Ilustracija: Tom Skočer
U ovo vreme, razvod je uobičajena pojava. Neke „drage savete" ga čak i preporučuju – znaš, važno je samo da budeš srećan. Tvoja sreća je najvažnija, ako nisi srećan, treba da učiniš sve što je u tvojoj moći da budeš srećan, bez obzira na kolateralnu štetu. Dokle god možeš lepo da se izležavaš, ili da provedeš koji sat više u pabu, kakve veze ima što tvoja deca svake noći bulje u zid, pokušavajući da ne probude celu kuću svojim kukanjem?
Naravno – ne ispadne uvek tako. Ali to je bez sumnje veliki trenutak u razvoju mnogih mladih života. Možda prvi trenutak u životu kada shvatiš koliko je sve varljivo. Možda to doživiš kao šok, možda si znao šta se sprema. U svakom slučaju, pozvali smo nekoliko prijatelja da opišu trenutak kada su njihovi roditelji zatvorili radnju svojih usranih brakova, da nam ispričaju kako su se osećali i šta se dalje događalo.
ZOI, 26
Moji roditelji se nikada nisu trudili da mi budu prijatelji. Ovo nisu Gilmorove devojke; ovo je standardna, četvoročlana uža porodica srednje klase. Mama i tata su toliko svetli primeri tipa tradicionalnih odraslih ljudi koji svoje lične probleme kriju od svoje dece, da najiskrenije nisam znala da će uslediti razvod. Mislim, moja mama je neko vreme spavala u odvojenoj sobi, ali mi to nije delovalo čudno. Kao ni činjenica da smo moja mama, moja sestra i ja otišle iz zemlje, kada je mama dobila novi posao, i kada smo izljubile oca opraštajući se na aerodromu, na putu u našu žensku avanturu.
Tokom letnjeg raspusta, kada sam imala osam godina, vratili smo se u kuću u kojoj je tata tada živeo sam, i naši roditelji su posadili sestru i mene na kauč u dnevnoj sobi. Rekli su nam da se više ne vole, ali da nas dve jednako vole, i da to ništa neće promeniti. Plakala sam jedno minut, svi smo se izgrlili, razgovarali o tome, i bilo je gotovo. Nije bilo borbe oko starateljstva, nastavile smo da živimo s mamom, i sada moj tata može da zbija šale oko razvoda, kada se za Božić okupe obe strane porodice, i sve bude kul. Osim toga, kada su ti roditelji razvedeni, stvarno ti pomaže da imaš nekoga kome možeš da se izjadaš posle raskida. Perspektivno.
BUKER, 31
Ovi neuspesi, moji neuspesi, tog dana su sijali sjajnije iza moje maske pribranog jednaestogodišnjaka. Trebalo je da znam šta se sprema – ožiljci kada odrastaš sa roditeljima koji se neprekidno svađaju su duboki – ali ipak, kada se to dogodilo, šok krivice koji sam doživeo mi je potvrdio da sam sigurno ja napravio celu zbrku.
Meseci preventivnog mirovnog rada, koji je kulminirao time što sam iz svoje sobe odvrnuo „Ostanimo zajedno" Tine Tarner, na kraju nisu imali efekta. Ne možeš da prevariš varalicu, ali kao što sam tada otkrio, možeš da zavaraš dete. Suočen sa ocem koji prikriva svoju posramljenost iza mekanog pogleda, i sa mamom, okamenjenom zbog svoje očajničke potrebe za opstankom, bio sam raskrinkan kao budala, koja je za sve sama kriva, zbog svoje detinje vere.
„Tvoja mama i ja se rastajemo, Buks. Ja sam kriv. Nemoj da kriviš mamu, i molim te, nemoj da kažeš sestri".
Nisam plakao. Nije bilo tako. Samo sam pogledao kroz prozor, ugledao moju sestru kako se igra u bašti, i čekao da oni odu. I otišli su, na različita vrata.
Sećam se kako mama ide stazom ka njemu, noseći mene u rukama, i urla kao divljak: „ŠTA JE OVO? ŠTA JE… KRETENU! JEBENI KRETENU!"
DŽO, 28
Sam trenutak kada su mi roditelji rekli da će se razvesti nije bio posebno impresivan. Imao sam sedam godina, i bilo je kao da su mi rekli da je negde daleko na Atlantskom okeanu došlo do zemljotresa; ne shvataš da će imati direktan uticaj na tebe, sve dok posle šest sati ne naleti cunami visok 60 metara i uništi sve što poznaješ.
Bilo je zanimljivo gledati njihov raskid. Moj tata se obreo u mom rodnom mestu na severoistoku samo zbog toga što je na povratku iz Teherana u Teksas presedao na drugi let u Njukastlu, tako da je u njihovom braku uvek postojao element slučajnosti.
Iako je vremenom postao prilično praktičan momak, u svojim tridesetim je bio potpuno beskoristan, na zgražavanje moje majke. Živo se sećam dana kada je na njihovom krevetu pukla noga. Tata je nešto pre toga bio otpušten iz fabrike, a mama je radila puno radno vreme kao medicinska sestra, pa mu je rekla da popravi nogu pre nego što se ona vrati kući, da bi krevet prestao da se ljulja. Kada se te večeri vratila kući, videla je da je pretesterisao i preostale tri noge.
Par meseci kasnije, seo je u naš porodični auto, ford eskort, i nije ga bilo celog dana. Vratio se kasnije te večeri. Trampio ga je za dvosed, mercedes SL 350 iz 1979, boje senfa. Njegova mašina iz snova. Dok je trubio ispred, oči su mi bile užarene od čiste radosti. Sećam se kako mama ide stazom ka njemu, noseći mene u rukama, i urla kao divljak: „ŠTA JE OVO? ŠTA JE… KRETENU! JEBENI KRETENU". Ja sam zabio nos u njen džemper i sećam se da je smrdeo na pohovanu piletinu koju smo večerali.
Kada je par meseci kasnije došlo do saopštenja o razvodu, dao nam ga je tata, zagrobnim glasom, u žutom mercedesu, dok smo se moja sestra i ja gurali na jednom sedištu, parkirani ispred doma zdravlja u kojem je moja mama radila. „Vaša mama i ja se rastavljamo", rekao je, vlažnog pogleda. Sećam se da sam ga pitao, „Da li to znači da više nisam jednim delom Iranac". A on je rekao, „Ne, naravno da ne."
DŽULIJAN, 29
Kao i većina stvari u mom životu, i do razvoda mojih roditelja je došlo sa velikim zakašnjenjem, do kada sam već bio isuviše mator da bi me bilo briga. Imao sam 20 godina kada su mi rekli. Jednog popodneva me je pozvala mama, i rekla mi da joj je „dosta", ili nešto u tom smislu. Nisam se mnogo nasekirao oko toga, i to mi nije delovalo kao neka krupna stvar. U to vreme sam imao druge, naizgled važnije stvari na pameti, kao i svaki sveži post-adolescent. Tek sam kasnije postao svestan njegovih posledica, kada je ljubomora izazvala haos oko sitnica kao što su koje dete kod koga provodi više vremena, i sličnih sranja. Kada se rastaju, roditelji uvek kažu, „Nisi ti kriv", ali možda ja jesam bio kriv – možda sam jednostavno bio previše kul, i oboje su me želeli samo za sebe. Prokletstvo.
DŽEJMS, 28
Dok sam odrastao, moji roditelji nisu provodili mnogo vremena zajedno, ali nikada se nisu hvatali za gušu – samo su se ponekad bučno svađali, na primer, kada moj tata ne počisti dlačice iz lavaboa kada se obrije. Sve je delovalo u redu, meni, sedamnaestogodišnjaku, čije poimanje duge veze je bilo ograničeno na to da „nema seksa toliko često". Mislio sam da su dobro, i da ona obožava da je sve vreme sama, a da se on sjajno zabavlja dok sebi skraćuje život prekovremenim radom.
U svakom slučaju, imali smo jednu šupu u koju smo moj brat i ja odlazili da duvamo, a onda se prskali dezodoransom, iskreno verujući da mama nema pojma šta radimo. Jedne večeri smo bili tamo, i posle smo se doteturali nazad u kuću, očekujući da ćemo sesti ispred televizora sa čokoladnim milkšejkom u rukama. Ali kada smo ušli unutra, mama je sedela za kuhinjskim stolom i rekla nama da dođemo u njemu sobu, gde nam je rekla – skoro smesta, koliko mogu da se setim – da se ona i tata razvode.
Možda zbog toga što sam bio naduvan i pomalo tup za dešavanja oko sebe, u početku se nisam preterano uzbudio. Takođe sam smesta počeo naglas da racionalizujem da bi se mama osećala bolje, jer sam video da joj je grozno zbog toga; „To je tužno, ali barem smo mi sada stariji – barem smo veći deo detinjstva proveli zajedno kao porodica", rekao sam, nadajući da će to možda pomoći. Kada sada razmislim, verovatno joj je zbog toga samo bilo još gore.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu