Šizofrenija, pseudo-nauka i sujeverje su od moje majke napravili čudovište

Kada se prisećate najranijih događaja u svom životu, onih kada ste imali tri ili pet godina, verovatno ćete se setiti neke gumene lopte, ili neke plišane životinje. Moje najranije sećanje je kako nekoliko sati klečim na kolenima, pored majke, tokom egzorcizma u jednoj pravoslavnoj crkvi. Nekoliko ljudi je upravo podiglo jednu stariju gospođu i odvuklo je, dok se ona ritala i psovala neljudskim glasom. Mama se okrenula ka meni i rekla, „Đavo je ušao u tu ženu, baš kao što je ušao i u mog oca i moju babu, ali nemoj da im kažeš da sam to rekla". Ja sam imao pet godina.

Verovatno pretpostavljate da je ona odrasla u nekoj sekti ili u manastiru, ali nije. Njeni roditelji i njena sestra, pa čak i ona, su odrasli u ateističkoj Narodnoj Republici Rumuniji, kojom je vladao komunistički režim. Završila je mašinstvo i bila inženjer, predavala je otpor materijala na fakultetu, čak je i izumela nekakav merni instrument koji je bio potpuni hit u jednom opskurnom delu Sovjetskog Saveza. Jedina mana joj je bila ta što je bila radoholičar. Predavala je i u srednjoj školi, davala privatne časove, šila je odeću, radila u prodavnici. Usled svega toga, u 21. godini je zaradila prilično gadan čir na želucu. Do 25. godine je imala dve teške operacije na otvorenoj utrobi, posle čega je pala u prilično tešku depresiju. Pre treće operacije, doktor joj je rekao da će verovatno umreti, naročito zbog toga što nije imala para za mito koji joj je on tražio da bi operacija uspela. Tada je otkrila veru u sebi. Otišla je u crkvu i danima tamo plakala. Nekim čudom, operacija je uspela, iako ju je doktor praktično izbacio iz bolnice pre nego što su joj rane zacelile.

Upoznala je mog tatu kada je imala 30 godina, nakon što su oboje izašli iz dugih veza, i smuvali su se iz nužde, jer u to doba nije bilo poželjno biti samac u komunističkoj Rumuniji. Mene je rodila sa 36 godina, a posle godinu dana je abortirala moju potencijalnu sestru, jer nisu mogli da priušte još jedno dete, zbog čega je bila još tužnija. Tome dodajte alkoholizam mog oca, i činjenicu da ju je varao sa svakom lekarkom sa kojom je stigao, uključujući i jednu od njenih najboljih prijateljica. A da, tu je bila i svekrva, koja ju je mrzela iz dna duše.

Zbog ove gadne situacije je postala veoma paranoična prema rođacima, prijateljima, i generalno, prema svim ljudima u kojima je videla potencijalne neprijatelje. Ono što je tužno je to što se i njena mistična strana razmahala. U svim doktorima je videla dželate, zbog fetiša mog oca prema lekarkama, i zbog svojih loših iskustava sa hirurzima, pa je počela često da posećuje sveštenike. Često ih je dovodila kući da „otvore knjigu."

U slučaju da ne znate šta je u pitanju, to je prevara koju izvode neki pravoslavni sveštenici koji žele da zarade nešto sa strane. Dođu ti u kuću, pretvaraju se da su u mističnom transu i nasumično otvore neku stranicu biblije i jednostavno izmisle neko značenje, kao nekakva gatara. Osim pravoslavnih sveštenika, mama je odlazila i kod stručnjaka za bio-rezonancu, kod terapeuta magnetizmom, kod prirodnih iscelitelja i kod veštica.

Naravno, i mene je vukla sa sobom. Ceo život me je terala da postim ponedeljkom, sredom i petkom, sve do moje 14. godine, tako da sam pojeo dovoljno proizvoda od soje da mogu da zapušim usta svakom vegetarijancu koji bi danas pokušao da me ubedi da je soja dobra za moje zdravlje. Četiri puta sam morao da popijem opiljke gvožđa, jer romske veštice kažu da je to „čarobna živa."

Morao sam satima da sedim mirno sa magnetima na čelu (magični kristali su ušli u modu mnogo kasnije). Posetio sam na desetine stručnjaka za biomagnetizam , i većina njih su meni i mojoj mami rekli da sam ja energetski vampir i da bukvalno isisavam život iz nje. I sve to samo zato što sam im govorio da ne verujem u njihove gluposti. Vodila me je kod sveštenika i monaha koji su joj govorili ono što je želela da čuje, od toga da nas đavolja magija oboje napada, do toga da može da savlada đavola samo ako nastavi da daje dobrovoljne priloge crkvi. Radio sam sve to zato što mi je mama, i nisam mogao da je odbijem. U svom detinjem umu sam se nadao da će se možda smiriti, ako budem radio ono što traži od mene.

Njene halucinacije su uključivale sve što bi videla na televiziji ili pročitala u novinama ili knjigama. Vremenom je počela da veruje da su njeni snovi i košmari vizije iz stvarnog života. Neprekidno je pričala o kurvama mog oca, koje su se urotile u savez protiv nje, koji je ona zvala „Udruženje ubica". Po njoj su tom udruženju pripadali i sveštenici, političari, Jevreji i mnogo drugih nasumično odabranih ljudi, kao što su pevači narodne muzike i fudbalski treneri. Pripadali su mu i moj tata i njena sestra, a to udruženje je koristilo njenu mističnu energiju za likvidaciju ljudi, ali i da bi ih vraćali iz mrtvih. Kada je pre nekoliko godina u požaru izgorelo porodilište puno dece, ona ih je proklinjala zbog toga što su upotrebili njenu životnu energiju da spasu živote te garave dece.

Znam sve ovo zato što sam ih čuo tokom njihove „noćne molitve". Još od mojih malih nogu ona bi odlazila u kuhinju u ponoć, razmestila sedam malih sveća u obliku krsta i tačno sto puta naglas izgovarala očenaš. Onda bi prešla na monolog, u kojem bi se žalila na svoj život i pričala svetom duhu o najnovijim napadima na sebe, onda bi se molila Bogorodici da „istopi meso mojih neprijatelja, kao što se topi vosak ove sveće". Nekada bi se prepirala sa svecima, ponekad bi im se žalila i proklinjala mene i mog oca, a ja sam morao da odslušam ceo ritual, u tami svoje sobe, zagledan u plafon.

Doživela je i tešku saobraćajnu nesreću, zbog čega je bila još goreg zdravlja, i fizičkog i psihičkog. Upala je u stanje da veruje da svako zrnce prašine i svaki plik potiču iz nečijeg groba. Jednom prilikom je posle neke vizije počela da razvaljuje parket i da skida slojeve izolacije sa poda, rekavši da je napravljena od kose nekog mrtvaca. Posle toga je počela i mene da uključuje u svoje šizoidne fantazije, tvrdeći da sam i ja postao član udruženja ubica, i da je napadam svojim kompjuterskim igricama. S vremena na vreme bi joj pozlilo, što je značilo da je napadaju neprijateljski stručnjaci za biorezonancu, preko električnih instalacija, tako da je konstantno vadila osigurače. Na taj način mi je u roku od pet godina spržila pet kablova za napajanje kompjutera.

Prvi pravi veliki lom između nje i mene, koji je u mojim očima pretvorio u pravo čudovište, dogodio se jednog jutra kada sam bio drugi razred srednje. U to doba me je izbacila iz moje sobe, da bi mogla da spava sama. Iako je bilo šest ujutru, video sam da u mojoj sobi gori jarko svetlo. Oteturao sam se i video mamu kako mirno spava, dok je unaokolo gorela vatra. Spavala je sa jastukom oko struka, da bi zaštitila jetru od bioenergetskih napada. Na pročelje kreveta je stavila ručno pravljeno kandilo kojim je terala zle duhove. U njemu je bilo ulje za miropomazanje, sa fitiljem zabodenim u čep od plute koji je plutao po ulju.

U nekom trenutku ga je verovatno oborila. I dalje osećam upaljenu plastiku kako mi prži kožu na rukama, kada sam joj istrgao zapaljeni jastuk, i živo se sećam njenog pogleda punog mržnje. Smesta je počela da me optužuje da sam pokušao da je spalim, zato što kandilo nikako nije moglo da je zapali, jer je bog čuva. Sve to je govorila dok su komadići zapaljene plastike još leteli po sobi. Od tog događaja mi je ostao samo mali, smeđi ožiljak na dlanu, da me podseća na dan kada sam u njoj počeo da vidim čudovište koje mi ugrožava život.

Posle toga je počela da se zaključava, jer je mislila da su sve komšije atentatori (do tada je prošlo već devet godina otkako se zatvorila u taj stan). Odbijala je da pušta neznance u kuću. Kada bi došao vodinstalater, ona bi mu prišla i rekla mu da zna da je došao da je ubije.

Napravila je sebi nekakvo koplje, od drške od metle i dva identična široka noža, koja je zavezala na vrh drške, napravivši savršeno koplje, od koga sam u jednom trenutku morao da se odbranim.

Takođe je napravila i neku vrstu oklopa, od gvozdene ploče koju je vezala oko sebe, a na glavu je stavljala vunenu, zimsku kapu, koju je obložila aluminijumskom folijom. Vremenom je izgubila socijalno i zdravstveno osiguranje, jer nije odlazila na godišnje kontrole, i desetak godina nije bila kod lekara. To je bio đavolji krug, što joj je fizičko stanje bilo lošije, i njeno mentalno oboljenje je bivalo sve gore, i obrnuto. Izgladnjivala se, da moj otac ili ja ne bismo mogli da joj dajemo jake lekove, i od prinudnog izgladnjivanja joj je bilo suviše loše da bi bila u stanju da jede.

Kada se zatvorila unutra, molitve su počele da traju osam sati. Počinjala bi u dva sata ujutru, kada ja odem na spavanje, i završila bi ujutru, kada se moj otac budio za posao, da bi mogla da ga proklinje čim bi otvorio oči. Tako da su i mene svakog jutra budili otrovni krici. I priroda njenog rituala se promenila. Više nije skidala osigurače, ali bi popalila sva svetla u kući. Poverovala je da je postala nekakav izvor energije, i da samo po svetlu može da se bori protiv demona. Zatekao bih je u kuhinji, okruženu ogledalima i lampama. U roku od dve godine je uspela sve da ih pokvari, a spržila je i mikrotalasnu rernu i televizor. Nabila bi lice u sve te električne naprave i tako sedela satima, pojući i proklinjući.

Čitao sam sve knjige o mentalnim bolestima koje sam mogao da nađem, i otkrio sam da ona pokazuje sve simptome šizofrenije. Pokušao sam da smislim kako da joj pomognem da se leči, ali u Rumuniji je veoma teško smestiti nekoga u bolnicu ili ga primorati da zatraži psihijatrijsku pomoć ako on to ne želi, naročito ako ima trenutke lucidnosti, koje je moja mama još uvek imala. Osim toga, prilično me je plašilo to što je u svakom trenutku sa sobom imala dva noža, čak i kada je odlazila u kupatilo, a pritom ih je zvala „moji noževi za samoubistvo", i pretila da će ih upotrebiti „ako makar i posumnjam da pokušavaš da me smestiš u ludnicu", tako da nisam smeo da rizikujem.

Najbolesnije u svemu mi je to što moja majka nije sama postala takva. Čitao sam svu njenu pseudo-naučnu literaturu o homeopatiji, biorezonanci, naturizmu i hrišćanskoj nauci, i svaka knjiga sadrži pasus u kome piše „oni oko vas će vas nazvati ludim, reći će da imate mentalnu bolest koja se zove šizofrenija, ali to je tako samo zbog toga što oni odbijaju da vide istinu". Otkrio sam druge paranoidne šizofreničare na televiziji, koji su verovali u iste te teorije o napadima biorezonancom i o prašini iz grobova. Na nesreću, većina njih su bile žene od 50 do 60 godina, koje su pokušale da to što žive živote pune jada i patnji, u usranoj zemlji, objasne natprirodnim zaverama. Tako da bi, sledeći put kada tvoja mama šeruje nešto uvrnuto i ludo na Fejsbuku, možda trebalo da je pozoveš i vidiš kako je.

Na kraju je skoro sva njena mržnja bila usmerena ka meni jer sam joj se, za razliku mog oca koji je ustuknuo pred njenom demencijom, suprotstavljao i skidao sijalice po kući, da bih mogao lepo da se naspavam. Optužila me je da sam demon, zombi, hodajući leš koga je omađijala jedna od kurvi mog tate. Na kraju je jednostavno odlučila da veruje da joj je udruženje ubica nakon porođaja podmetnulo mene umesto njenog pravog sina, koji je odavno umro. Ona nije umrla, ali što se mene tiče, posle onog požara, kao da je mrtva.

Ovaj tekst pišem u prošlom vremenu, jer sam pobegao sa tog paklenog mesta, i nikada se neću osvrnuti. Krivim oca zbog promiskuiteta i agresivnosti prema njoj kada su bili mladi, krivim naše rođake koji su nas napustili posle prvih znaka njene demencije, krivim sebe zato što nisam uspeo ništa da učinim za nju pre nego što je postala to čudovište, i zato što ne mogu da osetim ni trunku saosećanja prema ženi koja me je rodila. Ali zapravo krivim sujeverni način na koji ljudi gledaju na mentalna oboljenja, i način na koji prevaranti kao što su sveštenici, pseudo-naučnici, šamani, terapeuti biomagnetizmom i veštice iskorišćavaju ljudsku nesreću da bi zaradili pare, što ti nesrećnici, kao i njihovi bližnji, plaćaju svojim životima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu