FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Dvadeset jedan sat sa kamiondžijama

Ja nisam produžila dalje. Ostala sam tamo sa svojom drugaricom Mišel ceo jedan dan.
Zoë Klar
pisao Zoë Klar
18.5.15

Kastaik u Kaliforniji je jedno od onih mesta kroz koja prolaziš kada putuješ na neko drugo mesto. Nalazi se na severnom obodu područja Los Anđelesa pored autoputa, ima manje od 20 hiljada stanovnika, i nebo iznad njega se proteže u beskonačnost u svim pravcima. Veći deo firmi u njemu postoji da bi opsluživao kamiondžije koji se vozikaju gore – dole po autoputu: restorani koji rade non-stop, radnje na Kastaik Roudu, odmorište za odmorištem, raspali salun pod nazivom „Kantri devojka" – sve su to mesta na kojima možete malo da se odmorite pre nego što produžite dalje.

Reklame

Ja nisam produžila dalje. Ostala sam tamo sa svojom drugaricom Mišel ceo jedan dan. To je bio zadatak koji sam sebi zadala baš zato što mi se nije dopadao. Moje emocije su dovoljno nepredvidljive da tražim stabilnost i postojanost u skoro svim drugim aspektima svog života. S toga mi život na putu nikada nije bio privlačan – ne volim čak ni da vozim, i teško mi je da zamislim zašto bi iko, koliko god bio usamljen, živeo život koji podrazumeva sate i sate za volanom. Ali fasciniraju me ljudi koji su drugačiji od mene, i otišla sam tamo da pokušam da shvatim zašto bi ovakva mesta nekome bila privlačna.

Evo kako su se događaji odvijali:

9 ujutru

Sve fotografije Michelle Alexis Newman

Parkirale smo se kod kod kastaičkog putnog centra „Pilot" i počele da se šetkamo unaokolo, upoznajući mesto u kojem ćemo proveti sledeća 24 sata. Odmorište se sastojalo od prodavnice, Vendiz hamburgerije, i salona, ukrašenog znakom na kome je pisalo, „Uđete kao neznanci, izađete kao prijatelji". Sedele smo tu neko vreme i gledale ljude kako dolaze i odlaze. Delovalo je kao da su i dalje neznanci.

1 popodne

Šetale smo i divile se divnom pogledu, a čak i u kratkom vremenskom periodu koji smo provele u „Pilotu", Kastaik je postao užurbaniji. Odmorišta su se punila, i ogromna vozila su hitala uz i niz Kastaik Roud kao glomazne životinje koje manevrišu jedne oko drugih. Častile smo se osrednjim ručkom, jele smo palačinke i sendviče sa govedinom, što nam nije napravilo neko čudo u stomacima.

4 popodne

Vratile smo se u salon, gde se prikazivao film „Dan posle sutra", pred jedno četvoricom muškaraca, od kojih je Beni jedini bio zanimljiv. Beni mi je privukao pažnju zbog toga što je nosio majicu na kojoj je pisalo „ne prilazi, alergičan sam na glupost". Obožavam grafičke doskočice, a ova je sadržavala mantru iza koje sam mogla da stanem. Takođe je trpao ambiciozno velike zalogaje „Panda ekspresa" u usta, čime je stekao moje poštovanje.

Bila sam potpuno svesna da Mišel i ja nismo izgledale kao tipična klijentela odmorišta za kamiondžije, i kada nas je Beni pitao da li smo kamiondžijke, nisam imala pojma šta da odgovorim. Ponosnom građaninu „Sjedinjenih Država Teksasa" Beniju se nije dopalo kada sam mu rekla da dolazim iz Njujorka, koji je on opisao kao „dozlaboga ofucan". Bilo mi je teško da slušam kako mi vređa rodni grad, dok Denis Kvejd urla u pozadini, i kada nas je pozvao na pivo, rado smo prihvatile.

6 popodne

Beni nas je počastio najboljim „Miler lajt" pivom koje drži salun „Kantri devojka", i nastavio je da nam priča o sebi. Beni je kamiondžija već 30 godina, a takođe drži i dve prodavnice pića u Hjustonu. Pričao nam je kako je jurio dva klinca niz ulicu mlatarajući pištoljem kalibra 38, kada su iz njegove radnje ukrali bocu konjaka od 500 dolara. Ponosno nam je rekao da je on bio prvi muškarac kome je njegova žena ikada popušila kurac – iako je sakrila činjenicu da je svoju oralnu nevinost izgubila sa svojim drugaricama. Posle toga smo zaključile da smo o Beniju saznale dovoljno, pa smo se vratile u „Pilot" da se oporavimo.

8 uveče

Mamurluk od prošle noći je počeo da me sustiže, i očajnički mi je bila potrebna pomoć hemikalija. Razgledale smo tablete kofeina i suzile izbor na dve opcije: „Ostani budan" i „Vivarin". „Ostani budan" (2,99 dolara) je reklamiran kao „efikasna alternativa za kafu", dok je „Vivarin" (4,99) tvrdio da je „bezbedna i efikasna alternativa". Naravno, odlučile smo da nam je bezbednost na prvom mestu, pa sam se počastila „Vivarinom".

Mišel se i dalje oporavljala od „superdijareje" koju joj je pastrami sendvič izazvao u tri popodne, i složile smo da bi „Vendiz" bio najbezbednija varijanta za prehranu. Onda smo otišle nazad do saluna „Kantri devojka", u kojem, osim što je jedna od našarmantnijih rupčaga pored puta, „Miler lajt" košta tri dolara.

Pogledajte naš dokumentarac Život kamiondžijske striptizete:

10 uveče

Uzela sam još jednu turu „Miler lajta" i počela da ćaskam sa kamiondžijom koji se zove Džoni. Džoni je bio simpatičan, kastaička „desetka" (što bi otprilike bila „petica" u Los Anđelesu, a u Boizu „osmica i po"), sa jakim akcentom iz Alabame. Njegovi zubi su me veoma dekoncentrisali, jer mu je svaki drugi zub izgledao kao zub osmogodišnjaka. Četiri godine je bio u vojsci, i sada vozi kamione za vojsku, razvozeći sve, od municije, preko oklopnih vozila, do tenkova. Džoni je zastao u Kastaiku da prenoći, na putu je da pokupi jedan top i preveze ga preko cele zemlje, do Virdžinije. Džoni mi se dopao: bio je artikulisan, zabavan, i uopšte se ne stidi zbog toga što mu se dopada Drugi amandman.

Reklame

Ostavila sam Mišel i Džonija da razglabaju o globalnom zagrevanju, i zapodenula razgovor sa Denisom. Videla sam ga kako je stukao čašicu „Fajerbola", i on me je pitao, „Znaš za 'Fajerbol'?" Znala sam, i njemu je to bilo dovoljno da mu postanem simpatična. Pozvao je svog drugara koji je upravo pobedio u još jednoj partiji bilijara. Primetila sam „Levorukog" i ranije, jer nikada ranije nisam videla jednorukog čoveka da tako razbija bilijar. Predstavio se, seo na stolicu pored mene, i počeli smo da pričamo.

„Levoruki" je zračio očinskom energijom koja me je privukla. Bio je star između nesrećnih 60 ili veoma seksi 75 godina. Bilo je očigledno da između mene i Levorukog postoji neka veza. Njegova iskrenost je bila uznemirujuća koliko i vredna divljenja. Levoruki je na mene delovao utešno; želela sam s njim da pričam o sebi, i želela sam da saznam nešto više o njemu. Prerana smrt naših očeva nas je povezala. Rekao mi je da je dvostruki udovac. Oboje smo postajali emotivni zbog našeg razgovora, pa sam ga pozvala da odigramo partiju pikada, da se malo razvedrimo. Naravno, on je pobedio.

Levoruki i ja smo proslavljali moj pogodak skoro u centar, sve dok ga neko nije pozvao na partiju bilijara. Sela sam pored Denisa, koji je eksirao još jedan „Fajerbol".

„Znaš za 'Fajerbol'?"

„Da, Denise. Znam za 'Fajerbol'."

Ponoć

Denis mi je naručio pivo. Kada sam mu po deveti put obećala da neću da vozim, njegovo raspoloženje se iznenada promenilo. Pogledao me je, oči su mu se zacaklile, a šake su mu drhtale dok mi je govorio, „Zoi, moram nešto da ti kažem".

Mozak je počeo da mi eksplodira od apsurdnih hipotetičkih situacija, ali uprkos mom sve većem šumu u glavi, uspela sam da izustim, „Šta je u pitanju?"

Reklame

Denis je duboko uzdahnuo i počeo da priča.

Rekao mi je da je pre dve godine izašao iz zatvora, posle 35 godina robije. Nikada ranije nije bio u Kaliforniji, ali je smešten u tranzicioni dom u Los Anđelesu kada je pušten na uslovnu slobodu. Živeo je u centru Los Anđelesa sa još 14 „slobodnjaka". Dajući sve od sebe da ne zabadam nos, pitala sam ga kako mu je bilo u protekle dve godine. Pogledao me je kroz suze i rekao, „Zoi, nemaš predstavu". I tek tako, Denis je ustao i otišao za šank.

Levoruki je došao i seo pored mene u tišini, dok sam ja razmišljala ovim novim informacijama. Doneo je kokice, zagrlio me je i rekao da moram da prestanem da razmišljam. „Zabrinutost", rekao je, „te neće nikuda odvesti". Otišao je do džuboksa da pusti pesmu, vratio se za sto smejući se i uveravajući me da će me pesma razveseliti. I razveselila me je. Bila je to pesma „Debeloguze devojke" grupe Kvin.

Levoruki i ja smo razgovarali još jedno sat vremena. Naravno da smo imali neslaganja; Levoruki je dovoljno star da mi bude deda, imao je kuku umesto šake, i bio je znatno veštiji od mene u bilijaru. Rekao mi je da je za bilijarskim stolom osvojio nekoliko kola, što je osnažilo moje uverenje da je najveći car na svetu ikada. Levoruki misli da sličnosti, a ne razlike spajaju ljude, i naše sličnosti su postajale sve očiglednije što smo više razgovarali. Podelili smo jedno s drugim priče o odrastanju, davali jedno drugome ljubavne savete. Razmenjivali smo načine kako da se nosimo sa stresom, mada su njegovi uglavnom uključivali vožnju „Harlija Dejvidsona" i „Korona" pivo.

2 ujutro

Reklame

Bila sam iscrpljena i greškom sam na odlasku popila još jedan „vivarin". Pozdravila sam se s Džonijem, po poslednji put uverila Denisa da neću sesti za volan, i zamolila Levorukog da nas otprati. Kastaik je u međuvremenu utihnuo. Saobraćaja gotovo da nije bilo, osim ponekog kamiona koji bi pristao na odmorište. Kada smo stigli, Levoruki i ja smo se na rastanku zagrlili. Rekao mi je da oseća roditeljsku povezanost sa mnom, koju sam i ja osetila čim smo se upoznali. „Bolje mator ćale nego mrtav ćale", obznanila sam – to je bila šala koja nije prošla toliko dobro koliko sam se nadala.

3 ujutro

Mišel i ja smo odlučile da odemo do kola da se malo opustimo. Skroz smo spustile prednja sedišta i skupile se ispod prljavog ćebeta koje sam imala u gepeku. Ležala sam budna u kolima. Smrzavale smo se. „Vivarin" je sačekao da dejstvo piva prođe, što je bila kombinacija koju ne preporučujem. Bilo mi je muka od jarkog svetla na odmaralištu, pa sam hibernirala ispod ćebeta, padajući i budeći se iz nezadovoljavajućeg sna sledećih sat i nešto, dok mi je „Miler lajt" izlazio preko znoja kroz pore za koje nisam ni znala da ih imam.

5 ujutro

Kada smo se probudile, napolju je i dalje bio mrak, i osećala sam se odvratno. Na putu ovamo smo se šalile da treba da se istuširam, ali u tom trenutku, tuširanje je bilo baš ono što mi je bilo potrebno. Beni je rekao da se nikada ne tušira tamo jer, „te zajebu za pare", ali ja sam rešila da potrošim 12 dolara da bih ostala budna na povratku kući.

Sačekala sam da moj tuš bude spreman, ukucala lozinku na tastaturi pored vrata, i ušla unutra. Bila sam prijatno iznenađena: tuš kabina je upravo bila očišćena, i tu su bili i čisti peškiri i toalet. Zbogom, znoju sa kombinacijom „Miler lajta" i „vivarina"! Bila sam čista i spremna da zgrabim novi dan, mada veoma polako.

6 ujutro

Mišel i ja smo izašle napolje da gledamo zalazak sunca. Nekoliko sati smo vrtele besmislene priče koje ljudi pričaju kada su predugo budni. Imala sam osećaj kao da se budim iz nekog čudnog sna, likovi i događaji su več počeli da čile iz mog uma. Ne može se naći smisao na mestima kao što je ovo, pa smo krenule sa odmorišta, uključile se na autoput, i pridružile se reci automobila koji odlaze iz Kastaika.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu