Ovaj belgijski bend se tetovira tokom koncerata

Ovaj članak se prvobitno pojavio na VICE Netherlands

Belgijski bend Tat2noisact kombinuje dve stvari koje su meni veoma neprijatne: pevanje pred publikom i tetoviranje pred publikom. Svaki koncert za njih znači novu „uradi sam" tetovažu – čiji je dizajn inspirisan ritmom njihove muzike. Nije zaista bitno kako će na kraju izgledati, jer izgleda da je bitna samo energija koju stvara kombinacija bola i buke.

Odmah posle Božića, bend je proveo dva dana u Šarbeku – gradu u blizini Brisela. Na kraju boravka su priredili koncert za malu grupu prijatelja. I ja sam se nalazio u okolini, pa sam svratio da proćaskam s njima.

VICE: Zdravo, ljudi. Kako ste došli na ideju da se tetovirate tokom nastupa?

Kostek: Sve je počelo negde 2005. godine, kada sam ja otvorio salon za tetoviranje u Briselu. Već sam povremeno džemovao sa Filom, i obojica smo voleli tetovaže. I jednostavno smo pomislili, „Volimo tetovaže i volimo muziku. Zašto ne bismo kombinovali te dve stvari"? To je u suštini bilo to.

Fil: Onda su nam se pridružili i drugi, i odjednom smo imali bend. Ili tačku, bolje rečeno.

Kostek: Isprva je sve to bilo samo zezanje. Mislili smo da ćemo to izvesti samo jedanput. Prvi koncert nam je bio u jednom od onih izloga u briselskoj četvrti crvenih fenjera.

Kako je to kada se tetovirate dok svirate? Da li svirate i pevate drugačije?

Fil: Meni je to sasvim prirodno. Pevanje i tetoviranje u isto vreme je sjajna kombinacija. Ne primećuješ bol. Šta više, mislim da bolje pevam dok se tetoviram.

Dejvid: Ja sam morao da prilagodim ritmičke tehnike, jer tetoviranje može da te omete dok sviraš bubanj.

Kako publika reaguje na vaše koncerte? Da li se i oni tetoviraju?

Joakim: Volimo da sviramo usred gomile, ali u Parizu svi drže odstojanje. U Briselu nas već znaju, pa su energičniji i ne plaše se da priđu bliže.

Kostek: Ponekad i neko iz publike želi da se tetovira, ali mi nismo u tom fazonu. Za to ti treba još jedan komplet sterilnih igala, i sve to. Jednom jesmo tetovirali fana na sceni, zato što nas je unapred zamolio da mu na mudima istetoviramo zlatnu šipku.

Joakim: Ali ne možeš uvek da sprečiš ljude u publici da pokušaju da se tetoviraju. Neko je jednom istetovirao ruku gitarskom žicom koja je pukla i ležala na podu.

Postoje li delovi tela kojima ni u kom slučaju ne prilazite iglom?

Kostek: Da, moja leva ruka. Moja devojka želi da je ostavim tako. To je jedini deo mog tela koji je ostao netaknut. Lice mi nije problem, ali leva ruka će mi ostati čista.

Fil: Kod mene nema toga. Nekada tetoviram lice, a nekada ne. Dan posle koncerta mi uvek treba neko vreme da se naviknem, kada se pogledam u ogledalo. Zato što ne činim to zbog toga što mrzim sebe, ili tako nešto – ja sam prilično srećan momak. Naravno, neki ljudi me gledaju kao da sam lud, ali ja im se samo nasmešim i pozdravim ih. Ja sam jednostavno ovakav, i ovako izgledam.

Da li počnete da se tetovirate sa određenom idejom, ili pravite nasumične paterne?

Kostek: Ponekad imam neku ideju, a ponekad ne. To stvarno zavisi od ritma muzike. Joakim je izumeo mašinu koja pojačava zvuk igala za tetoviranje. Tako da kada se tetoviramo na koncertu, mi tim mašinama pravimo i muziku. Da mi ruka već nije cela istetovirana, izgledalo bi skoro kao da pravimo muziku na telima.

Kako biste opisali svoj zvuk?

Fil: Pa, u stvari, prilično smo eklektični. Nekad zvučimo kao pank rok, a nekada više kao nojz, hardkor, pa čak i kao afro-bit.

Joakim: Ovih dana, naš zvuk ima više strukture. Ranije je to uglavnom bila samo buka – bitni su bili samo energija i tetoviranje. Ali radimo ovo već deset godina, pa smo tokom godina postali bolji kompozitori. Vežbamo svake nedelje, ali se ne tetoviramo svake nedelje.

A tetovaže? Jesu li i one postala strukturisanije?

Fil: Ne. U mom slučaju, ja imam toliko tetovaža istetoviranih preko starih tetovaža, da ionako ne može da se vidi šta je u stvari istetovirano. Pogledaj sve ove mrlje na mom stomaku – ovo je kada sam se jednom tetovirao trnom ruže.

Kostek: To je veoma organski. Nekada se tetoviram pet minuta, a ponekad to potraje i 20. Ponekad ozvučim iglu, ponekad ne. Takođe imamo koncerte na kojima uglavnom sviramo i tetoviramo se veoma malo.

Da li ima smisla to raditi i posle deset godina? Zar vam tela do sada nisu potpuno prekrivena mastilom?

Fil: Ne. Ja na leđima imam preko 200 tetovaža, a ipak je ostalo još mnogo mesta.

Kostek: Meni je ruka skoro puna. Ali čak iako se nova tetovaža ne vidi, to ne znači da nije tu. Uvek osećaš mesto na koži gde si se bušio iglom.

Joakim: I kada ti je koža potpuno prekrivena crnim mastilom, uvek može da bude tamnija. Ili možeš da pređeš na belu, ili neku drugu boju. Tome nema kraja, zaista.

Moj francuski je malo zakržljao. O čemu govore vaši tekstovi?

Fil: Najviše inspiracije crpim iz novinskih članaka ili literature. Mnogo čitam, pa često čitam publici. Obično čitam odlomke iz radova pisaca koje cenim – kao što su Mikola Arkas ili Alan Ginzberg.

Joakim: Jedna od naših pesama je inspirisana tekstom Roberta Mekliama Vilsona, i govori o ironiji čovekovog povratka prirodi.

Nastupate sporadično. Od čega onda živite?

Kostek: Ja sam tatu majstor.

Dejvid: Fil radi razne stvari. Frizer je, glumac i umetnik. Ja sam montažer.

Joakim: Ja pravim gitarske efekte i radim kao tonac.

Svirate već deset godina. Imate li neke planove za budućnost?

Joakim: Mi jedva da uopšte snimamo svoju muziku. Sada imamo nekoliko pesama na internetu, i želimo malo više da snimamo.

Kostek: Želimo da nastavimo, ali još ne znamo tačno u kom pravcu.

Joakim: Takođe želimo da počnemo da radimo i na scenografiji. Imamo jednog tipa koji bi želeo da tokom koncerta na sceni izvari gvozdeni kavez. Tako da bismo u budućnosti mogli to da kombinujemo sa literaturom i sa našom tačkom.

Kostek: Ja poznajem i jednog tipa koji svira flautu, tako da ko zna sa čime ćemo na kraju da završimo.

Pogledajte još fotografija sa nastupa Tat2noisact ispod.