Pedeset godina kasnije: Brajan Vilson i legendarni album "Pet Sounds"

Leto 2001. je bilo zanimljivo vreme za život i slušanje muzike u Njujorku. Na njujorškoj sceni pre 11. septembra uzbuđenje oko lokalnih bendova kao što su bili Interpol ili The Strokes je dostiglo međunarodni vrhunac, dok će za nekoliko meseci svi pričati samo o Džej Zijevom albumu The Blueprint. Ja sam sve to upijao širom otvorenih očiju, dok sam posle osnovnih studija počeo da radim kao stažista u jednim novinama, po prvi put provodeći leto u gradu, i upadajući u sve zamke zbog toga što sam želeo da dokučim koje je moje mesto u svetu, a nisam uspevao da ga nađem. Dok sam tragao po sebi i oko sebe, određeni Bič boj je započinjao moćni drugi čin svoje karijere.

Do tog trenutka, moje poznavanje Bič Bojsa se svodilo na sinhronizaciju u Vidi ko govori: nikada nisam bio u Kaliforniji, i mislio sam da su nekakav bezvezni, matori bend koji vole roditelji. A onda sam, par minuta pre nego što sam se ukrcao na let za Čikago da razrešim svoj pogrešno usmereni bes sa jednim drugarom sa faksa, otkrio Pet Saunds.

Ubacio sam disk – kupljen iz kaprica u HMV-u – u svoj diskmen, da shvatim čemu sva ta gužva. Smesta sam bio očaran. Harmonije, melodije, ljubavne pesme, sve me je to strefilo kao nijedan album do tada. Tokom krize samopouzdanja u ranim dvadesetim godinama, osetio sam bliskost sa Vilsonom, koji je ultimativni album Bič Bojsa – svoj deseti – napisao kada je imao 23 godine.

Pesme kao što su „That's Not Me", „Don't Talk (Put Your Head on My Shoulder)", „I Just Wasn't Made for These Times" i „I Know There's an Answer" su bile razarajući odgovori na singlove „Wouldn't It Be Nice", „Sloop John B" i „God Only Knows", za koju Vilson ponosno kaže da mu je bila „prva pesma u kojoj u naslovu pominje Boga".

Šest nedelja kasnije sam sa tadašnjom devojkom stajao u redu ispred Tauer rekordsa (neka mu je večna slava i hvala) na Aper Ist Sajdu, koji se protezao više blokova, u nadi da ću tog čoveka videti uživo, tokom njegove zajedničke turneje sa Polom Sajmonom. Nepotrebno je reći, bio sam više nego uzbuđen. U međuvremenu, moja devojka je mislila da sam malo skrenuo s uma zbog toga što sam spreman da čekam sat vremena da bih proveo 0,3 sekunde sa čovekom čija mi je muzika u tom trenutku toliko mnogo značila. Dok smo mileli ka Linkoln Centru, naša pasivno – agresivna rasprava je eskalirala u aktivnu agresiju. Njoj se smučila moja isuviše revnosna posvećenost zadatom cilju (da budem pošten, smučila joj se moja isuviše revnosna posvećenost i svemu ostalom) i usred reda mi je postavila ultimatum: ili ćemo smesta da odemo, ili mogu da se jebem. Ostao sam u redu, mada skrhan.

Iznenada ostavljeni šmokljan je čekao još 15 minuta da bi proveo koju milisekundu licem u lice sa maestrom Bič Bojsa. Dok je živa verzija Pet Saundsa treštala u mojim poluraspalim slušalicama, zahvalio sam mu se na tome što je snimio album koji mi je pokazao put kroz ovaj buran period mog života. Čovek je učtivo i pomalo zbunjeno klimnuo glavom, dao mi autogram, i to je bilo to.

Pedeset godina nakon objavljivanja, moć Pet Saundsa ne jenjava. Lepota ove ploče ostala je jednako uzbudljiva i snažna kao i 1966. Album koji su inicijalno odbacili i slušaoci i kritičari sada se smatra za jedan od najboljih i najuticajnijih ploča svih vremena, pretvorivši vesele dečake koji su bili otelotvorenje bezbrižnog duha ranih šezdesetih u arhetip za psihodelične, eksperimentalne šezdesete sa velikim „Š".

Poslušajte malo pažljivije, i čućete Pet Saunds u svemu: i dalje dopire do ljudi kroz dubine njihovog bola u srcu i egzistencijalnog meteža; još uvek inspiriše klince da uzmu instrumente u ruke i snimaju nove generacije sjajnih albuma.

Danas je Brajan Vilson jednako uštogljen i ljubazan kao i tokom našeg susreta 2001. Pričajući telefonom iz svog doma u Los Anđelesu, uoči pedesete godišnjice albuma – čije remasterizovano kolekcionarsko izdanje je izašlo danas – Vilson se priseća svog remek-dela, iznosi svoje utiske o skorašnjem biografskom filmu o sebi, Ljubav i milost, i iznosi neke detalje iz svoje dugo očekivane autobiografije.

NOISEY: Kako za sada idu koncerti sa Pet Saunds?

Brajan Vilson: Sjajno! Publici se veoma dopadamo i mi, i album.

Koja je najveća razlika kada u ovoj fazi svoje karijere odlazite u inostranstvo i svirate taj album?

Moj bend je vrstan. Ovo je najbolji bend sa kojim sam ikada radio. Fantastični su na sceni. Kada sviramo Pet Saunds, zvuči baš kao na ploči! Nije baš lako, ali nije ni teško. Već 18 godina sviram s njima.

Kakvi su ti koncerti, što se tiče repertoara? Da li svirate samo Pet Saunds ili i kolekciju probranih pesama koje ste pisali tokom godina?

Sviramo Pet Saunds, i 25 do 30 Bič Bojs klasika. Uvek je zabavno svirati te pesme, i osećaj je sjajan. Fanovi ne polude, ali dosta aplaudiraju. Kada sviramo „God Only Knows", dobijamo ovacije. Publika jednostavno voli Pet Saunds. Koncert traje 90 minuta, do dva sata.

Pošto izlazi jubilarno izdanje Pet Saundsa povodom 50 godina od objavljivanja, na njemu će se naći i dosta ranije neobjavljenog materijala. Da li ste učestvovali u reviziji tih snimaka i u sastavljanju kolekcije?

Nisam učestvovao u sastavljanju boks seta. Ali sam ga posle preslušao i odobrio.

Kako je bilo slušati sve te različite verzije i neobjavljene snimke posle svih ovih godina?

To mi je vratilo mnoga sećanja. „God Only Knows", „Wouldn't It Be Nice" i „Sloop John B" – volim sve te pesme, i to su mi omiljene pesme. Sjajno je svirati ih ponovo.

Kada ste slušali taj bonus materijal, da li vam je ikada palo na pamet da je možda trebalo neke od tih verzija uvrstiti na album?

Uopšte ne.

Kada se sada osvrnete na 50 godina Pet Saundsa, šta vam prvo pada na pamet?

Ljubav i sklad. Oboje su veoma bitni. Veoma sam ponosan na tu ploču. Čak su i neobjavljene verzije veoma, veoma dobre. Uvek se uzbudim kada se otkrije nešto novo iz tog vremena. Ne mogu to da objasnim, ali uvek mi je tako kul kada to ponovo slušam.

U sklopu ove turneje ćete u julu ponovo svirati solistički koncert u Holivud Boulu. Koja je najveća razlika kada ove pesme svirate sa svojim solo bendom, u odnosu na to kada ih svirate sa Bič Bojsima, kao što ste to radili 2012, u Boulu?

Ne želim da pričam o tome. Ali Holivud Boul, obožavam to mesto. To je sjajno mesto za svirku.

Na poslednjem albumu ste sarađivali sa nizom muzičara mnogo mlađih generacija. Kako je bilo raditi s njima, znajući da ste vi i ovaj album posebno uticali na toliko mnogo muzičara?

Bio je to pravi događaj. Svi su oni sjajni pevači. Zui Dešanel i Mat (M. Vord), nema šta drugo da se kaže, osim da su sjajni! Imaju tu mladost i lepotu.

Prošle godine je na Brajan Festu u Fonda Teatru u Holivudu odata počast celokupnom vašem radu sa Bič Bojsima i nadalje. Kako je bilo nastupati sa ljudima kao što su Vejn Kojn iz Flejming Lipsa, Brendon Flauers i Betani Kosentino iz Best Kousta, koji se skoro svi nisu ni rodili kada ste napisali te klasične pesme?

Bio je to pravi događaj. Bio sam veoma ponosan na njih i na te pesme. Toliko mi je drago što moje pesme klincima još uvek nešto znače. Oduševljen sam!

Radite li trenutno na nekom novom materijalu, spremate li nastavak albuma No Pier Pressure ?

Poslednjih par godina nisam radio ništa novo, ali spreman sam da ponovo počnem da pišem. Snimićemo novi album negde u oktobru ili novembru. Do kraja godine, definitivno. Mnogo razmišljam o muzici, ali još nisam napisao pesme. Ali dosta razmišljam i slušam mnogo muzike na radiju.

Šta slušate ovih dana?

Nemam favorite, ali dopadaju mi se Bitlsi i Roling Stonsi, i mislim da su sjajni. Moraću da se bacim i na neobjavljene snimke Stonsa.

Dakle, klasici, u suštini.

Da.

S obzirom da ove godine imate 88 koncerata, a za mesec dana punite 74 godine, da li tako rigorazan raspored počinje da vas zamara?

Počinje. Ali volim da sviram i slušam reakciju publike na našu muziku. Reakcije na naše stvari i na Pet Saunds su uvek sve bolje. Draži su mi dani kada na koncertu nemamo predgrupu.

Kako to?

Pa, mi sve bolje sviramo, a publika sve bolje tapše.

Kasnije ove godine vam izlazi i knjiga.

Da, upravo smo je završili. Prepuna je činjenica, veoma će ti se dopasti. Ima gomila novih priča u njoj.

Da li je bilo teško pisati je i prisećati se prošlosti, i dobrih, i loših stvari?

Bilo je teških trenutaka koji su vratili neka veoma loša sećanja, ali sam se sećao i dobrih stvari. Što se tiče loših sećanja, prebrodio sam to i sabrao se. Ali bilo je teško u lošim vremenima.

Da li ste imali velikog učešća u nedavnom biografskom filmu o vama, Ljubav i Milost ?

Ne baš, ali odgledao sam ga gomilu puta i dopada mi se.

Koliko se predstojeća knjiga razlikuje od filma?

Mnogo je drugačija. To je potpuno drugačiji trip.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu