rekla osoblju da se osećam kao da bih mogla da povredim samu sebe. Nakon više sati histerije i psihijatra koji je došao da priča sa mnom, pristala sam da na dobrovoljnoj bazi idem na kliniku za psihijatrijske poremećaje minimum pet dana. Tada mi je dijagnostifikovana manična depresija.

Koji ti je omiljeni uspeh nakon pokušaja?

Napuštanje škole i promena pravca u karijeri. Uspeh je ne davanje ni pet para oko toga. I to što najzad radim nešto što me čini srećnom. Najdivnija stvar u radu od kuće i započinjanju sopstvenog biznisa je činjenica da mogu da sednem u auto, pojačam muziku do daske sa otvorenim prozorima, i da sablažnjavam ljude grimasama i užasnim pevanjem. To je potpuna sloboda u kojoj najviše uživam. Da se sa mojom muzikom odvezem gde god hoću i kad god hoću. Jednom sam vozila kroz blokove dok je Weird Al Yankovich glasno išao sa zvučnika, pogledala sam osobu u kolima pored mene direktno u oči dok sam klimala glavom. Odjurio je tresući se. Neverovatno je kako nešto tako naizgled glupo može da uradi za vašu sreću.

SEm, 27

Semov pas Heris. Fotografija iz lične arhive

Koliko dugo se boriš sa depresijom?

Sem: Još uvek prolazim kroz nju. To je svakodnevna borba. Nekih dana se probudim i prva misao koja mi prođe je: "Prosviraj metak kroz glavu". Navikao sam na to onoliko koliko najviše mogu, ako to ima nekog smisla. Nije u pitanju samo jedna stvar. Ako sumiramo sve što me uznemirava: studentski dugovi, nezaposlenost, slamanje srca, sve te stvari. Počelo je da se dešava od srednje škole.

Reklame

Kada si pokušao samoubistvo?

Bio sam u srednjoj školi. Prvi ili drugi razred, koliko se sećam. Pokušao sam da se obesim u ormanu.

Kako si preživeo?

Koristio sam kaiš, i kaiš je pukao. Sećam se stvari pre nego što je pukao, jer sam se onesvetio. Pokušavao sam da ga olabavim, da ga skinem. I pukao je.

Dakle odlučio si da ipak ne želiš da to uradiš?

Više je bila u pitanju panična reakcija. Ništa svesno u meni nije govorilo: "Oh, ne želim više ovo da radim". Bilo je više tipa: "Jebote, umirem".

Danas, nakon što je prošlo više od decenije, ovde si. U čemu najviše uživaš?

Pa, ja sam štreber. Obožavam video igre, volim filmove. To su moji oblici eskapizma. Pre toga su to bile droge, ali sada je taj deo mog života završen. Igram se sa mojim kerom. Moj pas je moj život. Heris mi spasava život svakodnevno. Iskreno, u poslednjih četiri ili pet godina od kako ga imam, kad god dobijem te (suicidalne) misli, ništa ne može da se poredi sa: "Ne mogu da uradim to mom psu".

Šta je tvoj najveći san?

Da imam svoju farmu. Želim da na njoj imam azil za spasavanje pasa.

TerI, 20

Kada si se prvi put osetio sucidalno?

Teri: Prvi put je bilo kada sam imao 17 godina, pokušao samoubistvo sa 18, 15. oktobra 2013. godine, kupio sam tri pakovanja paracetamola i uzeo sve odjednom. To se desilo dok sam bio na poslu, počeo sam da povraćam, pa su me odveli u bolnicu. Dali su mi tablete za pražnjenje, neprestano sam povraćao nešto što je delovalo kao sluzokoža želuca. Morao sam da ostanem u bolnici preko noći kada su mi uzeli krv na testiranje.

Reklame

Šta te čini najsrećnijim što si živ?

Prijatelji koje imam oko sebe, kod kojih mogu da odem kada se osećam loše, oni su u stanju da mi povrate raspoloženje. Takođe, stupanje u kontakt sa tatom i mlađom braćom koje još uvek nisam sreo, jer sam dat na usvajanje. Nisam ih video preko devet godina. Moj san je da postanem hranitelj i da čuvam decu koja su nekada delila istu sudbinu kao i ja, da im pružim ljubav i brigu, i da ne moraju da prolaze kroz život ne znajući kako je to kad neko brine o tebi. Na žalost, nema mnogo brižnih hraniteljskih porodica, uglavnom to rade zbog novca. Moj san je i da jednostavno budem srećan, da imam sopstvenu porodicu koje će me bezuslovno voleti. Omiljena uspomena mi je zajednički Božić 2013. godine sa mojim partnerom i njegovim roditeljima nakon pokušaja ubistva. Nisam imao pravi Božić od kad se sećam!

Sara, 20

Pričaj mi o tvojoj istoriji sa samoubistvom.

Sara: Bila sam prva godina srednje škole kada sam pokušala da sebi oduzmem život. Moj tata je bio alkoholičar koji nas je zlostavljao, fizički, emotivno, mentalno - strašno nas je zlostavljao. Morala sam da živim sa tim sve do svoje dvanaeste godine kada se mama razvela od njega, ali je šteta već bila učinjena. Imala sam i poremećaj u ishrani. U prvoj godini srednje škole imala sam 38 kila. Osećala sam se kao da više nije ostalo ništa.

Kada je došlo do pokušaja?

Imala sam te nervne slomove do tačke u kojoj nisam mogla da dišem. Sećam se da sam pisala dnevnik, ali nisam mogla da se setim šta sam pisala, i tada sam odlučila da ne mogu više. Moj brat je bio kod kuće. Ušla sam u kupatilo i zgrabila ibuprofen. Počela sam da ih gutam. Mislim da sam uzela oko 60 komada i onda otišla u svoju sobu, sela i počela da osećam pospanost, ali sam bila žedna, pa sam otišla u kuhinju da uzmem čašu vode i to je poslednja stvar koje se sećam. Proudila sam se u bolnici i moj brat je sedeo pored mene.

Šta je na kraju učinilo život vrednim za tebe?

Bavila sam se plesom pre (pokušaja i hospitalizacije), ali ne kao baš ozbiljna igračica. Onda sam se vratila i otišla u plesni studio, i moj instruktor plesa me je posadio pored sebe i rekao: "Mislim da ti treba više plesanja". I tako sam počela da igram bukvalno svakog dana. Spasilo mi je život. Nisam bila dobra u verbalnom izražavanju osećanja, ali mogla sam da izrazim kako se osećam kroz ples. Počela sam jednostavno da igram, i da predajem. Uglavnom je bio savremeni ples, ali sam radila sve.

Da li je ples i dalje deo tvog života?

Da, sada sam kapiten mog univerzitetskog tima. Upravo sam završila godinu predavanja plesa u mestu pod imenom Dance Fusion, namenjenom deci koji zaitsta ne mogu sebi da priušte časove igranja. Mi ih učimo da igraju ili besplatno ili po jako niskim cenama.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram