Fotografije snimane više od tri decenije pokazuju kako su se veze 12 parova menjale

Fotografkinja iz Ciriha, Barbara Davac je 1982. godine fotografisala 12 parova. Šest (1988), petnaeast (1997) i trideset dve godine kasnije (2014) uradila je isto, sa istim ljudima - samo što su svaki put neki od njenih subjekata ušli u nove veze. Rezultat je serija pod nazivom Dok vreme prolazi, koja predstavlja dugoročnu studiju interpersonalnih odnosa, godina kao i stila.

Serija fotografija Dok vreme prolazi trenutno je izložena u galeriji Fotostiftung Winterthur u Cirihu, pa sam popričao sa autorkom o njenom životnom delu.

VICE: Kako si došla na ideju za ovaj projekat?

Barbara Davac: U to vreme, Cirih je ključao. Mladi ljudi su se borili za svoj prostor, što je rezultiralo ciriškim pobunama. Nisam se aktivno uključila u pokret, jer sam bila zauzeta svojim radom, ali sam imala naklonost ka toj borbi kao i prema ljudima koji su je vodili. Jako sam cenila i njihovu kreativnost na isrtanim fasadama, posterima, štampanim materijalima, novinama i sloganima.

Moj projekat nije direktan rezultat onoga što se dešavalo u Švajcarskoj u to vreme, ali je indirektno povezan. Isprva sam želela da se koncentrišem na stav koji ljudi izražavaju svojim izgledom - možete koristiti reč "stajling", iako je baš i ne volim. Način na koji se predstavljamo, naša odeća, frizure i aksesoari nešto govore o nama, ali i o tome kako vidimo svet. Kada su ljudi u paru, vidite da taj stav postaje duplo jači. To je ono što me je fasciniralo.

Kako si pronašla ljude koje si fotografisala?

Sve je počelo sa Kurtom i Nikolom, mojim prijateljima. Smatrala sam da izgledaju fascinantno zajedno. Oboje su imali plavu kratku kosu i skoro uvek se oblačili u crno od glave do pete. Odeću su ili pravili sami ili je bila polovna - jednostavno predivni. Inspirisali su me da napravim portrete ljudi koju komuniciraju prizor jednog sveta - životni stil, kroz svoj izgled kao par. Tako sam počela da tražim još parova koji su radili istu stvar sa svojim izgledom.

Kako si njih birala?

Glavni kriterijum je bio da bi trebalo da budu neuobičajenog i zanimljivog izgleda - koliko u pogledu građe i lica, takođe i u odeći. Ne bi trebalo da prate mejnstrim modu, jer bi trebalo da imaju "poruku" koja je ojačana kroz duplikaciju.

Pogledajte Benija i Andija, koji su učestvovali u ciriškim protestima. Njihova pocepana odeća je bila svesni stav protiv "establišmenta". To je bila poruka koju su prenosili hodajući ulicom.

Kako si došla do Benija i Andija?

Stajali smo u dugačkom redu ispred piljarnice u Sifeldu. Jedan od njih je nosio platneni, a drugi kožni mantil sa postavom koja je visila i iscepani džemper. Sećam se da je Benijev zeleni džemper bio ušiven crvenom vunom. Imala sam malo vremena da ih proučim i pomislila sam "Ovi momci bi bili strava". Zatim sam skupila hrabrost i rekla: "Hej, vas dvojica! Ja sam fotografkinja i radim na jednoj seriji portreta - da li biste razmotrili da budete u njoj?".

Bili su vrlo skeptični u početku - na kraju krajeva, starija sam od njih dvadeset godina. Ali su me pozvali u stan dva dana kasnije i imali smo neku vrstu intervjua. Pili smo kafu i pokazala sam im svoj portfolio. Hemija među nama je bila savršena, i ubrzo nakon toga napravili smo ovaj predivni dupli portret. Jedna od mojih omiljenih fotografija do današnjeg dana.

Da li si oduvek imala plan da fotografišeš ljude tokom ovako dugog vremenskog perioda?

Ne nužno. Radila sam kao profesionalni fotograf i bila sam baš zauzeta - svojim umetničkim projetima sam se više bavila usput. Jednog dana, Nikolaus Vis i Valter Keler došli su kod mene u studio, tražeći fotografije koje bi objavili u njihovom magazinu, Der Alltag.

Valter je video portrete i rekao: "Ako ikada budeš želela da proširiš seriju, definitivno bih ih objavio u magazinu". Razmišljala sam da je nastavim i ranije, ali mi je posao ostavljao malo slobodnog vremena. Interesovanje koje su njih dvojica imali i ideja da fotografije neće jednostavno završiti u mojoj arhivi je bila neverovatno motivišuća. Odmah sam prionula na zadatak i nastalo je 15 novih fotografija.

Da li se voajeristička komponenta projekta pojačala vremenom?

Jeste, nesumnjivo je postojao element voajerizma u projektu. U pitanju je konceptualna serija portreta; ljudi su jednostavno ono što jesu i gledaju u kameru. Naravno, proces starenja je toliko očigledan da je teško ne osetiti intimnost serije.

Kako se vremenom menjao tvoj odnos sa ljudima koje si slikala?

Kako je vreme prolazilo, saznala sam dosta o životima mojih subjekata. Kad god bismo ugovorili datum za viđanje, najpre bismo jako dugo pričali telefonom da nadoknadimo propušteno. I svaki put bih pomislila: "Čoveče, kako je život zabavan. Sve ove stvari su se desile od poslednjeg puta kada sam pričala sa ovom osobom".

Moji subjekti su mi postali neka vrsta porodice, ali oni verovatno više znače meni nego ja njima. Kako su prolazile godine, svaki put kada bih čula neke vesti o njima, svaki put sam videla nešto u novinama - recimo neko od njih je snimio film ili napravio izložbu ili dobio nagradu za dizajnera - skupljala sa, članke, pozivnice, karte i recenzije. Čuvam arhivu svega što su ovi ljudi postigli i proživeli, kao neka ponosna majka. Na mnogo načina, ova izložba nije o trenucima kada su ti ljudi stali pred moj objektiv, već o vremenu između.

Pogledajte ostale fotografije.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu