Noisey

Poslednje zbogom za Džordža Majkla: Kvir ikona uvek po svome

Često neobuzdan, ali uvek stvaran, muziku je smatrao svojim štitom, utočištem i putanjom za prave autsajdere.
27.12.16
Kypros via Getty Images.

Sedeo sam na času istorije umetnosti u srednjoj školi u gradiću na jugu Francuske te 1998. godine, lenjo slikajući vodenim bojama nekakav apstraktni akvaral i ćaskajući sa najboljim ortakom ćaskao o jedinoj stvari koja nam je, u našim trinaestogodišnjim životima, bila važna: MTV. Bili smo pozitivno navučeni na muzičke spotove. Obično bi jurili kući posle škole, pozvali jedan drugog telefonom i bez pauze komentarisali koji god da se spot smenjivao tog popodneva, uzbuđeno raspravljali o novoj koreografiji Dženet Džekson ili validnosti najnovijih Madoninih verskih tendencija. Nimalo iznenađujuće, obojica smo bili gej, iako, kao i većina dece koja su tek zakoračila u ranu adolescenciju, nismo bili dovoljno emotivno zreli da to shvatimo. Sećam se da smo tog dana pričali o spotu Merilina Mensona za stvar The Dope Show, veliku prekretnicu u našoj beskrajnoj potrazi za načinom na koji ćemo se razlikovati i izdvojiti iz poludečijeg okruženja. Jedna od drugarica iz razreda nas je čula kako balavimo nad detaljima o Merilinovoj vanzemaljskoj ploči na grudima i krvavo crvenim kontaktnim sočivima i uz potez četkicom promrmljala: "Ma, kul, jeste ludilo, ali nije ništa u poređenju sa Džordžom Majklom."

Sve se dešava tik posle objavljivanja Outside, Majklovog muzičkog komentara na ozloglašeno hapšenje ranije te godine zbog kruzinga u javnom toaletu na Beverli Hilsu. Nikad nisam zaboravio reči ove devojke jer me je naučila važnoj lekciji: da je većini strejt ljudi to što je neko gej u stvarnom životu mnogo čudnije i neobičnije nego pretvaranje da si got seks vanzemaljac iz svemira. Ne treba da se trudim da budem drugačiji, priroda i društvo su to već obavili za mene, a moja nova stvarnost biće navigacija kroz svet u kojem će moje unutrašnje biće, i ja sam, uvek biti izvor radoznalosti, u najboljem slučaju. Bar je tako bilo u to vreme, kada je seksualnost bila poput jednog kutka u kovčegu sa blagom, koji pokušava da se probije kroz prašinu puberteta.

Ubrzo nakon toga, Outside je postala moja himna. Još uvek pamtim svaki frejm spota, a razvio sam i neku vrstu Pavlovljevog refleksa na pulsirajući bit pesme. Oznojenih dlanova, dok mi srce ubrzano kuca, sedeo bih pred televizorom i upijao svaki prljavi pogled u gej život koji mi je Džordž nudio, preteran i uvijen u celofan slatkiša, najjačim zrakom pravo u moju dnevnu sobu. Zamašćeni pisoari postali su odjednom sjajni putir žudnje. Dva nezamislivo mišićava bildera zagrljena u svlačionici. Gej i strejt parovi izmešani na ulici, i radosni i tajanstveni u svojim kinki aferama. A na čelu svega toga, u tesnoj policijskoj uniformi, Džordž Majkl mrda kukovima i olizuje usne u prostoru koji sasvim lako može da bude ista ona klonja u kojoj je par meseci ranije uhapšen. Spot je bio revolucija, i ja sam bio oduševljen.

Samo bi pop zvezda ogromnog talenta i harizme poput Džordža Majkla bio u stanju ne samo da se povrati od takvog skandala, već da ga pretvori u vrhunski disko pastiš koji osvaja vrhove top-liste. Deluje potpuno neverovatno danas da se nije autovao sve do te policijske racije 1998, pošto je već 15 godina bio jedan od najčuvenijih pevača na svetu. Naravno, bilo je glasina tokom vrhunaca slave sa Wham!, i kao i brojne slavne ličnosti tog doba, njegova seksualnost u javnosti nosila je status "javne tajne" - ili je možda to bilo lakše u doba natapiranih perjanica 1980-ih, kada je muška androginija bila obavezna, a radio i TV talasi bili preplavljeni fantastičnim i predivnim našminkanim muškarcima. Bez obzira da li je nosio majicu Ketrin Hemnet, do Wake Me Up Before You Go-Go, ili vrhunskog tena posle sunčanja i šepurenja u belim Spido kupaćim gaćama u Club Tropicana, Džordž Majkl je doneo dah očigledne kvir seksualnosti u mejnstrim, mnogo više stvaran i pristupačan nego neki mnogo teatralniji, iako ne manje vredni, pokazatelji tog doba - bez obzira da li je to tada shvatao ili ne.

Outside  je bio glavni singl sa Džordžove kompilacije najvećih hitova  Ladies and Gentlemen, u koju sam utonuo sa uživanjem čim je objavljena. Bio sam premlad da bi u potpunosti cenio i prihvatio fenomen Džordža Majkla kada je prvi put dostigao slavu, a sada sam bio obuzet njegovom neustrašivošću kao izvođača i pop zvezde. Faith  ostaje jedno od najvećih oživljavanja u istoriji popularne muzike, a njegova potpuna posvećenost sopstvenoj jedinstvenosti bila je ono što ga je razdvajalo od drugih, tokom čitave karijere. Da li je bio preteran i neobuzdan? Apsolutno. Ali, kao sve, od njegovog glasa punog duše do njegovih zajebancija sa tabloidima, bio je stvaran.

Ako želim da budem potpuno iskren, kada sam malo odrastao i postao svestan i siguran u sopstveno shvatanje seksualnosti, nastao je period kada mi je Džordžova sveprisutnost u tabloidima delovala kao da uništava sopstveno nasleđe. Njegovo ponašanje skrenulo je snažno u samouništavanje, i mislim da je malog osetljivog geja u meni bolelo da gledam jednog od idola tako blizu ivice, kako ne želi da se povuče ka običnosti - ovakvo razmišljanje je, naravno, postojalo pre mog "odraslog" shvatanja zavisnosti i mentalnog zdravlja. Želeo sam da sačuvam moju ljubav prema Džordžu u pastelnim i neonskim senkama Whama!, ili otvorenoj seksualnosti  Outside, ili I Want Your Sex. Sada, kada sam proživeo sopstvena iskustva, shvatio sam da mu dugujem poštovanje zbog njegovog potpunog i krajnjeg odbijanja prihvatljivosti, njegove neskrivene radikalne kvir pojave i nejgovog odbijanja da umiri sopstvenu seksualnost suočenu sa nenormalnim nivoima javnog proučavanja.

U jednom tvitu iz 2011, napisao je smelo, velikim slovima: "NISAM I NIKAD SE NEĆU IZVINJAVATI ZBOG MOG SEKSUALNOG ŽIVOTA! GEJ SEKS JE PRIRODAN, GEJ SEKS JE SJAJAN! NISU SVI U TOME, ALI …..HA HA!" Sada se veselim tim rečima, razmišljajući o onom klincu na času likovnog, koji koristi muziku Džordža Majkla kao štit, utočište i uputstvo za život. Džordž nije uvek bio gej ikona kakvu smo želeli, ali je svakako bio gej ikona kakvu smo zaslužili.

Cameron Cook je pisac koji živi u Berlinu. Pratite ga na Twitteru. 

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu