Pitali smo ljude kako im je bilo kada su ih prvi put otpustili
Svaštara

Pitali smo ljude kako im je bilo kada su ih prvi put otpustili

"Kada sam se probudio, svi su buljili u mene"
13.7.16

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK

Ako svaka generacija misli da onu narednu uglavnom čine izrasle bebe nežnih ruku i manjeg praga pažnje, onda bi nas prekaljeni klinci iz osamnaestog veka sve ubili od zajebavanja. Pre nego što je čitava ideja o osmočasovnom radnom vremenu uvedena u zakon u UK krajem devetnaestog veka, samo se od dece između devete i trinaeste godine očekivalo da rade manje od 12 sati dnevno.

Reklame

Dok kopamo rukama i nogama, pokušavajući da se izvučemo iz rupe recesije, ljudi ponekad pribegavaju preuzimanju osmočasovnih smena za koje nikako nisu sazdani. A kada si grozan u svom poslu, često se dešava da te i otpuste. Ušli smo u trag nekim pričama ljudi koji su otpušteni – i otkrili da, kada se dobro ispavaš, i suzdržiš se od toga da gađaš ljude artiklima, imaš pristojne šanse da ti zaposlenje potraje.

Ime: Hauard Rajan

Uzrast: 27 godina

Posao: Sudski činovnik, Ministarstvo pravde

Lokacija: London

Jedne nedelje uveče su me zvali iz moje agencije za zapošljavanje i rekli mi da imaju posao za mene, već od sutradan, od ponedeljka – i ja sam izašao napolje da to proslavim i popijem nešto. Narednog jutra sam došao na posao, i jedno sat vremena su mi objašnjavali pravila i procedure za sudske činovnike, i administrativne poslove. Posle petnaestak minuta, ja sam odlutao; nisam bio u stanju ništa da čujem. Popio sam trostruku kafu i otišli smo da sednemo u sud, dok sam ja grčevito držao svoju svesku, za neki slučaj o starateljstvu.

Zapisivao sam imena i datume, i iznenada sam zaspao, odremavši tridestak sekundi. Niko nije primetio, pa sam još jedno pet minuta pažljivo slušao, dok mi glava nije pala na sto. Nekoliko ljudi je primetilo. Pokušao sam da ostanem budan još jedno deset minuta, ali kada je jedno od roditelja počelo da priča o tome kako više zaslužuje starateljstvo nad njihovom decom, izgleda da sam zahrkao. Hrkao sam dobrih sedam do osam minuta.

Reklame

Kada sam se probudio, svi su buljili u mene, pa sam izašao da se nadišem vazduha, i uspeo da ostanem neprimetan do kraja ročišta. Na kraju dana su me zvali iz agencije i rekli mi da tamo više nisam dobrodošao, zato što sam zaspao u sudnici. Dobra stvar je to što su mi platili.

Ime: Sem Voker-Smart

Uzrast: 28 godina

Posao: Fizički radnik

Lokacija: Kornvol

Bio sam beznadežno siromašan i nezaposlen, tokom godine kada sam čekao da se upišem na fakultet. Na svoj devetnaesti rođendan sam našao naizgled jednostavan posao pakovanja, koji bi svaki idiot mogao da radi. Probudio sam se oko 4 ujutru i seo na autobus do industrijske zone depresivnog izgleda, gde je trebalo da pakujem i prenosim kutije. Ali kada sam ušao u postrojenje, postalo mi je jasno da to nije slučaj – tip je sedeo za viljuškarem, sa gomilom nekih bušilica i testera unaokolo. Stajao sam tamo i spremao se da pobegnem i odem da studiram umetnost, pomisliviši, O, sranje.

Počelo je u redu: šolja čaja, keks, banalno ćaskanje. Preneo sam gomilu teškog tereta, i pre nego što sam se osvrnuo, već sam bio mrtav umoran. Onda mi je šef rekao, „Moraš da pretesterišeš ove daske", a ja sam pomislio, To nije pisalo u brošuri. Pretesterisao sam par dasaka, pomalo dremajući dok sam stajao tamo – tada je već bilo pola osam. U jednom trenutku dok sam testerisao, zvuk se promenio, i ugledao sam kako upravo testerišem svoj palac. Krv je šikljala posvuda.

Reklame

Bio sam u fazonu: „O, sranje". Otišao sam kod nekog tipa koji je evidentno mislio da sam glup k'o kurac. Rekao sam mu da sam mislio da ću da prenosim kartonske kutije, i da su nas obojicu zajebali. I on me je pustio da idem. Ali mi nije pružio prvu pomoć, i ja sam se oteturao na autobus dok je krv kapala na zemlju, i na kraju sam otišao na Vimpi hamburger, u 9 ujutru, na svoj rođendan.

Ime: Aron Evans

Uzrast: 28 godina

Posao: Šanker

Lokacija: Kent

Otpustili su me zbog toga što sam bio potpuni raspad. Jednog petka sam na posao došao dva sata kasnije i škrgutao na koki, posle neprospavane noći. Odrađivao sam duplu smenu pijući ceo dan, a onda sam se na pola dana skoro onesvestio, kada sam počeo da se spuštam. Poslao sam poruku svom čoveku, i on mi je doneo još par grama, da izdržim do zatvaranja. Onda sam ponovo izašao sa kolegama i ostao sam budan i drugo veče zaredom… i da, pojavio sam se u nedelju ujutru da odradim drugu duplu smenu bez spavanja, i dalje na koki. Sramota.

Poslali su me kući zato što sam izgledao „nesposoban za rad". Tada je jedan moj kolega pomenuo da sam dan ranije „stalno trčao u toalet", ili šta već. Narednog utorka sam se pojavio na poslu i menadžer me je izveo napolje da „porazgovaramo" i dao mi šut kartu. Bio je licemerno đubre, zato što šmrče koku barem jednom nedeljno.

Ime: Šon Sonders

Uzrast: 24 godine

Posao: Asistent prodaje

Lokacija: Preston

Imao sam 16 godina, i negde uoči Božića se po prvi put zaposlio, u supermarketu. Osim što su nam pustili kratki film za podizanje morala, čija je glavana tema bila etika firme, nisu nam baš pokazali kako se radi za kasom. Nisam idiot, pa sam provalio kako se to radi – skeniraš artikal, uzmeš pare, pritisneš dugme, prilično očigledno. Ali određeni artikli, na primer limun, imaju samo šifru, i nema ih zapisanih u kasi. Moraš da upamtiš šifru. A ako se uvališ u nevolju, ispod kase imaš dugme za paniku, da pozoveš svog supervizora.

Reklame

Drugog dana na poslu mi je došao jedan kupac koja je hteo da kupi smrznutu ćurku koja na sebi nije imala bar-kod. Tako da očigledno nisam mogao da je skeniram, niti da ukucam šifru, pa sam rekao: „Žao mi je gospodine, ali ne mogu da skeniram ćurku. Možete li da odete i uzmete drugu"? Ali on je odlepio i počeo da viče na mene, „Ali ja želim ovu ćurku"! Pokušao sam da mu objasnim da mi druga ćurka treba samo da bih je skenirao, sve vreme pritiskajući dugme za paniku, da bi supervizor došao, dok je kupac bio sve razdraženiji.

Drao se, psovao – „onda si sigurno jebeni idiot, ne znaš da skeniraš ćurku, pokloni mi je, onda, jebote" – a meni je jednostavno pukao film. Gađao sam ga ćurkom. Bio je toliko šokiran, da je jednostavno zaćutao. Ali ono što me stvarno nervira je to što je supervizor došao tačno u trenutku kada sam ga gađao ćurkom, pošto sam ga ja zvao da dođe. Mislim, nisam ga gađao u glavu, nisam monstrum. Više je bilo kao neko dodavanje u basketu. U svakom slučaju, kada je moj supervizor sredio stvar, zamolio me je da dođem kod njega u kancelariju i rekao: „Pa… moraću da te otpustim. Bacio si ćurku na kupca". Što je pošteno.

Ime: Anton Lisigurski

Uzrast: 23 godine

Posao: Šanker

Lokacija: London

Bar u kojem sam radio je bio takav da smo uvek zatvarali vrata u 1 ujutru, i svima delili besplatno piće. Neko bi izvadio koku, ljudi bi plesali na šanku – nije bilo važno ko su. Jedne noći je nekome bio rođendan, i bilo je mnogo ljudi u baru, i došlo je do incidenta između jednog od naših menadžera i jednog drugog šankera, i više nam nisu davali besplatno piće.

U tom trenutku sam imao potpuno pomračenje uma, jer sam baš mnogo popio, i narednog jutra sam se probudio sa više osoba u krevetu, shvativši da sam torbu ostavio na poslu. Tako da sam tog dana otišao na posao, i tokom čitave smene menadžeri i svi ostali su se ponašli čudno prema meni, pa sam počeo da se osećam nekako krivo, ali sam takođe bio i veoma mamuran, pa sam pomislio da možda paranoišem, ili tako nešto. Sutradan me je menadžer odveo gore i objasnio mi da sam u suštini uzimao pivo i trpao ga u svoju torbu, a onda torbu ostavio u pabu, ispred njegove kancelarije.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu